Стивен Спилберг, Харисон Форд, Lucasfilm продукција и студио Paramount до пре десетак година били су екипа која гарантује добру забаву и маштовиту причу. Али мењају се времена па и обичаји.
О најновијем остварењу Стивена Спилберга писао је и Саша Гајић, анализирајући лик хероја представљеног у овом серијалу, те цивилизацијски миље из којега је изникао.
Четврта авантура Индијане Џонса није по неписаном правилу о наставцима мањкавија и лошија од претходних наставака, она је никаква.
Наивност акција, од мачевања на камионима у покрету усред џунгле до избегавања смрти од нуклеарне експлозије унутар фрижидера који лети неколико стотина метара може задивити покојег седмогодишњака али не и просечног љубитеља авантуристичког филма или филма уопште. Уосталом, у последњем интервјуу, Харисон Форд се одушевљава чињеницом да су деца од седам и осам година постали обожаватељи лика и дела др Индија.
Елементи приче пружају заиста квалитетно месо за још једну луду и незаборавну авантуру. На окупу су добитни елементи низа авантуристичких и сф филмова: изгубљено индијанско племе, ванземаљци и решење мистерије настанка цивилизација те „лоши Руси”. Зона 51, односно Розвел и ванземаљци у Амазонији, повезани су тиме што имају својство магнета, али ништа више се не објашњава у овом смеру. У (недостајућој) причи све је површно збрзано и неизведено, попут траљаве акционе игрице.
Рецимо, двадесетовековни мит о ванземаљцима, који су у овом остварењу оснивачи људске цивилизације, као и све остало у филму споредан је једином битном — акцији. За разлику од фантастичне Одисеје 2001, која се заснива на објашњењу неземаљског порекла људског издизања изнад животињског, Краљевство кристалне лобање само успут даје овакво објашњење људског стваралаштва. Недостаци су бројни а један од најфрапантнијих је чињеница да се унутар пирамиде у којој су ванземаљци, (заправо само један подељен на више тела која не могу да се споје јер недостаје једна кристална лобања) налазе бројни артефакти свих античких цивилизација. Пошто су их E. T. миленијумима скупљали онда су, ваљда, одлучили да дуго спавају до доласка археолога авантуристе. Узгред, ванземаљско објашњење потире први и трећи наставак приче који се држе хришћанске — библијом испричане историје човечанства.
Дивљи Индијанци, на нивоу праисторијске културе (наоружани праћкама и копљима са каменим врховима) природно, јелте, тако примитивно живе на изворишту цивилизације и све мудрости. И они су сасвим небитни па завршавају побијени, додуше не од Џонсијеве екипе већ од злих Руса. У филму 10.000 пре Христа људи се ослобађају ропства рушећи прву пирамиду на тлу каснијег Египта — која се изграђује вољом тиранске и у сваком погледу стране власти. Овде пирамиде страдају, али су оне сада само споредни прихватљиви визуелни елемент за приказ цивилизације смештене у Амазонију (или било где у Латинској Америци).
Спилберг и Лукас су наводно годинама одбијали сценарија у потрази за оним правим. Или у Холивуду, граду где сваки други становник има барем по један сценарио, више нема добрих драматурга или је Инди намерно ‘убијен’. Да је друга претпоставка мање вероватнија говори и податак да је у причу уведен и син за кога др Џонс, у традицији добрих сапуница, није знао. Коначно Харисон Форд је објавио и да се тражи сценарио за пети наставак у коме би Џонс јуниор био главни, док би Форд могао да замени Шона Конерија.
Индустрија забаве, као што јој и име каже, не може бити уметност али је њен производ тако неукусан, односно негледљив да се с разлогом поставља горе наведено питање да ли су аутори намерно одлучили да ликвидирају лик човеколиког Џемса Бонда у улози професора археологије или очекују да је потенцијална публика на таквом стадијуму развоја да свари овакав производ.
Уништење остатака старе цивилизације на крају филма, готово је ритуално убијање традиције и културе у америчкој кинематографији. Уништавање кола, кућа и зграда типично је за америчку односно холивудску продукцију. Међутим, уништење одређеног града или цивилизације, почесто старе или изумрле, такође често у прекоокеанском филмском стваралаштву, осим приземног специјалног ефекта на публику, има за циљ и одређену катарзу, рађања кроз ватру.
Стварање новог друштва кроз негацију односно уништење претходног карактеристично је за револуције. Објашњење за овакав филмски образац вероватно се може наћи у колективно несвесном — историји настанка америчке нације у две етапе: а) затирању туђе прошлости као опомене сопственој празнини (уништење индијанских племена) и б) одрицању сопствене историје и порекла, стварајући ново друштво укидајући континуитет према свему старијем и претходнијем.
За разлику од последњег Спилберга, Клинт Иствуд је то вешто постигао у филму Непознати заштитник (1973). Кроз симболично фарбање каубојског градића у црвено и његово преименовање у „Пакао”, непознати јунак (Иствуд) наводи становнике на промену. У случају четвртог наставка авантуре Индијане Џонса реч је о другачијој и уобичајенијој деструкцији (туђе) прошлости својственој неуким конкистадорима. Главни јунаци након виђења вишеструких смрти, спаса од Руса, мртвог племена те краја другара издајице и призора огромног летећег тањира који одлази у свемир, остају сасвим равнодушни. Смрт и тек избегнута пропаст уз присуствовање нечему тако невероватном, као што је полетање ванземаљског брода будућу породицу Џонс само секунд касније занима колико и лањски снег.
Само биоскопски успех овакве продукције може бити веће разочарање од самог филма.
мр Слободан Јанковић
Saša Gajić, „Indijana Džons - avanturista s greškom”, NSPM 24. juni 2008, Internet, http://www.nspm. org.yu/kulturna-politika/indijana-dzons-avanturista-s-greskom.html?alphabet=l, skinuto: 18/11/2008.
Josh Horowitz, “Harrison Ford Says Fifth 'Indiana Jones' Is In 'Primary Stages,' Though 'Crystal Skull' Wore Him Out”, MTV November 19 2008, Internet, http://www.mtv.com/movies/news/articles /1599660/story.jhtml, skinuto: 19/11/2008.

| < Претходна | Следећа > |
|---|