Овај термин је нестао у модерно доба, али сам однос и проблеми који су са њим повезани нису. Политичка елита у Србији је од 1941. у више прилика била у позицији да тражи одговарајући начин за уређивање својих односа са моћном светском силом која се налази у експанзији и која се шири преко њене територије. У оба случаја по сили прилике прибегавало се некој врсти вазалства. Контроверзе које су покренуте иницијативом Српске либералне странке за рехабилитацију генерала Недића могу бити веома занимљиве и за разумевање природе односа који данашња србијанска елита гради са Сједињеним државама.
Поређење између Недића и Тадића занимљиво је и због следећег парадокса: структуре које се залажу за рехабилитацију Недића углавном сматрају Тадића и ДС издајницима, док с друге стране ову инцијативу највише нападају интелектуалци и аналитичари блиски Демократској странци који термин домаћи издајник резервишу управо за Милана Недића. Овим чланком бих желео да подстакнем обе стране да размисле мало о консеквенцама својих позиција и да размисле нису ли можда и несвесно много ближе једни другима него што то претпостављају.
Генерал Недић, као што је то већ познато, свесно је прихватио да жртвује своју част како би физички одбранио своју државу и свој народ. Данас су већ доступна и бројна документа и сведочанства из тог времена која јасно показују од каквог је страдања Недић спасао Србију: уместо да ужива неку врсту аутономије под окупационом влашћу Немаца, Србија би била до краја распарчана а њени делови стављени под директну управу Усташа, Бугара и Хортијевих снага, које би и ту наставиле да спроводе ону врсту чишћења коју су спроводиле на територијама које су им Немци претходно доделили. Недић је тиме и физички сачувао Србију, али и стотине хиљада избеглица које су пристизале из околних држава.
У сличној дилеми нашли су се и српски политичари почетком деведесетих година. Данас је већ савим јасно да САД перманетно спроводе свој drang nach oesten интегришући постепено нове и нове земље и државе у свој економски и безбедносни систем (неки би то назвали grossraum). Крајњи циљ је очигледан, а то је потпуно овладавање просторима Блиског истока и Сибира у којима се налазе највеће залихе енергената и сировина на свету. Слично као и пре пола века, и данас је у том циљу неопходно заокруживање Русије, њено цепање и овлaдавање њеним просторима.
Слободан Милошевић је покушао да се делимично супротстави овом налету обједињених западних сила, противећи се конфедерализацији и цепању Југoславије. Већ 1992. постало му је јасно да за то не може да рачуна на очекивану помоћ Русије и других сила, па је у периоду 1993-1998. водио врло кооперативну и суштински вазалну политику према САД. Притискао је руководство Републике Српске да ограничи своја дејства и амбиције, подржавао је све западне мировне планове, није ометао пад Западне Славоније и Крајине, мирним путем предао је Источну Славонију Хрватској, омогућио је смену СДС и довођење Биљане Плавшић и Додика на власт. Пет година релативно добрих односа, окончало се када је схватио да све то није довољно и да ће му Американци свеједно отворити Космет. Био је приморан да се из вазалног статуса врати у однос директне конфронтације.
Зорану Ђинђићу је за то требало мање, тек нешто више од две године. И он, као и Војислав Коштуница после њега, покушали су да овај вазални однос изграде постепено, надајући се да ће ниво америчког потраживања бити задовољен на некој граници те да ће Србија након тога моћи да се окрене себи попут других малих и неважних европских држава. То се, међутим није догодило. Један је ушао у директан конфликт са њима завршавајући убијен, а други се де факто повукао из политике када је дошао до границе елементарног достојанства. Задатак да у потпуности, сасвим консеквентно и без задршке реализује вазалну политику остављен је Борису Тадићу.
Сматрам да они који Тадића оптужују за издају греше исто као и кад се Милан Недић назива издајником. Верујем да је Борису Тадићу исто као и оним важним српским структурама које стоје иза њега стало до ове државе, али да слично Недићу пре скоро седамдесет година верују да раде једино што мора да се ради да би држава и народ преживели. Међутим, постоје два суштинска проблема које они не увиђају, а због којих су у горој ситуацији од Недића: за разлику од Немаца, данашњи окупатори иду на промену саме суштине идентитета народа који живи и у централној Србији. Хитлер није тражио реформу образовања и других политика идентитета, а овим данашњима је то приоритет. И друго, Недићева Србија није морала да шаље војнике и оружје на Русе. Данашња Србија је већ слала оружје, а бојим се да ће за пет до десет година морати да шаље и војску.
Будући да нико не зна како ће историја за 100 година окарактерисати ово доба америчке владавине, не може се са сигурношћу рећи ни како ће будућа покољења посматрати данашњу вазалну политику Бориса Тадића. Стога би у свим овим контроверзним питањима наши „јавни радници“ морали да буду много опрезнији.

др Миша Ђурковић

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe