Да ми је неко пре десет година говорио о томе да ћу девет година након смене оног режима писати афирмативан текст о Ивици Дачићу, првом потпредседнику владе, као о последњој линији одбране озбиљне државне политике, тешко бих му поверовао. А ето докле нас је довела постмилошевићевска транзиција.

Србија очигледно улази у (још) једну веома турбулентну фазу свог развоја. Економска неодрживост овог система јесте већ очигледна чињеница, само је питање колико ће продаје преосталих инфраструктурних система и додатна задуживања код ММФ-а још одгађати истинско суочавање са њом. Док се земљом постепено шири талас капиларних социјалних протеста, а девастиране локалне самоуправе не знају шта да раде са скресаним трансферима, последње иницијативе председника не могу се заиста схватити другачије него као медијско спиновање намењено покривању истински горућих проблема.

Док такозвана опозиција ћути, неспособна да понуди алтернативу постојећем систему, указивање на стварне проблеме дошло је можда помало неочекивано кроз неколико крајње интригантних изјава Ивице Дачића.

Најважнија свакако јесте отворено признање да они момци из Шекспирове (није исто што и Шилерова) преко финансија држе у шаци све политичке партије у Србији. Ако бар тројица истих људи финансирају кампање свих релевантних политичких партија, о каквој политици ми уопште можемо да говоримо? Све партије без изузетка постају најобичнији службеници тајкуна, који читав законски, финансијски, царински, порески и правосудни систем усклађују с потребама својих финансијера. Истовремено једни друге покривају тиме што онемогућавају стварно независну контролу финансирања странака, а грађанима се заправо одузима могућност избора.

Дачић је указао на рак рану овог друштва јер сам најбоље зна како је цео проблем настао. Држава је деведесетих те тајкуне наменски направила да би контролисала одређене делатности и то пре свега увоз курентне робе који је доносио највеће приходе. Временом су они почели да раде и са другим факторима (запад и опозиција) да би се 2000. престројили. Међутим, док је раније био проблем превелике контроле политике над привредом, сада се отворио обрнути случај, потпуна контрола ничим неограниченог капитала над политиком. Пошто више нема државе која може да их обуздава, они су полако у њој преузели све, увећавајући свој капитал на увозу и трговини. Наравно, само не на производњи. Тако је направљен деструктивни круг из кога не може да буде изласка док се поново не успостави држава способна да истински контролише финансијске токове на општу корист.

Друга значајна Дачићева изјава је директно супротстављање Тадићевој идеји о враћању на већински изборни систем. Занимљиво, ДС је почетком ове деценије чак нудио предлог устава у коме би се експлицитно пропорционални систем навео као једини, а данас кад мисле да ће вечно имати оволику власт хоће да нас све натерају да довека бирамо између Шутановца и Вучића. Дачић је морао да их подсећа да је пропорционални систем тешко изборена демократска тековина опозиције из деведесетих и да за овако хаотичну земљу он и даље представља најбољи облик очувања и ово мало преостале демократије.

Посебно треба истаћи борбу коју само Дачић води у преговорима са Црном Гором о регулисању двојног држављанства. Измена Закона о држављанству којом је Србија пре годину и по дана омогућила свим припадницима српског народа ван Србије да добију и наше држављанство, један је од ретких успеха озбиљне националне политике у последњој деценији. Безобразан захтев Црне Горе која тражи од нас (али зачудо не и од Хрватске) ништа мање него измену нашег закона, нешто је за шта нажалост и у Србији налазе истомишљенике. Дачићево чврсто инсистирање на одбрани и унапређењу постигнутог решења, на основу кога је бар 50.000 Срба из околине и дијаспоре добило двојно држављанство, има и много дубље државничке и политичке консеквенце.

Коначно, Дачић је најконсеквентнији противник такозваног хабзбуршког статута Војводине. Не само да је у питању последња линија одбране целовитости ове државе, и указивање на опасност од постављања преседана за будућу федерализацију земље, већ је то и она линија испод које СПС не може да иде, а да не престане да буде партија коју је основао Милошевић. Укидање комунистичке државности Војводине, коју Пајтић и Фира хоће да обнове, јесте најважнији Милошевићев потез у реконституисању Србије.

Дачићев проблем је, међутим, што како је и сам признао, није сигуран да ли контролише сопствену странку. Бајатовићеви дијаметрално супротни ставови о статуту показују да Пајтић можда има већи утицај на њега него председник СПС-а. Или, да ли министар Обрадовић више брине о ставовима свог председника Дачића или свог послодавца са факултета?

И странке су изгледа, као и држава и остале њене структуре, с опроштењем, избушене по дубини, те се поставља питање да ли ико више у овој земљи има довољне инструменте за вођење неке консеквентне и одрживе националне политике.