Наши русофилски кругови, чини се, још од 1991. године праве исту грешку. Уместо реалне Русије чији би економски, политички и вредносни систем требало да упознају, они стално у празно место појма Русије пројектују своје визије тога шта би ова држава наводно требало да буде и какву би политику требало да води. Укратко, уместо да покушају да схвате стратешке циљеве руске политике те да према томе обликују и могућности за глобално позиционирање Србије између великих сила, они покушавају да науче Русију шта би наводно требало да буде у њеном сопственом интересу.

Ако погледате данас неке опозиционе партије, један нови недељник и проруске невладине организације, оно што добијате као идеологију коју нам нуде можемо окарактерисати као неку врсту хришћанског социјализма, нечега што би подсећало на православну верзију јужноамеричке теологије ослобођења. То је један скуп начела који обухвата борбу против „неолиберализма”, под чим они заправо подразумевају борбу против капитализма у тоталу, односно сваке врсте тржишне привреде, затим протекционистичко залагање за аутархичну самој себи довољну привреду, као и друштво уређено у складу са нематеријалистичким, хришћанским начелима.

У сектору геополитике и међународних односа заступа се идеја фундаменталног, зависног везивања за Русију, одустајања од Европске уније и прижељкивање да се она као безбожна творевина распадне, као и залагање за изградњу антиглобалистичког, антиамеричког фронта који би предводиле Кина, Русија и латиноамерички режими Чавеса, Моралеса и Кастра.

Проблем са овом „проруском” визијом је што она нема апсолутно никакве везе са оним што јесте актуелна руска политика, како унутрашња тако и спољна.

Русија најпре није земља социјализма и протекционизма, већ економија коју озбиљни економски аналитичари карактеришу као турбо-капитализам. Законом из 2006. одређени су стратешки сектори који из безбедносних разлога морају да остану под државном контролом (пре свега енергетски сектор), а сва остала привреда изузетно је либерализована. Само у 2007. имали су преко 67 милијарди долара страних инвестиција. Општа пореска стопа од 13 одсто најнижа је у Европи.

Оно што ћете иначе тешко наћи у свим приказима руског политичког и економског успона за време Путинове владавине (БДП порастао шест пута, просечна реална стопа раста седам одсто) јесте улога управо озлоглашених чикашких монетариста, односно „неолиберала” из Санкт Петербурга. Људи попут Грефа или Кудрина, захваљујући јакој држави увели су финансијску дисциплину, знатно смањили избегавање плаћања пореза, створили функционалан кредитни систем и створили услове за подстицање раста у низу реалних сектора. Не само да је обновљено улагање у стратешке индустрије као што су војноиндустријски комплекс, цивилно ваздухопловство, нуклеарна и нанотехнологија, IТ и електронска индустрија, већ је управо руски мали и средњи сектор постао мотор за развој читавог постсовјетског простора.

Дакле уместо да се затвара, Русија настоји да уђе у Светску трговинску организацију и све више је у ситуацији да управо земље ЕУ оптужује за протекционизам. Код нас се иначе слабо зна да је ЕУ изразито протекционистичка творевина која преко 80 одсто своје трговине обавља унутар себе саме. Низом царинских и ванцаринских мера они спречавају улазак руске нуклeарне технологије, челика и пољопривредних производа.

Но и поред тога, Русија инсистира на томе да је ЕУ за њу најважнији стратешки партнер. Међусобна трговина расте за 30 одсто сваке године, тако да је Русија већ по обиму трећи трговински партнер ЕУ. Недавна куповина „Опела” прави је показатељ стратегије Русије према ЕУ. За разлику од наших наводних русофила који свет и даље гледају из перспективе хладног рата (када су Англо-Американци правили и подстицали ЕУ као брану против совјетског ширења), данашња Русија се залаже за јачање и проширење ЕУ, прављење стратешких односа са њом и посебно њено одвајање од aнглоaмеричког туторства. Одлука о продаји „Опела” као и стратешко повезивање у енергетском сектору показује да Немачка, као кључна земља ЕУ, можда први пут после 1945. почиње да води самосталну политику, која је приближава Русији.

Дакле из ове перспективе постаје сасвим јасно зашто Русији не пада на памет да од Србије прави неку нову Кубу или Северну Кореју него се штавише интензивно залаже за наш улазак у ЕУ. Како руски званичници стално понављају, њима је стало да број њима пријатељских земаља унутар ЕУ, које учествују у одлучивању, расте.

Овакав сценарио разуме се не одговара пре свега Англо-Американцима па управо Енглези преко Холандије спречавају даљи напредак Србије према ЕУ. САД и Британија имају огромне проблеме након прошлогодишњег слома финансијског балона који је уништио и дотадашњу светску поделу рада у којој су остали производили, а они се бавили трошењем, финансијским шпекулацијама и штампањем пара. Сада када се економија враћа на реални сектор, они су у тешкој ситуацији јер немају ни ресурсе ни производњу те парадоксално земљама које су измислиле капитализам најмање одговара глобализација светске трговине и несметано одвијање интеграционих процеса.