- Прошле године девизне дознаке од дијаспоре износиле су око 5,1 милијарду долара, што је чинило 14 одсто нашег друштвеног бруто производа. А то значи да седмина свих економских вредности која се у Србији створе, има порекло од девизних дознака из дијаспоре - рекао је министар Срећковић.

Швајцарска је службено израчунала да српски гастарбајтери у просеку сваке године кући шаљу по 4.000 евра или око 360.000 милиона „живих" евра. Док Немци званично тврде да наши радници на привременом раду „кући годишње шаљу милијарду долара".

- Према проценама стручњака Светске банке за 2005. годину, највећи део девизних дознака, готово 40 одсто, долази из Немачке. Затим из Швајцарске (9,2 одсто), Аустрије (8,3 одсто), САД (6,5 одсто), Шведске (3,8 одсто), Канаде и Италије (са по 3,2 одсто), Холандије и Аустралије (са по 2,5 одсто), као и Велике Британије (1,7 одсто). На ових десет наведених земаља отпада 81 одсто прилива средстава из српске дијаспоре - каже др Владимир Гречић, стручњак за миграције.

Светска банка тврди да у 5,1 милијарди, као директну привредну инвестицију у Србију чини износ од 240 милиона долара. Министар Срећковић је, пак, израчунао да је од 2000. до данас дијаспора у отаџбину инвестирала 500 милиона долара.

- Ако се изузму приходи од приватизације, то је једнако збиру свих осталих страних директних инвестиција. У овом тренутку 20.000 људи ради у малим и средњим предузећима у отаџбини, које су људи из дијаспоре отворили - тврди министар Срђан Срећковић.

Половина тог капитала, међутим, како тврде наши саговорници, дотиче без организоване државне контроле и не усмерава се плански на привредни развој Србије.

- Тај новац у српске домове стиже преко сервиса за брзе трансфере, возача аутобуса, разних курира и у џепова рођака. Тих 5,1 милијарди долара од дознака највећим делом завршава у масовној потрошњи, јер се троши за храну и школовање, па и у станове и аутомобиле - каже економиста Звонко Шошевић, експерт за српске дознаке из иностранства.

Што се тиче пословног капитала, ниједна државна и привредна институција у Србији не зна тачно којим финансијским потенцијалом располажу исељени Срби, јер се државни чиновници не слажу око броја људи у дијаспори. Неки званичници тврде да у расејању има четири милиона Срба, што није тачно. Светска банка и др Владимир Гречић тврде да у расејању има око 2,5 милиона Срба, који живе у 90 држава света.

- Већина Срба у расејању су радничка класа запада, која живи од својих плата и кредита. Само 10 одсто Срба у дијаспори, дакле њих 250.000, има свој капитал и свој бизнис. Тај капитал у просеку вреди око 200.000 долара. То је сума од нових пет милијарди долара, на коју наша земља може да рачуна као могућу инвестицију - каже др Владимир Гречић.

Он упозорава да овај кућни капитал или уштеђевина просечних житеља дијаспоре у Србију улази најчешће ради куповине станова, кућа, вила, земљишта или чак изградњу зграда, али се не улаже у „велики бизнис".

А ван ове листе просечних људи у расејању се налази 20 најуспешнијих Срба, чији капитал др Владимир Гречић процењује на још 15 милијарди долара. Већина њих је већ инвестирала у Србији. Филип и Мадлена Цептер имају своја предузећа и приватно позориште у Србији. Банкар Васо Деспотовић из Сиднеја, који је недавно добио орден од британске краљице Елизабете Друге, са својим кинеским партнером у Београду отвара ланац спортских радњи. Заштитно лице овог ланца продавница је Јелена Јанковић. Мирко Латиновић из Москве отворио је у Београду фирму „Тређуник", изградио неколико тржних центара и робну кућу „Плаза". Латиновић не жели од тога да прави ни патриотски, а ни политички капитал. Јер како каже, „моја браћа и ја само само обични грађевинари".

- Дијаспора је јача од ММФ, али је недовољно искоришћена као инвеститор, јер читав процес прилива дознака, уштеђевина и капитала најбогатијих, тече ван организоване контроле државе и банкарства. Они не подстичу активирање тог капитала као инвестиције за развој Србије. Због тога земља од укупног капитала дијаспоре вредног 25 милијарди долара користи само мали део - сматра економиста Звонко Шошевић.

Јер, на пример, Душан Ђук Петровић, потпредседник компаније „Вренгли" из Њујорка, највеће фабрике жвакаћих гума на свету, спреман је да уложи 70 милиона долара у Србију. Толико је већ уложио Младен Селак из Чикага. Али, многи инвестициони планови људи из расејања су, како они тврде, пропали и то због лоше политике и неодговорног понашања државе. Бранко Тупањац није изградио кардиоваскуларну клинику у Новом Саду, јер му је тражено 15 милиона долара за земљиште. Нити је довео „Крајслер" у Крагујевац, јер је требало да плати радничка потраживања од 300 милиона долара. Славица Радић Еклстон је обећала др Војиславу Коштуници као премијеру да ће изградити писту за ауто трке, али од тога ништа није било. А Горан И. из Калифорније, који је Србији нудио специјалну асфалтну масу Пентагона за српске сеоске друмове, успео је само да пластифицира један путић у свом крају око Ниша.

Милан Мандарић из Лондона, иако је био заинтересован, није купио ни ФК „Војводину", а ни ФК „Црвену звезду", јер, како каже, немају законом дефинисан статус као фирма. Алекс Мачески из Кливленда је, каже, одустао од куповине Завода за издавање уџбеника и магазина НИН.

- Да би се успешно пословало у Србији политичка и економска ситуација мора да буде стабилна, ниво корупције низак, а ниво транспарентности у јавним пословима висок. Питам се да ли је то тако - каже Мачески.

Он признаје да држава Србија није незаинтересована да послује са нашим најуспешнијим бизнисменима и најугледнијим људима из расејања. То потврђује и властитим примером:

- Откако сам именован за почасног конзула нико из Министарства спољних послова или Владе Србије није ме звао да ме пита како могу да помогнем својој отаџбини. Једину корист коју имам као српски конзул је да у авионима добијам бесплатно седиште у првој класи - јада се Мачески.

А академик Богдан Маглић је одлучио да прода акције свог хотела у Сомбору, вредне милион евра.

- Због лоше пословне и економске атмосфере у Војводини нисам успео да изградим велики конгресни центар у родном граду - наглашава др Маглић.

Док нам оскаровац Дејан Илић признаје да велики бизнисмени и велике инвестиције из расејања могу да уђу у Србију само уз одобрење, тачније, тесне сарадње са политичарима и странкама. Да би добио локацију на Ташмајдану и изградио велики филмски студио, Илић мора да сачека мишљење политичара који воде град Београд.

Министарство за дијаспору је, ипак, начинило први корак. Основало је 16 канцеларија за дијаспору у српским општинама, да би на терену успоставило директни контакт са повратницима из расејања, који желе да инвестирају у отаџбину. Још нема извештаја о ефикасности такве привредне сарадње. А и Закон о дијаспори предвиђа формирање посебног фонда државе и дијаспоре, да се њиме решавају горући национални проблеми.

- Како сви економски показатељи казују, вредност дознака из расејања се неће мењати. И да у процес инвестирања можемо да укључимо све пословне људе и најбогатије Србе света, ако их НБС стимулише погодностима за кредитирање, Србија од дијаспоре наредних пет године може да добије 25 милијарди долара. По мојим проценама већ од 2014. године српски капитал из расејања биће главни фактор економске стабилности Србије. Тако да се и тада може говорити да нас дијаспора храни и брани - закључује економски стручњак Звонко Шошевић.

Двадесет најбогатијих Срба

Према подацима наших саговорника најуспешнији српски бизнисмени у свету су:

Филип Цептер из Монака, Славица Радић и Милан Мандарић из Енглеске, Ребека Мекдоналд и Ђорђе Јерић из Канаде, Дејан Илић из Немачке, Мајк Ђорђевић, Младен Селак, Бранко Тупањац, Боро Вуковић, Слободан Павловић, Мила Јововић, Милан Пушкар, Милорад Каракашевић, сви из САД, Мирко Вучуревић из Швајцарске, Борис Вукобрат из Француске, Душан Васиљевић из Нигерије, Ђорђе Гајић из ЈАР, Мирко Латиновић из Русије и Васо Деспотовић из Аустралије.

Портрет успешних

На питање по чему се то успешни Срби из дијаспоре разликују од домаћих бизнисмена мр Славка Драшковић-Јовановић, која спрема докторат са темом „Наративни портрет лидера српске дијаспоре у САД", каже:

- Успешни српски бизнисмени у САД имају шест заједничких карактеристика. То су паметни људи, који напорно раде. У бизнис су ушли са визијом и са новитетима у пословању. Боре се упорно за остварење својих циљева, али и испуњење своје личности. Остварили су своју визију јер амерички систем подстиче рад и успех. У Србији, међутим, не постоји ни култ рада, ни култура успеха. Успех и богатство стечени радом код нас су запрљани појмови. Да би се то превазишло у Србији треба отворити школе за успешност - каже мр Славка Драшковић-Јовановић, дипломирани тренер за успешне људе у Србији.

Доток великог новца

- Сваки житељ Србије добија годишње од дијаспоре у просеку 692 долара. Сваког дана расејање шаље кући 13,9 милиона долара. Сваког месеца из дијаспоре у Србију стигне 425 милиона долара. Сума од 5,1 милијарде долара је вредна као половина извоза српске привреде - каже Звонко Шошевић.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe