Србија је данас једна од ретких земаља у Европи која нема релеватну политичку десницу. На то су утицале разне околности почев од геополитичких интереса великих сила до отровног наслеђа меког социјализма који је корумипрао грађане, али изнад свега интелектулану и политичку елиту, навиклу да брани систем у коме се без рада добро живи захваљујући повлашћеном монополском положају и недостатку конкуренције у науци, култури, економији и политици.

Да несрећа буде већа и након такозваних демократских промена на простору деснице добили смо низ симулакрума - један број организација који је својом праксом показао да само номинално окупира дати простор, док заправо де факто увећава администрацију и јавну потрошњу, дестимулише производњу и стваралаштво, повећава јавни дуг, те спроводи финансијску и економску централизацију препуштајући огромна подручја Србије постепеном пропадању.

Прича о десници је поново отворена протеклог лета након повлачења са власти ДСС-а и тада већ увелико припремљеног раскола међу радикалима. Да се подсетимо те две странке су имале већину у парламенту и могле су без избора да направе такозвану „патриотску коалицију“. То наравно није урађено него се још једном побегло од одговорности како би се врући кромпири (изручење преосталих Хагу, легализација ЕУЛЕКС-а, усвајање хабзбуршког Статута Војводине, енергетски аранжаман, започињање новог арнжмана са ММФ-ом и кресање плата и пензија), увалили ДС-у. Када је коначно свима постало јасно да од тих партија никакву вајду нећемо видети, очекивало се да дође до неке промене и до могућег почетка стварања јасног десног програма и изградње снажне укорењене организације која би ангажовала огроман и даље постојећи потенцијал у десном бирачком телу.

Уместо тога смо опет добили - ништа. Нова странка која је настала уз благослов разноразних фактора моћи као једину новост свом бирачком телу изгледа доноси могућност да коначно, као политички коректни, постану део власти. Остаци радикала бране лик и дело Војислава Шешеља и труде са да не падну испод 10% како би му обезбедили какву такву базу за повратак. Ону трећу странку која прави коалицију са партијом која нема ниједан одбор не вреди ни коментарисати.

Оно што нас овде занима јесу њихови невешти покушаји спиновања јавног мнења засновани на принципу „идеологије су небитне“. Сви се они очајнички труде да за себе одбране известан идеолошки и политички простор и на тај начин оправдају сопствено постојање. Отуд им је главни задатак да на потенцијалан десни простор и даље уваљују своје наводно антиглобалистичке ставове. Кључни проблем у овој превари је настојање да се десни простор и даље окупира од стране у основи левих снага.

Ми се залажемо да се сви ови левичари лепо врате кући, тамо где им је место, заједно са ДС-ом, СПС-ом, Г17, ЛДП-ом, Вучелином и Вулиновом последњом странком (како год се она сада звала) итд, како би се коначно ослободио простор за стварно десне снаге. Отуд следи овај покушај да се направи јасна дистинкција између онога за шта се залажемо ми на десници и у основи антиглобалистичког програма коме су склони ови национал-левичарски кругови.

1. Однос према тржишној економији. Десница сматра да је тржишна привреда најбољи начин за алокацију ресурса и за стимулисање економског напретка у једној земљи. Домаћи алтерглобалисти суштински не верују у тржиште и сматрају да је капитализам лош економски систем. Кад су у опозицији обожавају мантре о злом “неолиберализму“ (шта год он значио), али кад су на власти то им не смета да примењују све што ММФ од њих тражи.

2. Однос према монополима. Десница сматра да је конкуренција основа динамичне тржишне привреде која ствара нову вредност и стога је суштински задатак државе да се бори против монопола. Националлевичари су пак омогућили једном броју људи да готово у свакој привредној области створи монопол или олигопол. Штавише, они по природи сматрају да су монополи добри јер им омогућавају контролу и не верују у било какву конкуренцију јер она разоткрива неспособност.

3. Однос према царинама. Десница сматра да је разрушена и бомбардована Србија морала још једно време да задржи високе царине како би омогућила вештачки разореним фабрикама да се опораве и да се оспособе за тржишну борбу, да тек после извеног времена почне постепено снижавање царина. Националлевичари који су у служби тајкунског увозничког лобија су међутим одмах снизили царине и тиме уништили производњу док су све у шеснаест наставили са критикама „неолиберализма“.

4. Однос према Западу. Десница сматра да је антизападњаштво најпре ступидна и неодговорна позиција (јер забрањује друштву, компанијама и појединцима да преузимају вредна достигнућа Запада и да остварују сваковрсну размену са поједицима, организацијама и државама са којима је то могуће) а затим и лицемерна. Националлевичари немају ништа против када их Запад доводи на власт, али кад им позиције постану угрожене сете се Русије по правилу тражећи од ње много више него што Русија може да да, иако су јој до јуче на све могуће начине спречавали улазак на српско тржиште капитала и идеја.

5. Однос према геополитици. Десница сматра да геополитичка опредељеност не сме да буде основна линија политичке поделе у Србији. Да би смо били слободни људи и слободан народ морамо омогућити себи да се на слободном тржишту идеја надмећемо око конкретних система вредности и практичнх политика које из њих произилазе. Националлевичари међутим сматрају да је основна линија поделе управо геополитичка опредељеност за Запад или Русију и тиме де факто од ове земље чине јадну колонију која од прилике до прилике треба да се окреће на једну или другу страну.

6. Однос према ЕУ. Десница попут деснице из осталих европских земаља види ЕУ као веома корисно средство које осим што спречава избијање нових ратова између великих сила даје доста предности грађанима држава које је сачињавају (пре свега познате четири слободе). Стога у ЕУ треба ући кад за то будемо спремни и кад и ако и њене чланице и ми за то будемо заинтересовани. Али пут ка ЕУ се не сме користити као супституција за важнији и пречи задатак, изградњу озбиљне државе. Националлевичари међутим сматрају да је ЕУ сама по себи зло и радују се њеној могућој пропасти не размишљајући о негативним последицама које одатле могу произаћи и за нашу државу и народ.

7. Однос према цркви и верским питањима. Десница жели да вера добије право на живот у друштву и бори се да наша црква постане боља и способнија да одговори на захтеве пастве и све бројније изазове у свим областима живота, а пре свега да стварним пропагирањем вере помогне моралном и демографском оздрављењу друштва. Националлевичари се према цркви односе исључиво утилитарно и естрадно, настоје да се мешају у њен унутрашњи живот, а суштински су против друштвеног утицаја религије и цркве.

8. Однос према комунизму. Десница сматра да је комунизам страховито зло које је нанело невероватне штете многим народима укључујући и руски, и које је у Србији разорило темеље елите, институција и државног континуитета. Стога десница настоји да се бори против свих штетних облика комунистичког наслеђа. Националлевичари пак сматрају да комунизам и није био по себи лош већ да су за проблеме крива стаљинистичка скретања. Отуд и данас сматрају да је планска, монополистичка привреда добра и корисна, а њихови напади на „неолиберализам“ у суштини су напади на саму идеју капитализма, конкуренције и тржишта.

9. Однос према глобализацији. Десница глобализацију посматра као природни феномен као последицу огромног, брзог и интензивног развоја технологије, медија, перманентне информатичке револуције и много бржег кретања капитала, људи, услуга, робе и знања. Она се труди да у њој види и добре и лоше стране, да оне прве искористи а оне друге минимизира, но у сваком случају је доживљава као неминовност, као процес који се одвија захваљујући глобалним секторским кретањима. Националлевичари глобализацију доживљавају као заверу западних сила (иако су све важнији покретачи ових процеса Кина, Индија и Русија), као капиталистичку пошаст од које „сви правдољубиви народи треба да се бране на све могуће начине“. Стога уместо о процесу глобализације они најчешће говоре о идеологији „глобализма“. Ово је још једна индикатор да националлевичари осим откривања апстрактног позивања на нацију, нису много одмакли од старе комунистичке матрице

10. Однос према конкретним животним питањима. Десница настоји да се бави конкретним проблемима који погађају човека у Србији и да на њих да неку врсту одговора, посебно водећи рачуна о трошковима и о економским могућностима. Националлевичари се баве само великим апстрактним стварима презирући ситна животна питања и по правилу никада не питајући ко ће све то да плати

11. Коначно, десница верује да Србија има снаге и потенцијала да се уздигне, ојача и оспособи да на светском тржишту капитала и идеја да значајан допринос. Десница верује да Србија не треба да се повлачи у себе нити да се везује за ову или ону земљу већ да са добрим системом организације може храбро да изађе на светску сцену, отворена и према истоку и према западу. Националлевичари обрнуто сматрају да земљу треба на све могуће начине држати затвореном како би сами очували своје монополске позиције и како би сами уживали у овим или оним стварима које обичном свету настоје да прикажу као недостојне човека.

др Миша Ђурковић, преузето из магазина Стандард

< Претходна		Следећа >