Миша Ђурковић, Политика, 06.08.2009
Како би Карл Маркс рекао пре сто шездесет година: Европом кружи баук. Овог пута то није баук комунизма већ енергије. Русија и Англо-амерички комонвелт полако али сигурно улазе у енергетски рат чији је главни циљ овладавање снабдевањем Европске уније. Ако се зна да се глобалне резерве нафте и гаса процењују на сто до сто педесет година, увлачење Европе у енергетску зависност од стране једног од ових актера де факто може значити и политичку, безбедносну па и економску надређеност у наредном веку.

Предност АА коалиције је чињеница да они већ имају одређену врсту наслеђеног статуса тиме што, како то Бжежински каже, Европа јесте нека врста њиховог протектората. Но са опадањем економске снаге и глобалног значаја САД, чини се да је легитимност овог односа код Европљана сваким даном све више угрожена. Ако се томе дода чињеница да Русија под својом контролом држи највеће светске резерве гаса, онда постаје јасно зашто Немачка, Италија али и неке друге земље показују све већу дозу непослушности према Англо-Американцима.

Подручје Европске уније и даље је највеће тржиште на свету и простор највеће привредне активности. Њене потребе за енергијом су огромне, те стога ове земље не смеју ни по коју цену да ризикују губитак континуираног снабдевања енергијом, која у овом тренутку може да дође само из Русије. Русија је, како би избегла могућност америчке опструкције преко Украјине, дубоко ушла у процес припреме изградње друга два тока. „Северни ток”, који се ради у директној сарадњи са Немачком, треба да иде морским дном све до територије треће највеће светске привреде. „Јужни ток” треба да се креће дном Црног мора до Бугарске, одакле се два крака пружају преко Балкана одлазећи до Италије. Овакав сценарио Америма се ни најмање не свиђа, па су под геслом одбране Европе од руске енергетске инвазије лансирали идеју о конкурентском гасоводу „Набуко”.

Ова геополитичка игра вишеструко је занимљива. Она је заправо најрелевантнији оквир и за разумевање унутрашње политике многих европских земаља које се налазе на замишљеним трасама ова два пројекта. У убеђивању поменутих држава да се приклоне једној или другој страни поново смо имали читав репертоар метода који се кретао од обећања, уцена, претњи, подилажења итд. Још једном смо видели суштинску разлику у деловању ове две силе према трећим земљама. Руси по правилу раде само са елитом, врхушком државе, не бирајући и не штедећи средства за добијање пристанка за свој пројекат. Американци, међутим, осим директног рада са политичком и безбедносном елитом јако много дају на читав спектар такозване меке моћи, који укључује дугорочни рад на овладавању јавним мњењем и ширим слојевима елите, преко кога се затим врши притисак на сам врх.

Притисци на Немачку су континуирани, али Немачка је тврдо заиграла на сарадњу са Русима око изградње „Северног тока”. Стога амерички савезници попут Пољске и балтичких република врше све могуће опструкције позивајући се на потенцијалне еколошке проблеме, међународно право у погледу коришћења морског дна итд. Узгред, и одлазак Санадера неки виде као део покушаја АА коалиције да дисциплинује Немачку.

Далеко је сложенија игра на југу. Русија је пажљивом и стрпљивом стратегијом успела да уђе у енергетске и финансијске системе готово свих важних земаља страховито јачајући своје позиције на Балкану у последњих неколико година, за време тоталне окупираности Американаца Блиским истоком. Поменимо снажан улазак руског капитала у грчки банкарски сектор, куповину дела мађарског Мола, куповину НИС-а у Србији и рафинерија у Републици Српској. Најважније је, наравно, то што је успела да обезбеди да све важне државе уђу у пројекат „Јужни ток”.   Поједини аналитичари сматрају да се само овим потписима може тумачити дуготрајна политичка нестабилност у свим тим земљама. У Грчкој већ пола године траје грађански рат ниског интензитета који као последицу има стални пад популарности садашње власти и јачање проамеричког ПАСОК-а. У Мађарској имамо сличан сценарио са протестима и великом економском кризом који сигурно са власти одводи Москви блиске социјалисте, а доводи ФИДЕС са којим су Американци јако много радили последњих година. У Бугарској је коалиција која је потписала „Јужни ток” већ отишла са власти, а бивши телохранитељ и будући премијер Борисов је у првој изјави истакао да ће се Бугарска повући из „Јужног тока”. У Србији се такође дешава глобално политичко престројавање и сигурни су избори на пролеће следеће године који могу донети занимљиве обрте у сличном правцу.

Након недавног потписивања „Набука” у Анкари, Руси су потегли најјачи аргумент указујући на чињеницу да тај гасовод нема чиме да се пуни. Након што су они дисциплиновали све бивше совјетске републике богате гасом, гас за „Набуко” може да дође само из Ирана. То подразумева промену режима, било на изборима (неком новом обојеном револуцијом), било неком врстом пуча (као што је оборен Мосадек пре пола века), или новим ратом ирачког типа. Без иранског гаса, ко год да буде на власти, дисциплиновање малих европских држава неће бити могуће.

< Претходна		Следећа >