Нови Стандард, 04.08.2009
Клинтонова је на себе преузела одговорност за успостављање веза са таквим „кључним јачајућим земљама“ као што су Кина, Индија, Русија, Турска, Бразил, Индонезија и Јужна Африка

У говору одржаном у вашингтонској канцеларији Савета за међународне односе (Council of Foreign Relations) државни секретар САД Хилари Клинтон позвала је да се гради „мултипартнерски свет“ у коме ће владе и приватне компаније заједнички радити на решавању глобалних општих проблема.

Како је пренео Вашингтон пост, реторика Хилари Клинтон веома се разликовала од изјава државног секретара Мадлен Олбрајт, која је радила у тиму њеног мужа и квалификовала САД „искључивом нацијом“. Њене изјаве су пре продужетак линије Кондолизе Рајс, која је својевремено обогатила лексикон међународних односа термином „трансформациона дипломатија“.

Стејт дипартмент означио је получасовно излагање Хилари Клинтон као „важну поруку по питањима међународних односа“. У њеном излагању коришћене су не само апстрактне формулације већ и одређења која упућују на поклањање повећане пажње недржавним  актерима, чији се утицај приметно одражава на међународне процесе. Она је оправдавала деловање америчких војника у Авганистану, јер „талибани штите Ал-Каиду“, нагласила да Ирану практично није остало времена и да он хитно мора започети преговоре са САД (у том контексту поменула је и Сирију). Осим тога, она је преузела на себе одговорност за успостављање веза са таквим „кључним јачајућим земљама“ као што су Кина, Индија, Русија, Турска, Бразил, Индонезија и Јужна Африка.

Касније је државни секретар и де фацто потврдила своје намере када је у говору у Трговинској комори САД на редовном заседању Америчко-индијског пословног савета нагласила потребу за унапређивањем пет праваца – глобалне безбедности, економије, хуманитарног развоја, науке и технологија.

Шта се крије иза тог дискурса који, по мишљењу америчких аналитичара, значи нови правац у спољној политици САД? И има ли слоге око датог питања унутар америчког естаблишмента?

Уредник утицајног издања Foreign Policy и  сарадник фонда Карнеги Мојсије Наим прилично је лаконски изнео своју хипотезу о даљим међународним односима поставивши је у наслов свог последњег текста – „Минилатерализам“, то јест, доктрина која се темељи не на мултилатералним, већ ограниченим, минилатералним односима. И ту своју концепцију тај неолиберални интелектуалац аргументује историјским преседанима последњих година.

Сви мултилатерални споразуми потписани од почетка 90-их година, почев од споразума о Светској трговинској организацији (СТО) и неширењу нуклеарног наоружања до Циљева миленијума УН, према којима су сви потписници тог документа дужни да до 2015. године елиминишу сиромаштво и осигурају основно образовање својим грађанима, практично нису довели ни до чега. Наим овде види одређену кривицу и САД, поред осталог, због одбијања да потпишу Кјотски протокол, а такође неуспеха низа мултилатералних преговора.

„Под минилатерализмом ја подразумевам ефикаснији, усмеренији прилаз: ми треба да на дневни ред ставимо кудикамо мањи број земаља које су заинтересоване за снажнији утицај на решавање конкретних проблема“, пише амерички експерт.

Он наводи магичну двадесеторицу: 20 сиромашних и богатих земаља са шест континената које обезбеђују 85 процената светске економије. 75 процената еманирања штетних материја такође лежи на двадесет основних загађивача. У питањима неширења нуклеарног оружја довољна је 21 држава – оне које де фацто поседују то оружје, плус реално забринуте државе због те проблематике. У питањима сиромаштва, то су земље донори и афричке државе јужније од Сахаре. Штавише, развој даљих мултилатералних односа аутор види опасним, јер реалних резултата од таквих нема ево већ током две деценије.

Његов колега из издања научни сарадник Центра за нову америчку безбедност, Роберт Каплан, кудикамо је забринутији, нарочито у вези са догађајима у Ирану и Кини. „У овом демографски компримираном и технолошки повезаном свету ми треба да будемо припремљени за бесконачне олује. Спољна политика ће бити вештина брзе реакције, пошто се ситуације могу драстично мењати за 180 степени“, наглашава тај познавалац Факујаминих и Хантингтонових радова, а такође класика психологије и геополитике. Недавно се он исказао огромним опусом у часопису Foreign Policy.

Наглашавајући да су данас реалисти својеврсни поштовани бренд, Каплан прецизира појам америчког реализма, апстрахујући од претходних политичких програма и деловања оне људе који одавно припадају том лагеру.

„Реализам значи признати да међународним односима управља јаднија и ограниченија стварност од унутрашњих послова. То значи ценити поредак више од слободе, пошто последња постаје важна тек након што се тај поредак успостави. То значи фокусирати се на оно што дели човечанство, а не на оно што га обједињава, у шта су се уздали промотери глобализације.  Укратко, реализам се састоји у признавању оних недодирљивих нашој контроли снага, које ограничавају људско деловање – културу, традицију, историју, хладне таласе страсти који се крију иза спољашњег слоја цивилизације. То доводи до тога да је за реалисте главно питање у иностраним пословима то ко, шта и за кога може урадити. И од свих сумњивих истина из којих је и израстао реализам најдетерминантнија је географија.“

Каплан једноставно позива да се погледа на мапу, нарочито на „нестабилне зоне“ Евроазије, апелујући на Ф. Бродела, А. Механуа, Х. Макиндеру, Н. Спајкмана и њихове следбенике из реда америчких војника из времена хладног рата. И, наводећи пример раста броја становника у различитим земљама, дуготрајни конфликт између Израела и Палестинаца као образац силе идеологије, он предвиђа Евроазији геополитичку клаустофобију. А све будуће покушаје да се контролишу евроазијски поморски путеви оставља на савести Ирана, Кине и Индије, поменувши при том Пакистан, Блиски исток и Арабијско полуострво.

И овде не схватамо само једно: куда је нестала Русија са њеном географском осом историје  и импулсима који долазе из Средишта Земље које је Макиндер смештао у регион западног Сибира? Русију Каплан помиње тек у контексту Ирана, према коме сада треба водити исту онакву политику каква је раније вођена према Русији – политику задржавања. И још позива да се размишља викторијански, да се мисли у простору што је, по њему, веома тешко за данашње Американце који сматрају да за њих не постоје никаква ограничења, па ни она географска. За нас то (како нас историја учи) значи жестоко супростављање покушајима изласка на топла мора путем стварања антируских коалиција.

Сем раста војног присуства САД у средњој Азији, што је ионако прилично очигледно, потребно је вратити се приватним компанијама које помиње Хилари Клинтон, то јест, оним структурама које су формално одвојене од државе. Многе од њих су  познате као транснационалне корпорације. Већина њих је тесно повезана са америчком владом и надвладиним структурама, таквим као што су Тространа комисија, Билдербершки клуб и друге.  Како убедљиво показују различити истраживачи, поред осталог, и бившии агенти таквих корпорација, посредством финансирања политичких кампања у медијима, оне себи обезбеђују полуге утицаја на изабране представнике. „Та група лица која су у саставу корпорократије увек остаје у власти, независно од тога из које партије представници – демократске или републиканске – у датом тренутку доминирају у Белој кући или конгресу. Они  нису под влашћу воље народа и не ограничавају се у свом деловању законима“, пише бивши економски убица Џон Паркинс.

Без обзира на привидну сложеност механизама, све је веома просто – у земље у развоју долазе агенти међународних банака, корпорација и под изговором примамљивих инвестиција нуде различите пројекте. Након добијања кредита они се запошљавају код таквих предузетника из таквих корпорација, а потом почиње утеривање дугова. Од државе и њених грађана. Програми структурног регулисања успешно су (за иницијаторе) испробани од стране Светске банке и Међународног монетарног фонда у земљама Азије, постсовјетског простора и Латинске Америке, што је у више наврата доводило до колапса финансијског система тих држава и тешке социјалне кризе.

Нису изузетак ни различлите прехрамбене, фармацеутске и индустријске компаније које лобирају своје интересе преко СТО  и усаглашавање тарифа. На први поглед, те приватне компаније инсистирају на једном стандарду за све кориснике, али у реалности ти амерички корисници у лику фармера или представника других сектора индустрије добијају огромне супституције од владе у знак захвалности за то што користе генетски модификована семена Монсанто, а не нека друга. У другим земљама, природно, супституције немају коме да се дају, али се често догађало да се то установи касније, када у заштиту транснационалних корпорација већ постфактум наступи међународни суд, који инсистира на поштовању слова закона.

Ако знамо закулисне стратегије корпорократије и сталне геополитичке тежње САД, онда „мултипартнерски свет“, какав нуди Хилари Клинтон, треба посматрати не кроз затамњено стакло софистике, већ у злослутним реалистичним тоновима који не обећавају ништа добро правом вишеполарном свету.

< Претходна		Следећа >