Његови романи ''Чарапићи'', ''Официри'', ''Кућа Лукића'', ''Господари'' и неколико књига приповиједака и есеја, филмских сценарија, радио и ТВ драма(''Карађорђева смрт'') легитимишу га као уметника великог формата.

Од 11. августа 2009. године, земни прах писаца, и потоњег српског дисидента, почива у родном Аранђеловцу, у порти Буковичке цркве, ублизу Спомен чесме коју је 1927. године подигао Краљ Александар. Иза чесме је Музеј, а до Музеја Данкова кућа, испред прага липа, где је до потоњег дана, најаутентичнији писац Србије, ширио реч.

Издање ''Књиге о Милутину'' у редовном колу Српске књижевне задруге, тридесетшесто је издње овог романа, а у дивот опреми тридесетседмо.

''Милутин'' је, својевремено, изазвао велики отпор правоверних чувара државних и политичких интереса одређених кланова, а данас се ''Милутин'' доживљава као једно од књижевних дела које је понајвише допринело да се активније постави питање легитимности комунистичке идеологије у српском друштву. Нико то питање није изнео снажно попут шумадијског сељака ''Милутина'', и зато није био миљеник ни Дедињских, ни Академијиних, нити пак било којих тзв. 'демократских' кругова..

На небу Србије мењале су се боје и заставе 'демократије', али не и однос према Данку Поповићу. (Пре две године, у цвату такве демократије, ''Политика'' је забранила интервју Данка Поповића.) Он се и даље налазио на некаквом тајном списку забрањених српских писаца јер су појединим доносиоцима одлука био важнији став појединих невладиних организација из српских анационалних кругова него ''Милутин'' - солунски ратник, мудрац, шумадијски сељак, који на 145 страница, као на траци казује синовцу свој животопис, и трагедију коју је у 20. веку на своја плећа изнео Српски народ; трагедију од Видовдана 1914. и сарајевског атентата, до смрти 'ћебовањем', у бараци, у комунистичком казамату.

''Милутин'' је постао један од најаутентичнијих и уметнички најуспелијих ликова српске књижевности 20. века, парадигма српског страдања и уништења свега што је аутентично и национално.

Зато је ''Књига о Милутину'' оличење изворних српских вредности, како је неко рекао - нови српски Давид Штрбац -, и један од најпесимистичнијих ликова новије српске књижевности, који попут Тарабића слути све будуће српске удесе, и распећа.

Милутинов лик отелотворује систем вредности, а његове патње и слутње, његова пророчка реч, иронични блескови, разобличују онај супротни, заснован на неодговорности, неморалности, и, пре свега, незахвалности. Тако нам је завештано, и тако ће бити док се не наврши време незнабожаца, што рекао владика Раде. Уопште, ''Књига о Милутину'', трајни је допринос српској култури.

'Милутин' је још једини који има право да пита

- идеш ли роде.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe