Нас и Руса милијарду евра. То што је посета Дмитрија Медведева Београду сведена на ову варијанту оне чувене архаичне фразетине, углавном сведочи о разумевању трендова унутар овдашње политичке чаршије. Али колико год се хватали за кредит који је Русија одобрила Србији, рекао бих да је у уторак између Тадића и Медведева било и много занимљивијих, па и скупљих ствари. Идемо редом.

Руку на срце, у самим припремама, посета руског председника није обећавала: најпре је руски амбасадор Конузин својим оштрим јавним захтевима да се у Београду врате имена улица хероја Црвене армије најављивао да ће Медведев у Београду по тврдоћи више личити на оне Русе који су прешли Дунав 1944. него на себе од пре годину дана. Са друге стране, Борис Тадић је само две недеље уочи доласка Медведева зачачкао најболнију руску рану и најавио слање српског амбасадора у бриселско седиште НАТО. Али у уторак је све прошло много мекше, и на задовољство и једних и других. Колико је то задовољство пратило и међусобно поверење, друго је питање и прилике су да ће одговор на њега за који месец уприличити лично Владимир Путин, који ће, како је најављено у круговима блиским организацији српско-руског самита, допутовати у Београд у инспекцију ствари које су у уторак договорене.

Сагласност између Тадића и Медведева у уторак је постигнута на две веома једноставне чињенице. Прво, у Србији данас није могућа било каква ни антиевропска ни антизападна влада, са чиме се помирио руски председник јавно подржавајући српски пут у ЕУ, а само он зна колико му је пљувачке требало да прогута и да то изговори. Друго, у Србији данас није могућа било каква антируска влада и, за разлику од прве „европске“ чињенице, која је јасна свима, ово капирају само Борис, Вук Јеремић, затим не више од још петорице оних који воде Србију и још неких пет милиона Срба.

Хајде да видимо зашто у Србији антируска влада није могућа. Зато што само пријатељство са Русијом чини Србију јачом од збира властитих снага у три њена важна национална циља: првог, држања српског „не“ на Косову, другог, очувања Републике Српске, којој се на западној страни баш и не пише добро, и трећег, уласка у ЕУ, пред чијим вратима смо са руском алтернативом бар мало робуснији него што стварно јесмо, тако да се не бих бавио глупостима како ће у ЕУ, кад Србије једном уђе у њу, бити један важан руски пријатељ више.

Када су имали пред собом те две чињенице – да у Србији данас није могућа антизападна влада, и да у њој није могућа антируска влада – Тадић и Медведев су се могли лако договорити. Прво Борис: дакле, Србија неће ући у НАТО, а брат Дмитриј ће морати да разуме да ће с тим савезом она морати да сарађује; затим Србија ће шире отворити врата руским банкама и привреди, посебно у енергетици и грађевинарству; даље, Србија ће дозволити и неку врсту руског безбедносно-политичког присуства на југу Србије, наравно, мислим на онај центар за кризе који у Нишу праве Шојгу и Дачић; на крају, кроз све то и још понешто Русија ће имати и мало више простора и утицаја у Србији него што га је имала јуче. ОК?

А онда Медведев: ОК, идите у ту Европску унију, нисмо претерано одушевљени, али ћемо поднети; ОК, петљајте са НАТО, али на претерујте и бар значајно, брате Борисе, климни главом док ти говорим о новом систему европске безбедности, који НАТО не искључује, али негира његову ексклузивност; не опструишите Јужни ток, не ометајте НИС и бићете највећа енергетска регионална сила; и да, оставио сам вам милијарду евра испод шустикле на телевизору, пазите како их трошите. ОК?

Звучи једноставно, зар не? Није нимало једноставно. Наредних неколико месеци биће период који ће се у Србији мерити и као време после Медведева и пре Путина. Овај први је, дакле, био веома широк и благонаклон: није закерао око имена улица, мада није ни Конузину наложио да, ако ће да се бави тиме, изађе на изборе за градоначелника Београда; упркос најавама, није петљао са опозицијом, а и то што је Томи Николићу успут пожелео успех и што је овај закључио да руски председник жели да га види на власти, више је ствар за Фројда него за политичку анализу.

Зато ће Србија – држите ме за реч - у наредном периоду постати поприште једног малог прљавог рата, који је најављен већ уочи посете Медведева и настављен кад је овај узлетео са Сурчина. У том рату неће, бар не у рововима, учествовати ни Руси ни Амери. Наравно на обе стране ће бити Срби – од политичких и аналитичарских елита до медија. Руске боје браниће углавном национална опозиција, која је у уторак ломила ноге у скупштини да поздрави заменика руског цара и не бих се заклео да је овај запамтио име иједном од њих. Боје Амера браниће углавном средњи ешалон власти, политичко крило невладиних организација и део прозападних медија, и само се треба надати да у том рату неће најгоре проћи они који буду бранили боје Србије, мада их сви помало цртају у тој улози.

У ком правцу ће те ствари заправо ићи, саопштио је бивши амерички амбасадор у НАТО Роберт Хантер, који је, коментаришући Медведева у Београду, рекао како Србија, ако хоће да буде део евроатлантских интеграција, не треба само да буде закачена на руски Јужни ток него и на гасовод Набуко, који се планира као конкуренција руском пројекту. Е сад, ради се о томе што нико осим Бајатовића не верује како ће бити изграђени и Јужни ток и Набуко, будући да ће онај који буде изграђен пре учинити да онај други буде сасвим бесмисленим. Путин је зато обећао земљама кроз које би Јужни ток пролазио дупло већи капацитет гасовода од Набука, али је Бугарску, која је под прозападном владом Бојка Борисова опструисала ту причу, на крају решио да заобиђе.

Дакле, Јужни ток, а не НАТО и ЕУ биће у наредних неколико месеци меки трбух руско-српских односа. Нема никакве сумње да је Борис чврсто решен да тај гасовод буде изграђен, макар се финале његове градње и не догодило баш 2015, како је планирано. Али једнако нема сумње ни да ће наредни месеци показати да ли се Србије дефинитивно уписала на руту Јужног тока или ће јој се због разних опструкција, које ће долазити и из владе и из медија, догодити да буде прекрижена као Бугарска.

Зашто је то могуће? Зато што америчком утицају у Србији, који није мали без обзира што у њој не постоје никакви непосредни стратешки интереси Вашингтона, Јужни ток наноси велики ударац и Србији даје неке важне преговарачке адуте пред вратима ЕУ, где више не би стајала испружене руке као Божа Ђелић док чека да му уделе неки датум. Са друге стране, утицај САД се веома вешто у Србији оваплоћује кроз тзв. меку моћ и вештину да, рецимо, покрећу чак и антивладине кампање у провладиним медијима. Невешти и закачени за српски медијски олд фасхион, Руси таквој мекој моћи не успевају да парирају, и то је довољан разлог који отвара страхове да би њихова реакција у том рату нерава могла да у неком тренутку буде нагла и нервозна као у Бугарској.

Наравно, такав сценарио, који још увек није немогућ, не би само срушио српску причу о гасоводу него би потпуно срушио београдску спољњу политику баланса, најбољи део овдашње политичке приче, без кога ништа друго не би имало много смисла. Са друге стране, Србија је као држава данас снажнија него за време било које владе после петог октобра, али не због тога што је суштински ојачала институционални систем, већ због тога што први пут нема ни двовлашће ни кохабитацију, већ једну логичну пирамиду власти. Али иста та држава још увек није довољно снажна да онај ко у њој хоће да направи притисак и хаос одустане од тога као од узалудног посла.

Зато антируска екипа у Србији данас верује како је она на потезу. Нешто ми говори да нисам открио Америку док ми се чини да им пљувачка најјаче цури на помен Вука Јеремића, који се у уторак баш лепо радовао доласку Медведева и Лаврова и који се, ако мене питате, радовао мало прерано.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe