И, на крају, који је Турска по реду стуб српске спољне политике? Ни Борис Тадић ни Вук Јеремић, зачудо, никада нису изговорили ништа о петом стубу, ипак је на десетерцу порасло превише Срба да би се то показало паметним. Нису у турском случају чак ни претеривали, како већ знају, са синтагмом стратешко партнерство иако би се могло рећи да су њихове амбиције, кад је о Турцима реч, веће него са некима који су били пободени у темеље њихове спољне политике као четири стуба. Са друге стране, турски званичници, и Абдулах Гул и Ахмет Давутоглу, и често и радо говоре о стратешком партнерству са Србијом. Истина, говоре, посебно Давутоглу, и о отоманским вековима Балкана као успешном периоду тог региона, због чега би, према њима, ту причу ваљало обновити.

Са друге стране, већина аналитичара који се последњих месеци тако радо изјашњавају о српској спољној политици, најчешће у терминима из римске арене – палац горе или палац доле – два дана Гуловог боравка у Србији нису ни покушавали да оцене, ваљда због тога што код нас највише ничу експерти за Русе и Амере, док су им Турци некако сувише мали, тако да после Филипа Вишњића за њих и нисмо имали ауторитета. Плашим се да би ствар прошла без озбиљног одјека да Тома и Веља нису у парламенту били против тога да им се Гул обрати. Аргумент је био како је Турска признала Косово и да зато немају шта од њега да чују на светој парламентарној говорници. Било је ту и аргумената који су се позивали на 500 година турске окупације, мада бих рекао да двојици поменутих теже од тога пада помисао на рецимо још пет година Борисове владавине.

Дакле, хајде да видимо где је Турска на спољнополитичкој мапи Србије. Ако погледате онај стуб на коме пише Америка, на њему нећете видети портрете ни Обаме ни Хилари. Балкан је од Америке довољно далеко и довољно је мали да њени интереси на њему нису ни непосредни ни стратешки; све америчке акције током 90-их, укључујући и бомбардовање Србије, биле су изведене само као подршка неким другим стратешким интересима, од политичког слабљења ЕУ до стварања слике о америчком односу према муслиманима, која је требало да им произведе извесне алибије, оправдања и добити на Блиском и Средњем истоку, где су били и те како и присутни, и заинтересовани, и умацкани.

Зато ћете на том америчком стубу видети два пара јаких оријенталних мустаћа Гула и Давутоглуа. Елем, сада може коначно да вам се отвори тајна: када су пролетос у четири ока у Београду разговарали Борис и Бајден, Турска је у том разговору, а не Русија, била најчешће помињана страна земља. Више од пола века најпоузданији амерички савезник на простору Евро-Афро-Азије (кованица којом се радо користи Давутоглу), Турска је тада зауставила тренд више од два века свог империјалног пада. За Американце она је током својих 50 година уздизања (од чега последњих 20 готово драматичног) била полигон широког утицаја – од Кавказа и муслиманских екссовјетских република преко Блиског истока до трусног Балкана.

Акције секуларне муслиманске Турске у великом су порасту у Вашингтону онако како су се Амери суочавали са проблемом исламског екстремизма, тако да је у једном тренутку пре две деценије у круговима америчких геостратега у моди била и идеја обнове некадашњег Османског царства. Реч је о томе да су се бавили идејом да под контролу Анкаре доведу све земље које су чиниле ту империју, што би, са једне стране, спречило продор радикалног исламизма на Запад, а, са друге, створило снажног партнера наспрам Европе. Идеја је, наравно, одбачена као превише амбициозна, али рекло би се да је нешто од ње остало у овом Гуловом продору на Запад, чак до Сремских Карловаца.

Не само због активне идеје неоосманизма већ и због снажне турске подршке босанским муслиманима у ратовима из 90-их, а одмах затим и косовским Албанцима, чији су државу признали, Србија има доста историјских разлога за подозрење према Турцима. Истовремено, Тадићева Србија затвара један широк спољнополитички круг стварањем добрих односа са САД и Русијом, у другом кругу са ЕУ и Кином, али све то нема још увек непосредан импулс у српском поправљању утицаја тамо докле добацује међу земљама Западног Балкана. Идемо редом: преко Републике Српске, Србија има утицај у Босни, са чијим федералним делом, упркос покушајима, не успева да оствари ништа више од куртоазног дијалога. Утицај Београда у Хрватској не постоји, чак ни преко српске политичке заједнице у тој земљи, док се за супротно не би могло рећи; српски утицај у Црној Гори је мали, што показује стални раст затегнутости између Подгорице и Београда; Косово и Албанију не вреди ни помињати, док у Македонији Србија није искористила ни део потенцијала и старих веза да би се тамо успоставила нека иоле озбиљнија прича. Добри односи са Румунијом и све бољи са Мађарском и Словенијом мало су за озбиљнији учинак Србије у региону.

У том контексту Турска заиста може да буде озбиљан партнер: постизање фер договора између Срба и Бошњака у Босни веома би ојачао Србију у региону уз извесно слабљење хрватског утицаја и на Босну и на Црну Гору; пријатељство са Турском могло би да ојача и српске позиције у Македонији, док би Београд у Анкари могао да добије и свог снажног адвоката у Приштини и Тирани, које не мора да призна да би према њима имао веома озбиљне и конкретне захтеве.

Глобално гледано, Србија би уз помоћ Турске на Западном Балкану била неко ко снажно доприноси спречавању продора радикалног исламизма, који од почетка ратова живи по балканским нишама, и то не би чинила ризичним средствима силе, већ једном новом политичком улогом где би међурелигијски контакт био извор просперитета и ширења тржишта, уместо досадашње искључиве производње сукоба. Да ли је то могуће? Турци су довољно јак ауторитет уз чију помоћ би могло да се премости неповерење између Срба и Бошњака, чији однос неће постати просперитетан оног момента када се помире Соња Бисерко и неки њен бошњачки пандан, који се нису ни свађали и којима је посао да се сад мире. Ти односи даће праве резултате оног тренутка кад се помире овдашњи и тамошњи националисти, којима то помирење није посао већ потреба.

Наравно, често се могу чути тезе како од тога нема ништа и како је српско-турски савез само перфидни амерички план да се са Балкана истисне Русија, посебно са својим цевима и гасоводима. Погрешно. Прво, Турска јесте велика и моћна држава, али она нема ту снагу да на било који начин задржи руски утицај у Србији; друго, можда сте је помешали са Великом Британијом, тек Турска није пуки амерички носач авиона који испуњава жеље Вашингтона, већ доноси самосталне одлуке, које често умеју и да заледе Амере; и треће, и сама Турска не производи енегренте, због чега има све разлоге за добрим односима са Русијом. Ти односи се и догађају чак до те мере да је Путин не тако давно Турску назвао руским спољнополитичким приоритетом, што се Америма допало колико и камен у бубрегу.

А шта ће да кажу Европљани, посебно онај део старе Европе, који по сваку цену жели да спречи америчко-британску намеру да Турска буде примљена у ЕУ. Неће им се допасти Турски утицај на Западном Балкану. Одлично, ето им прилике да нас све убрзаним пријемом истргну из злих канџи Анкаре. А ако буду равнодушни, на њиховим јужним границама полако ће се стварати један не тако бесмислен економски савез, који би, вођен политичком вољом снажних ауторитета, имао солидне шансе да престане да производи конфликте и да отвори себи тржиште веће од сто милиона становника. Улога Србије у том савезу, посебно уз њене односе са ЕУ, Русијом и Кином, довела би Београд у позицију какву у својој историји није имао.

На крају, остаје још само смислено питање да ли је тај савез могућ, пре свега с обзиром на вишак лоше историје између Србије и Турске и непрекинуте империјалне амбиције Анкаре на Балкану. Сазнаћемо веома брзо, када на ред дође решавање питања Босне, које би добрим делом могло да буде решавано српско-турским дијалогом. Ако Србија уз помоћ Анкаре успе да из те приче извуче минимум за Додика – а тај минимум је задржавање двоентитетског гласања - прича између Србије и Турске нагло ће добити нови импулс поверења и показаће могућности великог ширења. А ако не буде ишло, неће то бити ништа горе од онога што смо имали до сада, показаће се добрим утолико што бар нисмо имали времена да се заљубљујемо једни у друге, што није без значаја за обострану безбедност.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe