Позиција читавог српског народа према Западу у последњих двадесет година, откад је почео да се извлачи из окова титоизма, варира између две опције. Ако је Милошевићева деценија, која се обично одређује као декада конфронтације, окончана страховитим материјалним разарањем Србије и окупацијом Космета, поставља се питање чиме се окончава деценија „компромиса и сарадње“. За све присутније питање да ли смо лошије прошли онда или сада можда ће од кључне важности бити оно што се тренутно дешава са Републиком Српском.

За онога ко познаје логику деловања западних сила на овим просторима било је веома лако да предвиди и правац деловања у БиХ и сатницу. Након уклањања Зорана Ђинђића, више ниједан релевантан српски политичар није смео да затражи да се питања Космета и Републике Српске решавају на исти начин и у истом пакету. Инсистирање Запада да се ове две ствари никако не повезују јасно је указивало на то да ће Република Српска доћи на ред одмах након завршетка фарсичног косметског процеса, за који је од почетка било јасно да ће се окончати независношћу. За Бих је, наравно, припремљен потпуно другачији рецепт, онај који је Холбрукова екипа почела да примењује одмах након Дејтона, а то је рушење дејтонског аранжмана, дерогација надлежности РС и подстицање централизације институција и читаве политике. Све, наравно, под фирмом неопходности реформи као наводног услова за евроатлантске интеграције.

За читаву нашу причу од суштинске важности је чињеница да се на челу Републике Српске налази Милорад Додик, који је вероватно најбољи симбол за српску политику компромиса. Додик је своју политичку каријеру започео као део укупне Милошевићеве политике компромиса и сарадње са Западом која је трајала у периоду 1993–1998. Његов први премијерски мандат повезан је са заједничким напором Запада и Милошевића да уклоне ратну власт СДС-а и да моћ пребаце на Биљану Плавшић и прозападне снаге у РС. Током тог мандата Додик је омогућио преношење великог броја надлежности на централни ниво, од чега је најважније било формирање јединствене војске, граничне и царинске службе.

Када се 2005. поново вратио на велику сцену, иза њега је овог пута стајала веома јака партијска инфраструктура која му је наредне године омогућила фантастичну победу на изборима и концентрацију свих институција и полуга моћи под својом контролом. Знајући шта се спрема БиХ после окончања косовске фарсе, Додик је урадио низ врхунских политичких потеза. Он је најпре схватио да на овим просторима свака прича о безбедносном апарату и полугама моћи нема никаквог смисла будући да је све под контролом структура НАТО-а. Отуд чак ни око питања полиције није губио превише времена. Усредсредио се на два кључна реална сегмента, економију и политику идентитета.

Додик је унео један другачији дух међу грађане РС подстичући их да раде, тргују, производе и сами покрећу привредне иницијативе колико је год то могуће. Учинио је то либерализацијом закона и стварањем мреже подстицаја и кредита, али и привлачењем озбиљних страних инвестиција које су могле да покрену ланац коопераната, али и да обезбеде новац за инфраструктуру. На време је схватио да европску реторику мора да прати озбиљно стратешко отварање привреде и за Русију, Индију и друге глобалне субјекте (Руси су нпр. купили банку у РС, док у Србији нису могли ни да сањају о томе). Све то је довело до раста стандарда, али и самоуверености код Срба у БиХ и разумљиво до плебисцитарне подршке која је неопходна за период који следи.

Уз ово, ишла је снажна политика идентитета и јачања економских и идентитетских веза са Србијом, као и брижљиво, превентивно одговарање на све лобистичке провокације које су у западној штампи покушавале да Додика представе као „националисту“. Премијер РС је дочекао бутмирски удар најбоље што је могао. Управо он, који је највише урадио на преносу безбедносних надлежности, јесте права особа која с пуним легитимитетом може да каже где је граница након које све губи смисао. Она је јасна: задржавање паритета у институцијама и спречавање мајоризације која је 1992. довела до рата, као и очување политика идентитета на ентитетском нивоу. Преношење образовања, културе и вере на централни ниво значило би де факто укидање српског народа у БиХ.

На судбини Додика ломи се питање да ли Срби компромисима могу било шта да добију, те отуд дешавања у БиХ врло пажљиво прате и Борис Тадић, и Мило Ђукановић, али и Мирослав Мишковић...

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe