Могао бих да маштам још о последицама белог шенгена, о убрзавању струјања новца, људи и идеја, о јефтинијим производима, о суштинском изласку из блокаде која је трајала скоро две деценије, тек чини ми се да бих тада отимао хлеб овом добровољном певачком друштву око Бориса Тадића, које то из неког разлога још није препознало као ствар за медијску експлоатацију, бар не колико, рецимо, патријархову смрт. Зато су ваљда опет пустили да о белом шенгену по телевизијама звони европски сопран Боже Ђелића, који већ годинама о интеграцијама говори уверљиво као Ентони Перкинс у „Психу“ о својој мајци. Али рекао бих да то нису препустили Божи зато што су глупи, већ зато што негде знају да тим успехом пут Србије према ЕУ још увек није раван друм. Идемо редом.

Као што Србија није годинама безуспешно седела у бриселској чекаоници зато што је била најгори ђак и што им није спаковала Младића, тако се ни сада није померила зато што је преко ноћи савладала градиво. А то је скоро па аргумент за тврдњу да пут Србије према Бриселу још није до краја отворен. Шта друго можеш да мислиш, ако ономад ниси учинио ништа да те толико држе испред врата, као што ни сада ниси урадио много да се помериш. Ту ствар контролишу други, тако да пут неће бити отворен чак ни када Холандија саопшти да се не противи деблокирању трговинског споразума.

Али пре него што видимо којим ће стазама и преко којих све босни и азија Србија путовати према ЕУ, било би добро видети како је дошло до овог спектакуларног померања. Ако се сложимо с тим да смо пред вратима ЕУ не померајући се чекали девет година зато што је у евопским метрополама превладавао став да ће Србија, ако уђе, несразмерно више добити него што ће донети, то ће рећи да им није била ни потребна. Али испада да је сада постала потребна. Зашто?

Лисабонски споразум је производ свести еврократије о томе да нема никаквог смисла да будете територија која окупља пола милијарде људи, да имате тако снажну економију, културу и традицију, а да у глобалним политичким пословима будете толико безначајни. Наравно, ЕУ је пропустила низ прилика у којима је могла да покаже политички карактер – од кризе на Балкану 90-их, где су се прилично избламирали, до ирачког рата, где су показали да политички заправо и не постоје. Е сад, Европа, која добија свог председника и шефицу дипломатије и која настоји да има заједничку политику одбране, таква Европа, дакле, не може да има логичнији задатак од тога да почне да контролише свој југоисточни трбух, место на које је до сада слала сплетке, апеле, хуманитарну помоћ, много другоразредних дипомата и нешто мање пара које се шаљу скандалозној родбини само да вам не би дошла у госте.

Први, дакле, разлог за отварање врата у Бриселу јесте амбиција ЕУ да постане држава, што са собом вуче извесну одговорност, па и другачије размишљање о геополитици и безбедности тог простора. Други разлог је повратак Руса на Западни Балкан, изазван признањем Косова као изворно европско-америчког посла. Најаве нове кризе у Босни на Западни Балкан су после још дужег времена вратиле и Турску, овај пут не као „Болесника са Босфора“, већ као некога ко би се, вођен својим империјалним навикама, одавно опорављен и снажнији него икад за последњих сто година, сада мало бавио и лечењем.

И шта се догодило? Руски улазак није изазвао никакву балканску кризу, напротив свака рубља са којом су ушли у регион била је трипут благосиљана. Истамбулу је руку добродошлице пружио чак и Београд, традиционални непријатељ у чијим би епским песмама, да није Турака, било мање крви него у Петраркиним сонетима. Београд је са своје две последње владе био посебно осетљив и благодаран према тим амбицијама, што га је на известан начин пред еврократама и дефинисало као место без којег се неки послови не дају завршити.

Али проблем је што ЕУ, осим геостратешких и безбедносних, у овом тренутку нема других мотива да интегрише Западни Балкан. Нема ту чак ни суштинских политичких разлога, док економских, наравно, нема ни у траговима. Уосталом, који бисте интерес могли да имате од најгорих источноевропских привреда осим да не зна се колико времена трошите паре на њих. На крају, неки аргумент за ово даје и преглед земаља које се највише залажу за улазак Србије у ЕУ. То су оне географски најближе Грчка и Италија, које пожурују остатак Уније да нас приме до 2014, после чега ће, ако се уради до тада, и саме мирније да спавају. Зато бих према тој причи био веома опрезан: у Бриселу се јесте променило много тога, али је помало климав преовлађујући мотив ЕУ да нас приме само због тога да не правимо глупости и да нас не би изгубили заувек.

Иако ни остатак Уније није против чланства Србије, он овај грчко-италијански датум не помиње, него се Србија уверава да не жури са подношењем кандидатуре и да најпре сачека деблокирање трговинског споразума. Те земље, предвођене Немцима и Скандинавцима, не би, дакле, толико журиле. Разлог је, наравно, веома прагматичан: идеално би било кад би Србија већ сад направила мало већу дистанцу према Русима и Турцима и кад би сваког дана говорила како јој је ЕУ стратешки циљ број један. Једино би, наравно, боље било кад би говорила да она других стратешких циљева и нема. Србија се последњих недеља углавном тако и понаша, што би могло да има неки смисао једино ако би могла чврсто да рачуна са пријемом 2014. године.

Јер, да Србија рачуна како тај пријем може и да се одужи, не би ваљда у земљи једино прековремено радили дипломатија, полиција и спин доктори. Другим речима, Вук Јеремић путује по свету први пут гурајући снажније нашу европску него косовску ствар; Дачић неуморно хапси знајући да је Србину некако топло око срца кад чује да је, док је спавао, ухапшено петсто људи, а да ниједан од њих није он. И, наравно, спин доктори су ту да нас преко медија увере да мора да нисмо нормални што се осећамо као сиротиња, а и да нам објасне да је Борис знао за сваког од тих 500 ухапшених и да никад не сазнамо да је њих 400 одмах ослобођено јер нису знали шта ће с њима.

Ради се о томе што се владати дипломатијом, полицијом и спиновањем може, али само неко време, рецимо док 2014. не буде сигурна. Али до тада наша корупција се не смањује, јавна предузећа још нису приватизована и још сервисирају странке, одустало се од суштинске реформе државног апарата, привреда не функционише. Ради се, дакле, о томе да овде – рекао бих мање плански, а више по кампањској инерцији – политичка класа верује како се најпре треба сасвим примаћи ЕУ и њеним приступним фондовима, све тањим узгред, а онда, под притиском Брисела и подмазани тим парама, спровести реформе у земљи и 2014. дочекати у ЕУ.

Тај концепт би, међутим, имао смисла само уколико би Србија могла да контролише процес својих интеграција. Али она га не контролише и зато покушавам да замислим да ови у Бриселу у неком тренутку могу да кажу да су веома задовољни српским дистанцирањем од источних партнера, али да тај датум уласка није баш 2014, већ мало касније, рецимо 2022. Наравно, то није немогуће, чак и ако ЕУ неким чудом покаже вољу за 2014. Јер, кад размишљамо о датуму пријема, морамо рачунати са проблемима унутар ЕУ, рецимо с тим што Европа није отклонила опасност од удара још једног таласа кризе који би је могао запљуснути са Атлантика ако Обама не успе да убеди Кинезе да је ред да и они купе нешто од Амера уместо што им само продају.

Ако се то деси, Борис ће тада, с разлогом, да се пита: „А шта ћемо ми да радимо све те године“. Не верујем да ће постојати неки смислен одговор на то питање. Али ће бити разочарења, нестабилности, назадовања и политичких конфликата.

Наравно, у Србији данас нико озбиљан не оспорава европске интеграције као циљ. Проблем је, међутим, што се та прича постепено указује као једина Борисова карта, од које све зависи. Међутим, та карта је постала јака само зато што у једном тренутку није била једина, само зато што се учинило да је Србија у једном тренутку почела да формира и алтернативни пут. Дакле, моја теза је да Србија, у тренутку када је остварила свој први европски успех и када јој се на хоризонту указао и други, почиње да слаби своју европску позицију.

Парадоксално, најјачи европски адути Србије су оне тачке њене спољње политике које Брисел држи за антиреформске: савези са Русјом и Турском, Косово и утицај у Републици Српској. Са друге стране, њени најјачи европски адути у унутрашњој политици су дубоке реформе, које се морају провести не чекајући подстицај Брисела, ако ни због чега, а оно зато да одлагања нашег чланства не би изазвала нестабилност. У првом кругу адута Србија данас показује колебање, другом не сме ни да приђе. А кад се уплашиш сопствене стратегије, тада почињеш да производиш илузије и, уместо да реализујеш идеје, ти само купујеш време.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe