Лисабонски споразум омогућио је Европи да у крајњој линији оствари остварено јединство „земаља велике Европе“. Зато ће после 1. децембра конфронтација Европе и Русије ући у нову етапу: Лисабонски споразум ће заправо држати фронт против Москве. Тај нови систем вршиће нови притисак на Русију покушавајући да приближи свој „модел управљања супернацијом“ што ближе Руској Федерацији, па чак и да уђе у њен простор интереса. Како ће тада Русија промовисати своју идеју „колективне безбедности читаве Европе“? Може ли на крају доћи до маргинализације Русије?

Чак и ако се Русија буде налазила у конфронтацији са Европом, постоји једно одступање. Заправо, Русија жели да се стопи са Европом. Питање је само под којим ће се условима то догодити. Јер Русија, без сумње, не жели да се стопи са Европом као слаба зависна земља без права гласа у решавању проблема. А ли то неће бити лако јер ће после ратификације Лисабонског споразума Русија имати још више проблема. Прво, у односима тих земаља велике Европе њихове нове институције председника и министра иностраних послова нису само празно слово на папиру. Друго, земље Централне и Источне Европе немају пуни суверенитет и зависне су од тог великог јединства. И треће, у односима земаља које окружују те земље велике Европе постоје нови фактори конфронтације и путеви њиховог решавања.

Русија се, међутим, поново такмичи са Европом за своје преимутство. Пре свега, Русија се заиста вратила на пут снажне државе, њена моћна сила већ је постала реални фактор који Европа не може да негира. Даље, Русија је апсолутна енергетска држава, њена државна моћ испољава се не само у богатству нафтним налазиштима и резервама природног гаса, већ у томе – а то је најважније – што, користећи те енергетске предности, она може да заузме водеће место на тржишту енергоресурса управо у земљама велике Европе, и чак да их плаши завртањем вентила када јој затреба да брани своу идеју о колективној безбедности. Јер Русија се неће одрећи своје стратешке политике, у којој важно место заузима управо та идеја, она ће непрестано улагати да би даље промовисала ту стратегију.

Данас се у оквирима лисабонског модела не може гарантовати ефикасност ширења на Исток система “земаља велике Европе”. Да ли због традиције или реалности, тек Русија никако не може да елиминише европску теорију и њене реалне ефекте, а доказ за то је у томе што се у Русији свакодневно шири појам о „евроазијској теорији”.

Постављање руског гасовода у земљама велике Европе, а такође контрола и управљање њиме јесте предност Русије и рањиво место ЕУ. У догледној будућности земље велике Европе неће моћи да побољшају свој полоћај у вези са тим питањем. И управо зато земље, попут Чешке, испољавају колебање и бојазан због потписивања Лисабонског споразузма. То клебање крије се у дубоко сакривеној кризи земаља велике Европе.

Председник Чешке Вацлав Клаус не верује у “светски модел управљања Европом”, иако сумња у велике планове Русије за колективну безбедност читаве Европе. Потписивањем Лисабонског споразума Европа неће добити коначан одговор на своје питање ко ће њоме управљати. Будућност ће, као и до сада, бити пуна тешких и нерешених проблема и борбе која из тога произлази.

Превод Р. Д.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe