То значи да је пресуда стигла, и она фактички не гласи како нећемо у ЕУ данас, већ сутра; она значи следеће: ова генерација политичара неће Србију увести у ЕУ. И крај приче. Нећете веровати, али у главе овдашњих политичара Кацин је у понедељак могао да закуца и ексер, и опет их не би толико дубоко дотакао као овим што им је рекао. Елем, после Кацина, сваки је политичар на власти сам себи поставио судбинско питање: а чиме ћу ја да се бавим следећих десет година. Наравно, из тог судбинског питања проистиче и неколико још судбинскијих ауторефлексија света на власти: дакле, како да сачувамо власт за следећих десет година (никако!) или шта ће бити с нама (баш ме брига!).

ТРИ ОДГОВОРА Нису они, да се не лажемо, баш много ни веровали како ће ући у ЕУ на дан Гавриловог пуцња у Сарајеву, проблем је што та стратегија и тај датум нису били налог избора и дубоког стратешког промишљања овдашњих људи са власти, већ – а то је посебан проблем - налог њихових капацитета. Дакле, они знају да уз мало среће и бриселског ветра у леђа могу некако да се провлаче и муљају следећих пет година шаљући поруку бирачима да то муљање није оно што виде, него најбржи могући пут у Европу, који се има завршити на Видовдан 2014. Али десет или колико већ година? То већ неће ићи. И шта ће сада Срби да раде?

Колико је власт била неспремна за вест коју је очекивала, потврдио је дирљиви одговор Боже Ђелића, који је тугаљиво понављао да смо ми најбољи европски ђаци у региону и да, кад би нам само дали да попунимо приступни упитник, ми би га први решили. Сјајан резон, уз мали недостатак: Божа је вероватно у праву, само што је Кацин и дошао само зато да нам каже како нам још неће дати да попуњавамо никакав упитник.

Иако није сасвим отклонио да ћемо се ми можда и кандидовати до краја године, Борис Тадић је Кацинову поруку разумео са доста председничког стоицизма. И сам запитан шта, за име божје, да радимо целих десет година, кад смо политичких и осталих ресурса имали за само пет, и то оних пет у којима нам стиже новац из приступних фондова, и после којих знамо да ћемо бити једна од звездица на плавој застави. Овако, постојећи ресурси нагло се скраћују на највише две године, и то без иједне гаранције да приземљење неће бити тврдо. Зато је Борис осетио потребу да одмах каже шта да се ради следећих десет година: реформисаћемо државу, борити се против криминала и корупције, усвајати законе, фарбаћемо ограду и правити зимницу јер није толико важно хоћемо ли у ЕУ колико је важно да живимо добро. Проблем је што је у томе био уверљив као коцкарска заклетва.

Знајући фајтерски нерв Вука Јеремића, верујем опет како би он свеједно предао кандидатуру, макар утолико колико би њоме само направио притисак на европске бирократе и довео их у непријатну ситуацију да морају да се изјасне не само о Србији у ЕУ, већ и новој омиљеној западној жваки о Србији као важном месту на Западном Балкану, без кога се нити шта може опослити у Босни, без кога ни Косово не може да има доброг суседа, а ни Војводина свој статус европске регије.

Остали из екипе су, колико их знам, помислили искључиво на себе. Рецимо, значи ли ово да они више неће моћи као до сада? Значи! Макар утолико што ће морати у тих десет година да мало укључе мозак на рачун својих безобразлука и облапорности, и што ће макар морати да смисле неку демагошку причу која би могла да држи воду мало дуже од ове чији рок трајања је веома ограничен. А опозиција? Нешто ми каже да је Тома, чим је чуо Кацина, решио да руску химну врати на звоно свог телефона, да је питао Вучића да ли и Кинези имају химну и да му је предложио да можда одложе јануарску посету Вашингтону. Воја је сигурно био задовољан верујући како су ствари поново на путу да се врате на његово и да је остало још само да се на његово врати и он. Задовољан је и Чеда, поново ће имати о чему да прича, наравно под условом да Борис престане да му прави гужву у политици безусловног Европљанина.

СТАРИЈИ БРАТ Иако и даље верујем како је важно достигнуће Борисове владе то што је успела да прекине ону јалову расправу треба ли Србија да иде у ЕУ или не, и да на ту страну превуче скоро целу политичку сцену, рекао бих да је сада време да он сам, суочен са свим новим питањима, убаци и нове елементе у своју проевропску полтику. Налог здравог разума гласи: 1. Брисел жели Србију на својој страни; 2. Не жели је толико да би је прихватио у чланство у било каквом убрзаном поступку; 3. Све што Србија буде хтела или радила у наредних десет година, мораће да ради ослоњена искључиво на своје политичке и остале ресурсе.

То ће рећи да Србија данас из својих државничких потенцијала очекује реченицу у којој ће, наравно, стајати како нисмо одустали од уласка у ЕУ, али да она није наша једина алтернатива и да, ако наш улазак у то друштво буде блокиран на неко време, нећемо седети на обали и бистрити о бесмислености живота. То ће рећи да Србија мора да уђе у све своје реформе које је чекају, и то сама, без импулса и покрића из ЕУ; да мора да усвоји све своје европске законе и да почне да их примењује; да престане у Бриселу да блефира како ми у Москви имамо старијег брата код кога ћемо да се преселимо ако нас они неће, и да са тим старијим братом започну озбиљну и политичку и привредну сарадњу, уместо овог блеферског шибицарења којим га излуђујемо; да се распитају да ли онај стратешки споразум са Кинезима може да значи још нешто осим неколико новинских текстова и фотографија; да виде постоји ли било шта што можемо да произведемо и продамо Турцима, који показују да имају озбиљан интерес да раде с нама.

Речју, Србија је последњих месеци своје планирано европско убрзање била спремна да плати играњем на једну једну карту, која је, логично, значила одустајање од вођења било какве свеобухватне политике. Сада је време да Кацинова порука у Београду буде схваћена као нека врста теста из Брисела. Дакле, од Бориса се из седишта ЕУ тражи одговор на питање да ли смо заиста толико убоги као што изгледамо да смо толико спремни да чекамо целу наредну деценију пред вратима Брисела, ширећи поље наде сваког момента када се она из било ког разлога отворе. Знамо: да, Србија јесте толико убога, али то не сме да буде њен одговор.

КО ПРЕТИ БОРИСУ Зато се од Тадића не очекује одговор који би се тицао само ширења и развијања српске спољње политке. Ако је умео да прочита како су му новине, за које га свет око њега лажно убеђује како их контролише, одмах по одласку Кацина саветовале да прихвати реалност, да не глуми лудило и да настави да стрпљиво чека у реду пред вратима ЕУ, они су му истовремено поручили да његове акције у којима ће покушати да поврати своју политику неће бити толерисане. На тај начин сви ти медији које, дакле, верује да контролише поручили су му да су с њим кад год треба да нападне националисте, Образ, Коштуницу или једног од двојице Тома, оног са руском химном у телефону (док је онај са америчком већ са супротне стране, нешто као Чеда са много бирача).

Ако поново почне да води политику, Борис ће тада схватити да му опасност не прети из националистичких кругова, колико год, читајући већину српских новина, не изгледало тако. У овом тренутку – понављам, ако се врати вођењу националне политике – опасност за њега ће да се покрене из кругова радикалних европејаца из медија, јавног живота, његове коалиције и, зашто не рећи, његове странке, којима се неће допасти ништа осим његовог стрпљивог чекања у европском реду. Ако и сам пристане на то, ако и сам покаже жељену меру српске политичке убогости, ако и сам одустане од вођења политике, то ће бити коначно, и тада ће постати опасност сам себи. А ту већ помоћи нема, то су ствари о којима се не размишља, оне се се само трпе.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe