Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 14.12.2009
Упркос свему, Воја и Тома данас толеришу један другог само зато што се обојица мрште на Бориса. А када би дошли до прилике да скупа праве владу, изненада би схватили да ниједан од њих није даље од Бориса него што су међусобно далеко

Можда и није далеко дан када ће странци поверовати како у Србији могу да имају и неку европскију владу од Тадићеве – верујем да се разумемо кад кажем странци и европскију. Можда ће Млађа Динкић једном пожелети да Томи, који, што дуже чека, мање бира, донесе Борисову главу; Млађи не треба много, само да настави да ради са парама и да Томица остане где је навикао. Можда ће Ивица Дачић ускоро схватити да би му напредњаци дали не само више од много, колико има сада, већ и један нови почетак, који би му одбројавање на власти вратио на нулу. Можда ће се једном жути сетити како су некад више волели Зорана Живковића, али су дигли руку за Бориса, у коме су препознали свој српски сан, па ће покушати да одсањају још један иако су у међувремену заволели Бориса. Можда су све то глупости, али о тим глупостима после Вождовца разбија главу свако од оних који су задужени за Борисов дуги политички живот.

Али има неко за кога бих ставио руку у ватру да Бориса никад неће издати. О опозицији је реч. Има у томе, наравно, нечег фаталистичког. Када би се правила енциклопедија модерне српске политике, испод натукнице опозиција могло би да пише да је то група људи и странака који упорно покушавају да сруше владара, никада у томе не успеју и обично се нађу на власти так када владара сруши двор или странци. Уосталом, да се не понављам, не мислите ваљда да је Слобу срушила опозиција, екипа која ни о чему није могла да се договори ни док је газда био у снази ни када га више није било нигде.

Отуда је Тома Николић, охрабрен Вождовцем, пре неколико дана у интервјуу „Вечерњим новостима“ сањао свој најлепши сан. Дођу, дакле, избори и на њима Тома освоји више од Бориса, а онда га таквог, слабијег дакле, позове да заједно праве владу. Зашто би то за Тому био најлепши сан? Једноставно: излазак на изборе омогућио би му да, заједно с Борисом, потамани много тога око себе. Ако је веровати Вождовцу, Чеда би имао озбиљан проблем са уласком у парламент; Динкић би једном од својих кампања за све паре покушао да се попне са један и по на пет одсто, што је, чак и за њега, амбициозније него да од Кикија Лесандрића направи звезду; радикали би спасоносну изборну кампању могли да организују једино тако да Војводи пребаце увезане чаршаве прекло зида Схевенингена, и никако другачије. Дакле, у причи би остали Борис, Тома, Коштуница са Вељом, и Ивица са старцима и Палмом од Јагодине.

Ако би Тома направио владу са Коштуницом и Вељом, па чак и Ивицом и екипом, ако затребају, утолио би жеђ за влашћу, а онда би време на њој провео бранећи је, и ништа више. Зашто? Зато што су тадићевци, и кад су најгори, озбиљна опозиција, која би за себе, без обзира што би била ван извора новца и оћи, могла да веже неколико утицајних прозападних медија, а онда би сви скупа новој влади отварали афере на дневном нивоу.

Са друге стране, Воја би, макар имао само министра вера, у тој влади или водио политику или не би ни седео у њој, што би Томи јако везивало руке будући да би пре доласка на власт преузео разне обавезе по амбасадама. Наравно, Томи би се све то брзо смучило, утолико пре што би у таквој влади и Ивица био третиран као европејац са стажом, тако да би сигурно морали да му дају министарство иностраних послова, док би канцеларија за европске интеграције вероватно припала Бакију Анђелковићу. Тома, који не би да уђе у владу да би обрнуо само један круг и само видео како је бити на власти, зна да то не би била ни најјефтинија ни најдуговечнија варијанта.

Влада са Борисом, међутим, дала би му мање министарстава, али више и времена, и реалне власти, и прилика. Прво, био би то у односу на Запад, тај свет који овде много воли да се бави комбинаторикама око рушења и постављања влада, кабинет континуитета. То ће рећи да напољу нико не би имао ништа против, а и имали би двојицу од којих би свакако добили више него кад, као сада, све морају да траже од једног, што баш уме да их нервира. Друго, Тома и Борис опозицију не би ни имали иако смо већ видели да ње у Србији традиционално нема, чак и кад је има. Треће, била би то влада са таквом већином да би могла да прогласи планету равном плочом коју на леђима држе четири магарца и не би јој ни перо отпало. Четврто, демократе много желе да сачувају власт, напредњаци исто толико да је освоје, тако да би могли да се договоре како да то углаве на обострано задовољство. А то што би, као, губили на рејтингу због међусобног савеза, извините, али они би могли да владају четири године, а овде ко је год био у прилици да влада толико, никада за то време није успео да помисли како је могуће да ће та четврта година икад доћи.

Коштуница? Он, наравно, са Томом данас разговара из само једног разлога: обојица су у опозицији и обојица би да сруше Бориса. И ту се негде, што се Коштунице тиче, завршава њихова идеја о заједништву. Уосталом, видели сте како је Воја, чим су на Вождовцу дошли у прилику да праве општинску владу, Томи поставио пар услова који се нису тицали прављења водовода у Рипњу, него идеолошких ствари пар еxцелленце. Наравно, када Коштуница размишља о Томи, није ту само реч о томе шта напредњаци мисле о НАТО, до које су границе спремни да бране Косово, већ је реч о неким основним политичким принципима, који вам у данашњој Србији могу изгледати смешним све док их не ставите поред Коштуничиног имена. Шта то значи?

Уз мало грубљи речник, Воја је пре две године растурио владу са Борисом зато што је чврсто уверен да је овај спреман да изда Косово. Можемо да се споримо да ли је то тачно, али не можемо да се споримо да ли је то Коштуничин чврст став. Јесте. Е, сад, ако Тома каже како је Борисова политика ОК, само што се не спроводи како треба, то ће рећи да он за Бориса нема озбиљне замерке у оном делу где Воја говори о непремостивим разликама. Уосталом, није Вучић ишао у Вашингтон да би им тамо причао о Богородици Љевишкој, као што им о томе неће причати ни Тома када ускоро пређе бару. Дакле, ако је Коштуница презрео Бориса због Косова, то може да буде врло принципијелан став. Ако исту ту ствар Томи прогледа кроз прсте, онда ни сам више неће имати никакво право да се позива на било какав политички принцип. Тада ће бити да је само због личне пизме и ни због чега другог пре две године растурио једну владу која је могла лепо да тера.

Ако мислите да Воја гледа кроз прсте Томи зато што верује да ће моћи да га на косовској причи преобрати кад заједно уђу у владу, заборавите. Куштуница уме да буде и чудан и задрт, али није глуп: он добро зна шта је све Николић морао да жртвује у својој политици да би добио онолику подршку кад се одвајао од Војводе. А то што Коштуница још увек није рекао све оно што о Томи мисли, то је само због мало обзира који показује према својим људима, који верују да Бог све види и да ће их баш зато с Томом вратити на власт, јер, кад би Воја сад рекао оно што ће рећи ако дође у прилику да с Томом прича о влади, његови људи би пали у такву депресију, из које не би лако изашли.

Наравно, све је то јасно и Томи, који прозива Коштуницу да се изјасни о уласку у ЕУ рачунајући да, ако каже да хоће, сви ће га питети зашто се онда прошле године драо као Грк у 'апсу. Ако каже да неће, то се остатку оних његових градских бирача неће много допасти и они ће се окретати напредњацима. То ће рећи да Тому код Воје, више од подршке и политичке блискости, занимају бирачи.

Ту савеза, дакле, нема, односно може га бити само под условом да Борис наметне тему јачу од Косова. Рецимо да Србијом завлада општа глад, да влада почне да хапси опозиционе лидере или да институционално инаугурише диктатуру. А ништа од тога се, наравно, неће догодити. Зато не слушајте Вељу, то што он већ дели функције у коалицији између Томе и Воје, то је само због тога што би он опет да асфалтира и да саџга све ове што му данас прете хапшењем. То ће рећи да ни он баш не разуме Воју, да ће они још једном заједно изаћи на изборе и да, ако после тога уопште дођу у прилику да преговарају о влади с Томом, неће више међу собом проговорити ни реч.

Радикали? Заборавите. Тамо ће се матора екипа до последње ципеле борити против Рагушове и Мартиновића не марећи много да ли је странка изнад или испод цензуса. И тако ће и млади и стари чекати да се из Хага врати Војвода и поведе их напред, а нити ће се он вратити, нити ће их, ако се чудо догоди, игде повести, тако да ће им преостати тврда позиција да Томи не дају оно чега више и немају.

Дакле, да опозиција не може да сруши Бориса, знали смо одраније. А сада знамо да не би заједно могли да направе владу чак ни када би им се наместило. На питање ко ће у будућности владати Србијом одлучиваће се, дакле, на три места: међу странцима, између Бориса и његових, и између Бориса и Томе. А ни на једном од та три места не разговара се о идеји како би данашњу власт требало да замени данашња опозиција.

< Претходна		Следећа >