Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 04.01.2010
Ако би решио да реформише своју странку, председник Србије ускоро би имао превремене парламентарне изборе. Каква је улога странаца у томе?

За 2010. годину на левој стативи Србије записано је како ће онај ко је прошле године тешко долазио до пара сада долазити још теже. Не терајте ме да објашњавам: биће довољно да вам откријем малу тајну коју вам никад неће одати Млађа Динкић. Дакле, наша криза је аутентичнија и од нас самих, што ће рећи да је много више наша него светска. На десној стативи, међутим, пише добра вест: Србија економски и финансијски неће крахирати у 2010. Додуше, привредни трендови, које вам Млађа такође неће открити, дали би разлога и за другачији закључак. Али у Србији се по први пут назире потпуна превласт једне политичке класе која би могла да се допадне Вашингтону и Бриселу – не претерујте, нико није поменуо љубав – тако да управо одатле неће дозволити никакав финансијски крах. Наравно, од те помоћи нико у Србији неће купити нов ауто, али за хлеба ће да буде, док ћемо се за чварке и даље сналазити сами.

Е сад, ако вам се чини да је простор између ове две стативе толико узак да је довољан тек за једну главу и пар ушију и да се ту, осим пуке хибернације, не може догађати ништа, варате се. Много тога ће се догађати. Јер тај одвратно узак простор није ствар која ће детерминисати догађаје – они ће се одвијати на целом терену – али јесте мера простора на коме ће у овој години играти српска власт. Дакле, проклето уско. Идемо редом.

Избори у 2010? По свој прилици, неће их бити. Према обичајима који у Србији владају од октобра 2000, да би се догодили избори, потребно је да се склопе две ствари. Прво, да изборе пожеле странци – мислим на екипу из Вашингтона и не из више од три земље Европске уније. И потребно је да влада у приличнијој мери изгуби поверење бирача. Међутим, како су странци озбиљно овладали овдашњим партијама, медијима и јавним мишљењем, рекло би се да су они преовлађујући, мада не и једини фактор избора.

Питање је, дакле, хоће ли странци у овој години пожелети изборе у Србији. За сада немају ниједан разлог: Србија им не прави озбиљне проблеме, гладује, ћути и толико је добро у 2009. примљена на европску причу да то нашим утицајним гостима ствара готово идеалну ситуацију. Има ту простора и за маневар, и за неограничен утицај, и за уцене. Српска влада је пред опозицијом јака таман толико да јој не прети опасност од пада; и слаба је таман колико треба да не може да покрене никакве процесе који би земљу учинили политички виталнијом, економски снажнијом и самим тим отпорнијом на утицаје. Чак је на известан начин и економична јер у својим слабостима не производи чак ни толике минусе да би била прескупа за издржавање. Идеално.

Потенцијално највећи – хајде да не кажем једини – проблем том свету коме су се све коцкице у Србији сложиле могао би да буде - нећете веровати ко. Борис Тадић! Ако вам се учинило да, кад год је Борис изгледао јак и неприкосновен, странцима то није пријало и да је тада обично по ушима добијао Вук Јеремић, на правом сте трагу. Хајде де видимо зашто тој екипи мање одговара јак Борис него када је помало уздрман и оспорен. Једноставно, када је неприкосновен, он има много већи политички маневарски простор. Тада му на памет могу пасти свакакве лудости, рецимо и такве да му Косово и Русија буду убитачно јаки аргументи за улазак у ЕУ. Толико јаки да су му их у Бриселу и Вашингтону прошле године уважили и сада је добио и бели шенген, и трговински споразум, а добиће и кандидатуру под условом да их више не помиње.

Слаб Борис је човек који седи у европској чекаоници, брбља о Србији као регионалном лидеру, нуди преостале јавне компаније за подршку чланству у Унији и, на крају, сам Бриселу и Вашингтону даје полуге преко којих ће га уцењивати. Попут Војводине. Ако вам се такође учинило да је Борис из прве половине прошле године био онај каквог странци доживљавају као проблематичног, а у другој онакав какав им баш треба, поново сте у праву. Проблем је што сте у праву и ако сте помислили да је Борис из првог дела године зарадио готово све оно што је Борис из другог дела наплатио из Брисела.

Хајде да видимо на који начин су странци утицали на Бориса током прошле године. Ако не рачунамо директне јавне притиске, попут Афере Ковачевић, хистерије око геј параде, убиства Бриса Татона или актуелне операције у којој се његова Србија показује као земља десничарских хулигана, утицај тих земаља на Тадића врши се кроз два канала. Један је његов кабинет, други је његова странка. Наравно, већи успех странци су имали у странци, не само због тога што се кабинет показао тврђим орахом већ зато што у њиховом утицају кроз странку постоји озбиљан и дуг континуитет, зато што тамо седе партијски барони са својим аутономним интересима и, кад они кажу да, онда је да. За то време, ови у кабинету најпре морају да питају шефа или одмах кажу не или им, замислите, држе слово попут Вука Јеремића.

Да је његова странка просперитетнији начин утицаја на Бориса, показало се више од једном. Довољно је за ову прилику сетити се последњег великог примера који то показује. Реч је о војвођанском статуту, који није био по Борисовој вољи, али се мало копрцао да би, после уцене да ће инсистирањем на своме изазвати раскол у странци, пристао на њега. Зашто је Војводина тако добар пример? Зато што тај статут, када је реч о његовом односу према уставу, и није, како тврди десница, безнадежно сепаратистички папир. Али у психолошком смислу, дакле годину и по после проглашења независности Косова и после бурне полемике о њему, у којој су пређене многе границе, показало се да у Војводини постоји једна широка сепаратистичка екипа. Она ће се поново показати у тренутку када дође до првог следећег проблема Србије на путу у ЕУ, када ће неко у Новом Саду изговорити како Војводина нема ни времена ни нерава да чека Србију у њеним премишљањима пред вратима Брисела. Не грешите душу, међу првом петорицом који изговоре ту реченицу неће бити ниједан Мађар, а бар тројица ће бити из Борисове странке.

Разумевајући да то око статута није контролисао онако како је желео, Тадић је два месеца уочи партијских избора најавио централизацију странке, што је друго име за враћање своје пуне контроле над њом. Да ли он то може да уради? Још увек да, јер још увек за партијске бароне има понуду коју не могу да одбију: или ће бити по његовом или ће, рецимо, са својим људима изаћи из странке, расписаће изборе и видећемо како ће ко проћи. Тачно, али наивно. То се неће догодити.

Минимум Борисових кадровских захтева у склопу најављене централизације странке јесте место потпредседника за Вука Јеремића. Ако Борис то може да уради, зашто онда Вук у фебруару неће бити потпредседник ДС; зашто је Борис одлучио да се скупштина ДС у фебруару бави статутом и папиролошким стварима, а не партијским изборима? Зато што би Борис, када би то урадио, показао да је још увек толико јак да се више не би допадао странцима као до сада. И шта би онда било? Онда би га странци толико шиљили кроз јавност и странку да би најкасније до јесени морао да изађе на парламентарне изборе. Не, на њима не би пропао, али би после њих морао да подели власт са Томом Николићем. Зашто?

Зато што би, ако би одувао своје партијске бароне, заједно с њима шутнуо и Динкића и Чанка, који су много добри са том екипом демократа. Тада би му као савезник остао Ивица Дачић, у сваком случају недовољно за нову владу. Да, помислићете, а зашто би Тома правио владу са Борисом ако је већ толико јак. Просто, Тома за свој нови и бољи живот мора да захвали истим оним земљама које се питају о изборима у Србији и најмање што би могао да учини за њих јесте да одустане од владе са Коштуницом, будући да би тај свет радије у новој влади видео дух Слобе Милошевића него Воју.

Дакле, ако би Борис почистио странку, имао би изборе и после њих владу са Томом као једину могућност. Каква би била улога Томе у тој влади? Странци би нашли начина да му дају до знања колики је проценат њихових акција у његовом пројекту и Тома би према Борису фактички играо исту ону улогу коју данас кроз Демократску странку имају Борисови партијски барони. А избор да га, уместо Пајтића, нервира Вучић и није нешто за шта би човек попут Бориса ризиковао.

Када се све сабере, Тадић је одложио и кадровске промене и оно што зове централизацијом своје странке да би избегао изборе. То значи да ће у овој години расти утицај његових страначких барона, да ће Борис наставити да се приближава Млађи и да Вук неће постати потпредседник ДС. То, рекао бих, на средњи рок није добро ни за Бориса ни за демократе, тек донекле за Вука. Зашто? Зато што живот у Србији неће бити бољи, зато што „жути“ ни ове године неће научити да разговарају са сиротињом, зато што ће код Бориса беспрекорно радити само ПР, маркетинг и ништа више, и што, када ради само то, онда нису криви они што ништа не раде, већ ови који једино раде. И што ће рејтинг демократа, иако не драматично, наставити да се постепено и сигурно осипа. То није велика филозофија, власт троши и кад се обавља добро, још више када се обавља у околностима кризе, а посебно када се обавља лоше у кризи.

Али власт тако ослабљеног Бориса неће бити угрожена у овој години јер, рекао сам, што слабији буде, то ће бити кооперативнији према странцима, и утолико ће бити стабилнији на власти. Наравно, оно како незадовољан и полугладан народ најпре мало ћути, па онда дигне револуцију, то заборавите, то не бива. Али и то је начин да се преживи година, а шта ће бити после, ко још овде сме да планира шта ће бити после. Баш зато су оне стативе тако уско постављене, тек да се кроз њих провуку глава и пар ушију – Борисових, погодили сте – и зато је онај терен на коме ће се играти у овој години толико велики.

< Претходна		Следећа >