Нови Стандард (извор: Der Spiegel), 08.01.2010
Терористи који су 11. септембра нанели ударац Америци уништили су нешто много веће од њујоршких кула близанаца, дела Пентагона и хиљада људских живота. Нарочита последица тог удара било је убиство капитализма

Почетком трећег миленијума изненада се вратило у моду стваралаштво једног мислиоца из 19. века. То је Карл Маркс, рођен 1818. године у граду Трир на западу Немачке.

У свом фундаменталном раду „Капитал“  Маркс је цитирао једног руководиоца синдикалног покрета, који је рекао овако: „Капитал се плаши изостанка профита или премалог профита, као што се природа плаши пустоши. Али када постоји довољан профит, капитал постаје храбар. Обезбедивши 10 процената, капитал је спреман на сваку примену, са 20 процената он већ веома живне, са 50 процената спреман је да себи разбије главу, при 100 процената већ он узурпира све људске законе, а при 300 процената нема таквог преступа коме не би с ризиком прибегао, макар да му над главом висила омча“.

Марксове су се речи обистиниле. Плашећи се наступа депресије у светлу догађаја 11. септембра, централне банке су частиле финансијске системе ликвидношћу, што је финансијере инспирисало да измисле огромну количину начина за извлачење користи из те ликвидности.

У Америци су превладала тријумфална расположења: изненада је све то ново проглашено евидентно повољним. Водитељ телевизијског шоуа Крис Метјус, који је раније писао говоре Џимију Картеру, означио је САД „најбржом земљом“ у свету. Многи су у тој деценији постављали само једно питање: како зарадити што више пара, и што брже?

Страх од „капитализације“ планете
Шефови Међународног монетарног фонда (ММФ) покушавали су да убеде скептичне Немце да њихов страх од турбокапитализма није основан. Према извештају који су објавили стручњаци ММФ у 2006. години, нови систем, према коме се општи ризик дели на мноштво ситних делова и прерасподељује међу многим људима, кудикамо је поузданији од старог.

Била је то кобна грешка. Средином 2008. године пукао је гигантски мехур, који је надуван првенствено на тржишту некретнина у САД. Банке су се срушиле као домине, срушио се реални сектор економије. Крајем године бруто друштвени производ Немачке смањен је за 4,5 процента. У поратној историји земље горе се није десило никад.

Терористи, који су 11. септембра нанели ударац Америци, уништили су нешто много веће од њујоршких кула близанаца, дела Пентагона и хиљада људских живота. Нарочита последица тог удара било је убиство капитализма.

На неко време се свет окренуо наглавачке. Банкари, који су до тада презирали политичаре, одједном су их почели молитиу да спасу финансијски систем, било је говора чак и о томе да се у целу ту ствар врати политика. И капитализам као систем, и сами банкари, били су дискредитовани, поверење у њих је испарило. Испоставило се, међутим, да су финансијери били тек само накратко одбачени уназад да би ускоро све било као некад. Жеђ за профитом вратила се на своје место, а проблеми су, ма како то изгледало парадоксално, остали политичарима.

И сада се за стабилизацију финансијских тржишта троши политичка енергија. Да се посла није латила држава, могла би настати мрачна епоха депресије која подсећа на тридесете године, са перспективом масовне незапослености, а можда чак и глади.

Данас је капитал потребан због тога да се покрене економија, која шлајфује. У 2008. години светска финансијска тржишта обесцењивана су за милијарду долара (684 милиона евра) на свака 24 минута. Државе су учиниле све што су могле како би ојачале стабилизацију банкарског сектора, аутоиндустрије и некретнина. Обими владиних зајмова достигли су нивое без преседана. Изгубљена деценија постала је још и једна од најскупљих деценија, и то у периоду мира.

Земље „Г-20“ издвојиле су скоро билион и по долара за спасавање економије. Пореским обвезницима предстоји да плаћају камате за све могуће државне кредите „откупа“ и стимулације још сто година, па ће укупан обим плаћања премашити првобитну задуженост за неколико пута. То ће одвући пажњу од неких других проблема, али не само пажњу, већ и могуће изворе финансирања. Проблеми који се не решавају данас због тога што су политичари принуђени да концентришу напоре на ликвидациују последица економске кризе, у будућности ће се одразити на државне буџете и фондове социјалног осигурања, који ће се наћи у крајње неповољној ситуацији. А када се то догоди, банкари ће највероватније грдити политичаре због тога што ништа нису учинили.

Напред и напред
Због тих проблема страда понајвише Запад. Кина је за време кризе смислила једино како да поспеши своје напредовање ка статусу светске државе. Девизне резерве Кине премашиле су два билиона долара (Немачка је имала 180 милијарди), удео приватних уштеђевина у земљи износи четрдесет процената (код Американаца само четири). Резултат је био да је Кина могла да се избори против кризе потрошивши тек мало новчаних резерви.

За партију и владу Кине глобални крах извозних тржишта представљао је жељену могућност да задовољи акумулирану тражњу инвестиција унутар те гигантске земље. Кинеска економија је већ почела да расте и у 2010. години њен прогнозирани раст ће изнети више од осам процената.

Кинези не заборављају да своју економску моћ претворе у политичку. Запад није у стању да сам изађе на крај са последицама финансијске кризе и потребна му је помоћ таквих „нових“ држава као што су Кина и Индија.

Сада се правила по којима се игра на светским финансијским тржиштима не праве искључиво у Лондону, Берлину и Вашингтону. А Кина, опет, није увек заинтересована за утврђивање таквих правила, која би помогла Западу да реши своје проблеме.

Нови играчи из Азије обожавају спекулативне операције и теже да своје берзе у Шангају и Хонгконгу претворе у нове финансијске центре света. Финансијско-берзански квар Шангаја, Пудун тежи да постане нови Вол-Стрит. Берзе су овде дивље, најслободније и најопасније у свету.

Политичари земаља Запада су забринути. Али западни капитал хрли у Азију као зачаран. Већ неколико година број компанија које се региструју на кинеским берзама премашује аналогни показатељ за берзе у САД. Сасвим је вероватно да ће до следеће кризе доћи у Кини.

Бивши шеф Федералне службе за резерве САД Пол Волкер, сада саветник Барака Обаме за економска питања, не може да се начуди гледајући на бурну делатност коју врше државе, централне банке и инвеститори. Он је лично саветовао председнику да „раскомада“ највеће банке у земљи и забрани им да се истовремено баве одобравањем кредита и берзанским спекулацијама. По свој прилици, Волкер сматра потребним да се професија банкара учини онако досадном као што је некада била.

Међутим, Бела кућа је одбила Вокерове предлоге. Он верује да се криза још није завршила јер његове лекције нико није прихватио, чак није ни схватио на шта су се оне односиле. Свет се још увек понаша неодговорно. Изгубљена деценија се наставља.

Превод Рајко Досковић

< Претходна		Следећа >