Погледај и видећеш да је једини закон који је ова парламентарна већина усвојила како Бог заповеда био Марфијев: избегао си све осим онога чега си се највише плашио. Погледај Србију, и ону из власти и ону из опозиције, како сложно, стројевим кораком, као један, улази у нови круг кризе, за ових девет разочаравајућих година вероватно најдубљи, дубљи чак и од оног у коме се нашла после убиства Зорана Ђинђића.

Погледај и видећеш како ће наш несебични и оригинални допринос светској економској кризи бити обилнији од било чега што производимо: наша криза неће бити само економска, она неће бити само сналажење за живот без пара; биће то дубока политичка криза и криза система, која ће, ако се не догоди чудо, завршити дубоким функционалним крахом модела и политичке и економске организације какав познајемо последњих десетак година. Наравно, не бих Цветковићеву, иначе веома лошу владу, оптужио као искључивог кривца за то, они су само тело у коме је тај стари вирус завршио своју инкубацију и тек на њеном лицу болест се показује у свој величини.

Погледај, прво: како је само неколико дана пошто је искукала пре рока оних 400 милиона из Москве за НИС, Србија већ завукла шапу у станд бy аранжман са ММФ (а тек је фебруар), код кога се у години најскупљег новца већ најављује ново задуживање, неки кажу да ће бити веће од фантастичних милијарду и по евра. Погледај и видећеш како је данашњој Србији, у којој доходак не ствара више од 800 хиљада људи, лакше да задужи следеће генерације него да смањи јавну потрошњу и реформише државну управу, извор сваке корупције, тај пијани тесни брод на коме, свесни да иду према водопаду, сложно певају рачунајући само с тим да ће да траје док траје, и да ту ствар претходне транзиционе владе нису чистиле јер нису морале, док је ова, за разлику од њих, не чисти, а мора, и то не због грађана, већ због себе.

Погледај, друго: како је министарка финансија Диана Драгутиновић суптилно саопштила да ове године од посла са Фијатом неће бити ништа када је рекла да је Млађи Динкићу за његове планове у Бору наменила новац из текућег буџета који је био спреман за долазак Италијана у Крагујевац. Видећеш да је најмање зло то што се посао одлаже на неодређено време; веће је то што Динкић демантује њену изјаву (има и за Фијат, и за Бор, и за хлеб, а даће Бог и за чварке), из чега се црта да владајућа коалиција не функционише ни у најопштијем техничком смислу, чак ни онолико колико би могли да се договоре да, ако ја данас масно лажем, ни ти не треба да говориш истину. И тада ћеш видети још веће зло: уместо Динкића, који је слагао, покајала се министарка која је рекла истину, па се брзо исправила; јер, кад један бедно лаже, а други говори истину, куд ћете боље и исправније него да онај који говори истину почне да лаже. То се у овдашњој политици зове јединство. Наравно, није Динкић ни једини, а можда ни највећи, постоктобатски лажов, али прилике налажу да јесте онај на коме ће та кола сломити.

Погледај, треће: нови заплет са проблематичним Статутом Војводине - који се и Борису и дачићевцима јесенас много допао, а сад им се много не допада, што само говори да су наше еволуције брже и од Божјег стварања – руши причу и о јединственој Демократској странци, која ће после овога веома тешко моћи да објасни како је Борис неприкосновени тата, а Пајтић грешни син са хипотеком Бодрума. Погледај и видећеш како ће се питање Војводине наредних недеља интернационализовати у Бриселу, како је тај Статут, како год се ствар завршила с њим, отворио још један сукоб и тада ћеш, ако будеш мудар, схватити да нема војвођанског и српског ДС, да нема дела странке који је за регионализацију и другог који је централистички, већ само да на једне странци имају већи утицај, а на друге мањи.

Погледај, четврто, каквом се брзином криза излива према Војводини, а министар Светозар Чиплић, један од мотора тог неуставног Статута, потписује у влади меморандум о сарадњи са Женама у црном и остатком невладиних жена, које су већ започеле веома агресивну војвођанску кампању. Видећеш да тај меморандум баш и не предвиђа како ће НГО екипа дати неке паре Чиплићевом министарству – а размисли хоће ли се десити обратно – па ћеш разумети како ће онај који из тог дила извуче више пара добар део њих потрошити у започетој кампањи за одбрану тог опасног Статута. Не покушавај, на крају, да разумеш зашто се Србија тако немоћно опире првом кораку за осамостаљење Војводине, јер она је спремна чак и на то да осамостаљење финансира.

Погледај, пето: када у бедној пљачки државне касе ухватиш министарку правде и судију Уставног суда, и видећеш како би после тога свака држава која држи до себе морала да има озбиљан морални проблем док проводи закон, чак и када јури пљачкаше банака. Јер тада ти још само преостаје да чекаш вест како су председник државе и патријарх ухваћени да џепаре у трамвају, па да спустиш завесу и затвориш радњу; нема после тога још много онога што би требало да се деси да би те могло згранути у вези са моралним карактером власти (не само ове). Видео си, и, ако си разумео, немаш више право да се правиш луд. Можеш мирне савести да будеш луд.

Погледај, шесто: када у истраживањима политичког расположења грађања видиш како скаче рејтинг партија са политичке маргине – Војводиних радикала и Чединог ЛДП – покушај да нађеш јаснији наговештај политичке кризе него што је почетак успона тих ликова који верују како су сви наши проблеми решиви уз мало политичког волунтаризма, пар шамара, нешто хапшења и мало више обрачуна са неистомишљеницима. Узалуд тражиш излаз питајући се да ли је иједна од тих партија у међувремену понудила нешто ново. Није, радикали су прошли тежак лом, изашли из њега обезглављени и нећеш видети ниједан разлог за раст њиховог рејтинга сем тог што не дају парламенту да ради. Ако си ишта разумео, онда не постављај неумесна питања попут онога да би онај ко би у парламент ушао са калашњиковим и једно десеторицу послао у вечна ловишта, постао национални јунак и решење свих питања.

Погледај, седмо: када новинар озбиљног листа пита америчког амбасадора Камерона Мантера да ли Србија треба поново да иде на изборе, а он, иначе најпристојнији међу својим претходницима, одговори да на изборе не треба ићи, онда то кибицерима говори да се у неким круговима у Србији већ размишља о изборима, али, што је много горе, новинарско питање сведочи да се у овдашњој јавности амерички амбасадор доживљава као председник парламента, посебно када у истом интервјуу држи парламенту енергичнију лекцију него што се икада усудила његова председница.

Има и осмо и девето, и гласање Евопског парламента о Сребреници и позив европским земљама да признају Косово, али каква корист од тог набрајања. Србија иде дођавола таквом брзином да оставља утисак како оно што је могло да ваља јуче, а није урађено, данас већ не може да помогне. Ако сам колико јуче могао да верујем да је Тадић своје политичке идеје упаковао у један добронамеран концепт, да је решио да умири политичку сцену, да своју политичку причу прошири и у њу увуче онај пристојни успешни свет који се до сада политике клонио – говорим о кадровској обнови – данас више не верујем да је то ствар која ради посао. Јер, Тадићев концепт у коме је имало смисла био је и офанзиван и развојни; његов данашњи концепт дубоко је дефанзиван, сведен на преживљавање и, у крајњем, на саму заштиту система коме прети слом.

Борис је, дакле, летос поделио карте и данас ће они који су изгубили стрпљење рећи да су карте лоше подељене, а они који су га задржали да су дељене за сасвим другу прилику од ове у којој се нашла Србија. Због тога је време за ново мешање карата. Хајде да видимо да ли су то нови избори?

Избори би, по свој прилици, поновили резултате претодних, с тим што би шешељевци и томисти легализовали подељено радикалско благо, што би Чеда прошао боље него икад и што би Динкић изван Борисове листе или сасвим пропао или, вероватније, остао без доброг дела утицаја. Другим речима, избори би имали смисла само утолико уколико би Борису послужили да се реши Динкића и да формира стабилну владу са Ивицом и Томом. Ако би то урадио, имао би озбиљан проблем и у својој странци и код странаца да се сасвим ослонио на Милошевићев политички апарат и то би за њега било сувише ризично. Са друге стране, ако то заиста жели, нису му потребни избори, све то може да заврши и реконструкцијом владе.

А ако му требају избори да би добо мало времена док се на хоризонту не појаве нека решења? За то је закаснио: не би избори коштали Србију онолико колико коштају кампање, штампање листића и пребројавање гласова, већ онолико колико би коштала куповина социјалног мира у та три месеца; онолико колико би свима овима којима данас каже да нема пара морао да нађе паре да не би у гласачком боксу завршили у стању амока и тамо правили глупости.

Избори би можда били неко решење да су расписани пре Нове године, данас је касно за ту причу. Наравно, постоји и друга опција избора. Она може само да буде изнуђена урушавањем система, до чега би могло да дође у наредних шест месеци, тако да би се под другим околностима на веома неизвесне изборе изашло у последњем кварталу. Али такве изборе, такву неизвесну авантуру, у овом тренутку не би пожелео ни Индијана Џонс. Како онда промешати карте?

У тренуцима када политичка класа осети да се доминантне политичке теме и циљеви мењају великом брзином, да не може да им одговори и када држави запрети економски, финансијски и системски колапс, тада се прибегава фомирању концентрационих влада. Оне по правилу, нису сјајни примери ефикасности, али на краћи рок могу да буду успешне јер деле одговорност на широком политичком спектру и често бивају солидни заштитници система коме је пре њих претило урушавање.

Преписивање концентрационе владе бy тхе боок Србији можда није неопходно, али јој је у истински кризној ситуацији неопходно окупљање политичког маинстреама. Тај средњи ток политичке сцене, који јесте моћан заштитник политичких вредности данас, поред Тадићеве странке, чине Дачићев СПС, као бољи део владе, чини га Томина странка и Коштуничина. Таква влада поделила би одговорност на широком спектру, била би препрека урушавању система, помогла би Борису да изврши сопствену кадровску обнову, дала би му такав маневар да би поново био на челу прозападног дела те владе, уместо што га данас оптужују да се на међународној сцени све више понаша као Коштуница. Истовремено, таква влада наставила би застали процес укрупњавања на политичкој сцени, скратила би маргине на њој и сузила простор политичке деструкције, који се последњих месеци шири. На крају, она би лакше од данашњег Борисовог кабинета могла да изврши редефиницију државних циљева, од државне реформе, преко Косова до политике према ЕУ и Русији.

И, наравно, остаје на крају питање да ли је таква влада могућа. За почетак, једна од најгорих особина овдашње сцене могла би први пут да се покаже корисном: овде је могуће све.
Жељко Цвијановић, Преузето из листа Стандард

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe