Глобална финансијска и економска криза овде су само знатно убрзали процесе које озбиљни економисти најављују као неминовне већ годинама. Што би Јован Душанић рекао бећарски систем вођења државе који је базиран на распродаји породичне сребренине зарад очувања привида о побољшању живота, ближи се крају. Продајом НИС-а књига се свела на још два слова: Телеком и Електропривреду. Упркос лажима из владе да се Телеком неће продавати, гувернер нам је открио да се у споразуму са ММФ-ом иста та Влада обавезала да до краја ове године покрене процес приватизације. Немци ће тако добити не само златну коку српске привреде него и Телеком Српске.

Приватизација Телекома ће бити додатно убрзана због чињенице да нико више не зна како да попуни рупе у буџету Србије. Чује се да се буџет пуни на нивоу између 60 и 80%, а велико је питање где наћи остатак. Подизање акциза на кафу, цигарете, алкохол и гориво није довољно. Отуд све чешће помињање идеје о подизању ПДВ-а што би додатно оптеретило привреду. Помињу се и нова задужења, а наравно и продаја Телекома. Српске власти су као наркоман који је дубоко зависан од приватизације (читај распродаје). Но, приближава се време када дроге више неће бити.

Још генијалнији су српски тајкуни увозници који траже од Владе да се додатно задужује како би подстицала тражњу у земљи. За разлику од других земаља којима разумљиво иде у рачун да подстичу тражњу за својим производима јер тиме јачају своју производњу, наши тајкуни траже да се јача тражња за туђим производима уместо да се подстиче домаћа производња. Наравно, брига њих за све нас и за државу. Њима је важно да ми што више купујемо робу коју они увозе и од које се енормно богате. Истовремено стране банке крвнички отимају девизе које стижу од дотација, задужења и приватизације и шаљу их кући за подизање ликвидности централа (Ево и паре од НИС-а су поклоњене Рајфајзену). У Србији нико ништа не производи и нико ништа не плаћа. Преварени пензионери, радници, пољопривредници, мали предзетници и друге друштвене категорије у потаји шкргућу зубима.

С друге стране непособна власт уместо да почне да се хвата у коштац са огромним економским проблемима, труди се да спречи показивање тог незадовољства и његово артикулисање у јавности. Најважнији посао је урађен потпуним уништавањем опозиције. У такозваној опозицији на прсте се могу набројати људи који су уопште способни да схвате и да дефинишу сву силу проблема о којима смо горе говорили. А и како нпр ДСС може да критикује економску политику ове владе кад је она у длаку иста као и кад су они били на влсти – и тада и сада привреду и финансије води њихов пријатељ Динкић. Осим тога, цепањем радикала власт и тајкуни су направили још једну резервну организацију власти, такозвану контејнер партију у коју је почео да се слива сав политички шљам који безглаво иде на новац као мува на измет.

Србија напросто нема опозицију и то ДС-у омогућава да ради шта год хоће и да полако, али сигурно суспендује демократију. То се ради на страховито јадан начин који је далеко испод метода некадашњих комуниста, а да не говоримо о Милошевићу чији се период владавине у односу на ове силеџије оцртава као златно доба демократије. Погледајмо само неколико последњих потеза. Најстарије дневне новине које су од 2001. систематски уништаване и бивале све горе с сваким следећим уредништвом, са овом последњом жуто-геј архитектуром на путу су да досегну само дно. Од Политике се прави Данас, на насловној страни се објављују поданички текстови који отворено бране противуставно и диктаторско понашање Председника државе и владајуће партије (штавише имамо серију таквих текстова), главни уредник се жали да не зна ко одлучуј о томе шта се штампа... Наравно, кад му новине изгледа уређује човек задатка који је по први пут у историји објединио место заменика глодура и уредника унутрашње политике.

Амбасадори страних земаља и идеолози владајуће странке отворено пљују по парламенту и парламентаризму иако су управо они криви за његово систематско подривање и блаћење тиме што су омогућили да се противуставно у парламенту појави странка која није изашла на изборе и што противуставно двадесетак полсаника седи у Скупштини. Врхунац је међутим срамно саопштење оног човека који са средњом школом управља Јавним сервисом, који је себи дао за право да оцењује рад парламента и посланика којима су мандат дали грађани Србије, и да он одлучује о томе да ли њихова делатност заслужује или не да буде преношена. Наравно, овај човек је пуки извршилац наредби ове власти као што је служио и све претходне власти, а да се не заборави за његов политички успон и долазак на чело РТС одговоран је Војислав Коштуница. Међутим, срамни метод и сам чин укидање преноса су најгора пракса од увођења парламентаризма 1990. Милошевић никада није укинуо преносе, а подивљали диктатор Борис Тадић је то учинио, истовремено сакатећи парламент увођењем новог пословника о раду. Све под фирмом да се убрзају европске интеграције.

Србија дакле сваког дана све више клизи у голу диктатуру коју подржавају спољне силе и домаћи тајкуни. Деведесете су у односу на овакву власт биле заиста златно доба демократије. Грађани Србије, предстоји нам озбиљна и дугорочна борба за повратак демократије у Србију. Ако не успемо и ми а можда и наша деца живећемо у диктатури која је по својим резултатима штетнија и гора чак и од једнопартијске комунистичке диктатуре.
др Миша Ђурковић

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe