Душан Тубић, Видовдан.орг, 07.07.2009
Проблем који је предмет спорења медју историчарима, социолозима, политиколозима и интелектуалцима уопште свакако је бивша југословенска држава и њена судбина. Темељи на којима је она настала, како је егзистирала, нарочито колики и какав утицај су имале велике силе (првенствено Британија) на њен настанак, саму егзистенцију и пропаст су често тачке спорења па чак и дијаметрално супротних оцена како представника интелектуалног миљеа њених република тако и различитих научних кругова унутар саме Србије. На мишљење српске интелектуалне елите има не мали утицај медијско-пропагандна слика која стиже споља а која је у циљу стварања негативне слике о Србији ангажовала науку, књижевност, уметност и судове.Главна оптужба за Србију као цивилизацијски незрелу државу и Србе као примитиван варварски народ долази споља окривљујући га за разбијање бивше државе а што се, гле чуда, поклапа са геополтичким интересима ситњења Балкана (посебно православне Србије) НАТО-а на челу са Америком. Иако је Југославија преживела неколико преуређења и неколико модела битисања константно је било подржавање од стране запада познате формуле-слаба Србија јака Југославија што је српски фактор перманентно контролисало и осујећивало у афирмацији виталних националних интереса. Но морамо истаћи да су Срби то искуство често заборављали па изнова хрлили у Европу правећи од ње „рајску обиталиште“. Српски заборав је често ишао до аутизма па се заиста као нација морамо запитати, да ли смо и зашто аутистичан народ који не уважава историјско искуство.

„ЈОШКА“, МИЛОШЕВИЋ И ЈУГОСЛАВИЈА

СФРЈ је настављач континуитета К. Југославије а ова опет К. Србије те ја тако, како смо констатовали, на узаврелом, геополитички битном Балкану била предмет израженог интереса великих сила. Између истока и запада. Запад истоку и исток западу. Сагледавајући све то може се са мало више пажње сконцентрисати на СФРЈ па поставити питање да ли је Јосип Броз са комунистичком Југославијом био стварно „тампон зона“, или је заправо био члан НАТО-а, ако знамо да је имао „војни уговор“ са Грчком и Турском ? Ово је битно зато што модел функционисања Титове југославије може бити солидан показатељ читавог њеног битисања. Он је био идеолошки са Истоком, комуниста али, може се рећи, у служби стратешких интереса запада – са НАТО пактом ! Ово потврђује специфичност балканског, а самим тим и српско-југословенског простора и деловања људи који су креирали смернице балканским државицама у замршеним светским геополитичким токовима.
Иако је Броз био спреман да ратује са тзв „савезницима“ са Запада да су се ови којим случајем у завршним операцијама ИИ. Светског рата искрцали на јадранској обали. Иако су се неки „ситни проблеми“ у односима Броза са Западом после рата појавили током кризе око Трста, а кулминирали су обарањем Америчких авиона и национализацијом америчке имовине у ФНРЈ, као и тортуром запослених у америчкој амбасади. Иако је, чини се, замерио западу и кроз пружену помоћ грчким партизанима у грађанском рату ипак можемо приметити и поред наведених криза та чувена ( и данас врло актуелна ) америчка „шаргарепа“ није била само пусто и празно обећање ( као што је то данас ), већ је Броз ту шаргарепу редовно и континуирано добијао.
Овде можемо запазити једну битну чињеницу. Наиме Слободан Милошевић је оптужен као последњи комуниста и националиста па је Србија десет година кажњавана а оправдања за то су била бизарне природе као што је рецимо неприманње Цимермана што је опозиција користила као адут у приказивању „Слобе“ као лошег политичара и тактичара. Са друге стране Броз није добио ни „усмену опомену“ за све оно негативно што је чинио Западу.
И ту је та, једна од трагичних опсена на коју многи „падају“: да је Слоба боље осетио новонасталу политичку реалност после рушења берлинског зида и дао Американцима дозволу да изграде базе у Србији, ови нас не би бомбардовали и не би нам узели КиМ. Има данас још много наивних који мисле да још можемо добити КиМ уколико изадјемо у сусрет њиховим геополитичким интересима. Али све то изгледа наивно у светлу посматрања Енглеско-Америчке контроле југословенске државе, поготову Титове творевине. Када видимо какве је потезе Тито вукао па су га западњаци ипак подржали јасно нам је да је награђен за сузбијање српског фактора у својој држави док је Милошевић кажњен управо због покушаја, макар минималне, његове афирмације. Но и он је био под једном другом врстом контроле и на посредан начин им је одговарао, усудићу се да кажем чак је и подржаван.
Даље, помоћ, кредити и олакшице му (Титу) нису никада укидали. Добио је 15-16 милијарди долара ( ондашњих ), а говори се да је ова сума била далеко већа, плус помоћ у наоружању и војној опреми. Улога СФРЈ и „највећег сина народа и народности“ је била врло једноставна : да осигура тзв „јужно крило“ НАТО-а. Да је којим случајем Тито био уз Стаљина, у евентуалном сукобу би Италија, Грчка и Турска биле лак плен, чиме би биле непосредно угрожене Француска и Енглеска. Зато је Запад трпео Брозове шамаре, његово кочоперно понашање, самоуправни социјализам, комунизам у перспективи и покрет несврстаних јер је све то у крајњој линији било у служби њихових интереса док је Милошевић кажњаван за много мање „киксеве“.
Скоро да може да се фигуративно каже да је код тих ситних Јошкиних шамара запад хладно – окретао други образ. Шта више ни у доба највећих захлађења односа Броза са Западом , помоћ Запада није изостајала. Они су га пројектовали, обрађивали и дограђивали, са јасним циљем слабљења моћи и кохезије Стаљина, центра и генератора комунизма. Зар једно одбијање пријема америчког амбасадора може да има тако далекосежне последице и ефекте? Сигурно не. Иако политике према Титу и Милошевићу изгледају дијаметрално супротне оне су израз вековних, скоро непромењених, интереса Англосаксонаца. Тита је требало подржавати због уклопљености у њихову парадигму док је Милошевић морао бити гушен услед борбе за равноправност Србије што би изазвало турбуленције на Балкану и ,по западном тумачењу, уласка у игру руског фактора што смо донекле већ констатовали.
У контексту пилатовског прања руку покушава се створити уверење да се СФРЈ распала деловањем изнутра, првенствено српског „националистичког“фактора. Међутим чини се да Запад није хтео и планирао тај распад , СФРЈ би још и данас постојала. Које је то време битно и који су то догађаји определили да СФРЈ не треба више као „тампон зона“ нити као „придружени члан НАТО-а ? Сигурно је најкључнији фактор за дезинтегративне процесе распад СССР-а и Варшавског уговора. После пропасти комунизма и демонтаже источног војног блока запад се са преко двадесетак новоформираних држава сасвим приближио Русији што је током читавог деветнаестог века био циљ Енглеске а у новој нуклеарној ери стремљење Америке.

НИ НА ИСТОКУ НИ НА ЗАПАДУ

После распада СССР-а услед америчке агресивне политике и наивног веровања новонасталих држава у западни „ел-дорадо“ те издвајања можемо рећи вековних руских непријатеља из варшавског пакта Русија је постала окружена непријатељски расположеним земљама : Пољска, Чешка, Словачка, Бугарска, Румунија, Мађарска, па низ држава насталих распадом некадашњег СССР-а (Украјина, Грузија, Естонија, Летонија, Молдавија, Азербејџан,...).
Тада је престала потреба за постојањем СФРЈ, она постаје чак сметња интересима Запада. Зашто ? Већински народ у Држави СХС, Краљевини Југославији, ФНРЈ и СФРЈ били су – Срби. До ИИ светског рата Срби су оптуживани за хегемонију сто је наследјена пракса од Аустро-Угарске монархије. Такође исти модел је сачуван и за време Тита да би после његове смрти, нарочито од почетка ратних деведесетих опет по схватању креатора новог света претила опасност од исте те хегемоније и истих тих Срба.
У другом светском рату Тито се залагао за рат само ради тога да би се Краљевина Југославија, са „великосрпскикм“ предзнаком распала те са Хитлером одлучује да се сукоби тек после 22.06.1941. године ( када је нападнут СССР ). Догађаји од 25 и 27.марта 1941.године идеално су послужили као потврда става да Југославију треба „растурити“ и потом по сваку цену створити што мању Србију чиме се види уклопљеност Немачке политике у западноевроске шаблоне и перцепције ових простора. Медјутим она као и данашњи западни моћници никад није могла да рачуна на Српску подршку при напада на Русију. Услед српске братске проруске оријентације нека већа територија на којој већински доминирају Срби није смела да постоји и није могла да се дозволи ни под каквим околностима и условима.

НАТОВСКО ФИНАЛЕ РАСТУРАЊА ЈЕДНЕ ДРЖАВЕ

Неки аналитичари тврде да је држави СФРЈ „смртна пресуда“ написана оног тренутка када се одвојила Словенија, што би и могло да се прихвати као тачно ако би негирали историјско искуство последња два века.Исто тако ,многи могу да кажу, значајни су и догађаји око паралелног „тетовског универзитета“, јер било каква „скраћена Југославија“ са процентуално већом српском популацијом није долазила у обзир.
Мисију распада СФРЈ кочила је једна врло отежавајућа околност, а то је врло јасно сазнање Запада да Југославију највише воле Срби, који су под Милошевићем иако траљаво почели да успостављају некакву равнотежу у држави, да су они гинули за њу и у њој како тако остварили своје народне идеале, те да ће је зато одлучно бранити. Зато је сервирано једно класично „подметање идеје о Великој Србији“. А у суштини се Запад кроз борбу против те „квази идеје“ ( коју је, узгред, сам исконструисао ) подстицао решење које је подразумевало Србију што мању, ужу, краћу, под земљом, ван земље, осиромашену и осакаћену. Испоставило се да њима нису толико битне ни Словенија, Хрватска, Македонија, БиХ, КиМ, они су имали један стратешки најзначајнији циљ, што мања и што слабија Србија.
Неиспуњена жеља (вајлда једина) им је грађански рат у овој земљи, који су изазивали својом константном политиком : „слаб Слободан Милошевић, али увек на власти и јака опозиција, али никад не на власти“ што је можда најчуднија дефиниција њихове оријентације али свакако еклатантан пример њихове бескрупулизности и лукавства.
То су чак запазили пред крај Милошевићеве ере и неки опозициони лидери. Првенствено мислимо на Војислав Коштуница који је о томе говорио на неколико митинга пре петооктобарских „догађања“. Тамо где су хтели да руше диктаторе и режиме, удруживали су „бабе и жабе“ ( комунисте и нео комунисте, левичаре и десничаре, либерале и конзервативце, грађанисте и „нацисте“ итд. ). Код нас су подржавали идеју, никад стварно удружена опозиција и никад стварно фер изборни услови.
Такође треба констатовати да није одувек Милошевић био „балкански касапин“ и хашки потражитељ, био је он њима далеко дуже „гарант мира„ и кључни фактор стабилности. Из тога извлачим закључак да га неки кругови на западу никад истински нису рушили. Не небитан доказ за то је и изјава Горана Матића. Наиме гостујући својевремено у емисији Миломира Марића на БК телевизији, Горан Матић (некадашњи портпарол ЈУЛ-а ), је говорећи у вези дејства НАТО-а на СРЈ ( „милосрдни анђео“ ) и његовом вербалном „рату“ са Џејмијем О Шејом, износи тезу како се Медлин Олбрајт шокирала када је чула да је Милошевић изгубио власт. Пред више сведока (страних новинара), овој „дами“ се „отело“ како је могао пасти, када смо му све дали и омогућили. Дакле некима је одговарао сценарио по коме Милошевић остаје на власти а Србија трпи и даље директне спољње ударе и постаје слабија и слабија.

И где је прича да смо „мали и безначајни“, а да су „они“ са својим стратешким интересима далеко од овог терена. У свим својим поступцима, у свим активностима, Запад има врло прецизне краткорочне, средњорочне и дугорочне планове. Све што они предузимају није случајно и никада њихови поступци нису инспирисани било каквим емоцијама. У свим својим поступцима западњаци су врло хладни, лишени било каквих осећања, чак и према сопственом потомству.
Све ово говори да су Срби на крају двадесетог века, а и сада, били суочени са можда најмоћнијим непријатељем у својој историји. Српска геополитичка збиља, расутост на балканским просторима те важност истих постали су баласт за решење српског националног питања. Услед тога је долазило до покушаја стварања веће јужнословенске државе која није могла да се формира али и егзистира без било каквог благослова Британије и Америке. Но тај благослов је подразумевао константну контролу овог простора што се на крају претворило у фатално креирање судбине балканских народа. Отуд је овај простор погодан за теорије о тајним заверама а услед осећаја да неко други увек креира нашу судбину. Као нека невидљива рука да овде ровари и вуче потезе које ми не можемо контролисати нити можемо утицати на исте. Све ове парадигме су постојале у току трајања све три Југославије а настављају се и данас као што су биле присутне у српској прејугословенској историји. Да би колико толико ублажили негативне последице наших балканских специфичности ми као народ првенствено морамо изаћи из аутизма и храбро сагледати нашу историју и садашњост. У том светлу ћемо моћи разазнати најелементарнију ствар а то је разлучивање пријатеља од непријатеља и складу са тим оставити путоказе надолазећим генерацијама да уче не само на нашим грешкама него и позитивним закључцима.

< Претходна		Следећа >