Досије: Најзадуженије приватне фирме у Србији
И. Павловић, О. Бојић, В. Лапчић, Економист магазин 479, 24.07.2009
„Право је чудо како неке фирме већ нису банкротирале, али то не значи да ускоро неће, јер има много презадужених компанија, које су заложиле све што су имале, некретнине, земљу, бизнис“…Ове речи Слободана Вучићевића, председника Управе Дрога Колинске, у чијем саставу послују и две београдске фирме, Гранд кафа и Соко Штарк, најбоље одсликавају како ствари стоје у српским пословним круговима.

Истраживање Економист магазина показало је да су неки од највећих српских бизнисмена дужни „к`о Грчка“. Само се Делта М, пословна империја Мирослава Мишковића, састављена од око 70 предузећа из различитих области, код банака задужила за 83 милијарде динара, или за око 900 милиона евра. Дугови банкама нису једини терет о Делтином врату.

Иако у тој компанији тврде да су већ измирили 85 одсто дугова добављачима, саговорници Економиста истичу да је дуг те компаније и даље прилично велики. Нико од српских бизнисмена не ликује због високих обавеза највеће српске приватне компаније, јер је и судбина многих међу њима, на овај или онај начин, као пупчаном врпцом везана за Делту.

Према подацима Центра за бонитет НБС, компаније у саставу Делта М су 31. децембра 2008. банкама по основу дугорочних кредита дуговале 41,5 милијарди динара, а још 42 милијарде су краткорочне финансијске обавезе, које на наплату доспевају у року краћем од годину дана, што значи пре истека ове календарске године.

Некретнине „гуше“

На ранг-листи приватних компанија, са већинским домаћим капиталом, по висини укупних финансијских обавеза иза Делта М налазе се Вицториа Гроуп (19,8 милијарди динара), Нибенс Корпорација (18,9 милијарди), Инвеј (17,2 милијарде), Верано моторс (13,6 милијарди), Ирва (11,6 милијарди), а обавезе нешто веће од 10 милијарди динара имају и Фармаком и МК Група.

Аналитичари подсећају да су се својевремено скоро сви највећи српски бизнисмени упустили у послове са некретнинама и у аквизиције, купујући немилице све што је понуђено на продају. Сви су узимали кредите, па и краткорочне, јер су очекивали да ће цене некретнина наставити да расту. Истовремено, банке су „и капом и шаком“ давале кредите за градњу станова и пословног простора.

То тржиште је сада скоро „замрло“, продаја је стала иако су цене пале и многи имају проблема са враћањем кредита, немају новца да заврше започете грађевине, а не успевају ни да репрограмирају старе зајмове. Ко је позајмљени новац интензивно инвестирао у некретнине тај је вероватно у проблемима, слажу се саговорници Економиста.

Милојко Арсић, професор Економског факултета и члан Економског савета премијера Мирка Цветковића, објашњава да задуживање на кратак период има смисла само ако треба да се доврши инвестиција.

Он додаје да су овдашњи привредници у тешкој позицији кад је реч о враћању кредита из два разлога. Прво, због слабе привредне активности мораће већи део пословних прихода да одвоје за плаћање рата банкама. Друго, с обзиром на то да је највећи део дуга номиниран у еврима, домаће бизнисмене је „ојадила“ и депресијација динара.

„Ко не буде могао да враћа кредит, ићи ће у стечај“, каже Арсић истичући да банке и повериоци, ипак, мисле да је боље преговарати са клијентом него га терати у стечај. Он очекује да ће у случају опоравка на глобалном нивоу страни кредитори бити расположени да продуже рокове отплате кредита српским фирмама.

Родић у највећим проблемима

Иако је Делта М по висини дуга према банкама далеко испред осталих, поједини српски бизнисмени су у горем положају од Мирослава Мишковића, ако се износ дуга упореди са висином пословних прихода.

То пре свега важи за Родић МБ Холдинг, чије су финансијске обавезе 9,8 милијарди динара, док им је лане пословни приход био мањи од три милијарде динара. Примера ради, код Делта М тај однос био је много повољнији: 83 према 133 милијарде динара.

Никола Вујачић, генерални директор Вицториа групе каже за Економист да је дуг те компаније тренутно мањи од 200 милиона евра те да се углавном ради о дугорочним кредитима, док ове године за наплату стиже још 19,7 милиона евра кредита. Укупан дуг Вицториа групе је, по његовим речима, значајно мањи од залиха којима компанија располаже и ни у ком случају не представља проблем.

„Дуг од 200 милиона евра звучи фрапантно али кад постоје залихе вредне између 300 и 400 милиона евра, онда то није никакав проблем. Једна смо од ретких компанија у Србији која је све ове године редовно плаћала доспеле камате. Није се десило да закаснимо ни један дан“, истиче он.

Коментаришући финансијске обавезе од 11,6 милијарди динара, ?орђије Ницовић, председник групације Ирва инвестиције каже за Економист да је однос капитала и укупног дуга три према један.

„Ове године вратили смо 30 милиона евра дуга и при томе углавном више потражујемо него што дугујемо. Не могу да кажем колико нам ове године доспева на наплату јер тренутно преговарамо са банкама о реструктурирању дугова. Наш план је да скинемо дуг за још једну трећину до краја године”, каже Ницовић.

Уз оцену да се банке са страним капиталом понашају коректно и спремне су да рефинансирају дугове, он истиче да главни проблем није износ дуга, већ висина каматне стопе. „Високе каматне стопе убијају производњу и реални сектор. Није нам лако. Кредити су скупи, а ни монетарна политика не иде наруку банкама. Није добро да НБС имобилише толико обавезне резерве. Тешко се долази и до нових кредита. Индустрија у Србији је у паду. Без инвестирања у производњу, што захтева дугорочно финансирање са нижим трошковима неће моћи да се живи“, сматра Ницовић.

Он наводи да је у последње три године Ирва инвестирала 195 милиона евра, од чега 25 милиона у текстилни компекс (Нитеx, Први мај и Рудник), 40 милиона у куповину и развој ПИК Бечеја и 20 милиона за куповину акција АИК банке. Само трећина новца за инвестиције обезбеђена је банкарским кредитима, тврди Ницовић.

И држава гуши

Нибенс група, коју чине предузећа за путеве из Ниша, Београда, Врања и Крагујевца, Војводинапут – Бачкапут, Сремпут, Партизански пут и Фабрика мазива ФАМ завршила је 2008. са обавезама од близу 19 милијарди динара.

Председник Нибенс групе Мило ?урашковић каже да је сада дуг, нарочито краткорочни, значајно нижи, јер су Путеви Србије платили путарима из Нибенс групе део старих потраживања. Због тога што држава није плаћала своје дугове, компаније из Нибенсу групе су од локалних банака узимале краткорочне кредите да би могле нормално да послују, објашњава ?урашковић.

Са друге стране, дугорочни кредити се користе за инвестиције и у последње четири године Нибенс група је уложила близу 40 милиона евра у набавку најновије опреме да би могла бити конкурентна на тендерима.

“На време смо планирали и инвестирали како бисмо спремно дочекали изградњу Коридора 10 и показали да једно домаће предузеће може успешно да ради и гради Коридор 10 на свим позицијама”, тврди ?урашковић. Он каже да Нибенс уредно сервисира све постојеће дугове, “у складу са пројектованим обимом пословања, нивоом кредитне задужености и перманентним и успешним преговорима са главним кредиторима на име рефинансирања дугова”.

Део финансијских обавеза Верано групе вероватно је узрокован куповином, додуше у конзорцијуму са Марфин Инвестмент Гроуп, Робних кућа за 360 милиона евра, у њихово реновирање уложено је још 75 милиона евра, а обнова још траје.

На питање када ће почети да се враћа тај новац Радомир Живанић, власник те компаније, почетком јула само је рекао да му на наплату тих дана стиже 10 милиона евра на име главнице зајма и још седам милиона евра за камате. Кредити су се вероватно узимали и за инвестиције попут Зира хотела, који је отворен прошле године, а у који је уложено 50 милиона евра.

Крајем 2008. отворен је и први Фамилија маркет, а најављено је да ће у тај трговински ланац бити уложено око шест милиона евра, док је инвестиција у пословну зграду “Б-23” уз аутопут на Новом Београду, од 53.000 квадрата процењена на 80 милиона евра.

И Раде Прибићевић, директор за корпоративне и регулаторне послове Данубе Фоодс Гроуп, у чијем саставу послује и Имлек, који се код банака задужио за око 3,6 милијарди динара, тврди да не постоји бојазан да би та компанија могла доћи у ситуацију да не може да сервисира своје обавезе према банкама. У највећој мери се ради о инвестиционим кредитима и редовно их отплаћујемо, наглашава Прибићевић.
Слободан Вучићевић каже да је цела Група Дрога Колинска ове године вратила банкама 20 милиона евра и смањила дуг по основу кредита са 180 на 160 милиона евра.

Тај дуг је одржив и немамо проблема са његовим сервисирањем, а истовремено имамо потраживања од 75 милиона евра, наводи он.

„Утисак је да су банке спремне да и даље кредитирају реални бизнис, у ком се још увек „врте“ паре, као што су производња хране, сокова или кафе. У таквим делатностима ретко има проблема и банке их и даље радо кредитирају. У такве компаније спадају и Група Дрога Колинска, Гранд кафа и Соко Штарк. Пад нашег промета ове године није драматичан, тако да бисмо и у случају већег пада могли да рачунамо на кредитну подршку банака“, каже Вучићевић.

Банкари стисли кесу

За разлику од производње, банке избегавају да кредитирају друге бизнисе, поготово са некретнинама, „јер ништа не може да се прода, иако су цене пале“, истиче Вучићевић, уз опаску да то говори из личног искуства.

Тренутно, на Новом Београду, према његовим речима, има око 150.000 „квадрата“ пословног и стамбеног простора, за који тренутно нема купаца.

„Банке сада просто беже од тог бизниса, јер су свесне да је глобална криза и започела тако што су узимале некретнине као средство обезбеђења за враћање кредита. Банке се, такође, суочавају са проблемом јер су и та средства обезбеђења изгубила вредност, а нека имовина не може да се уновчи. С друге стране, кредити доспевају за наплату, камате расту и заиста не знам како ће се то завршити“, признаје Вучићевић, уз опаску да је у Црној Гори стање још горе него у Србији.

Руднап група, позната по трговини струјом и по улагању у атрактивне некретнине, дочекала је 2009. са 5,8 милијарди динара кредита. Ова компанија на чијем челу је Војин Лазаревић, занимала се у претходној години пројектом пословног комплекса “Два краља” у центру Београда чија ће изградња коштати неколико десетина милиона евра.

Преко фирме Сингидунум у којој је Лазаревић партнер са грчком Ламбдом, Руднап група је у последње две године пазарила земљиште у српској престоници, а само на београдској обилазници, Сингидунум је купио 350 хектара земље.

Најзадуженији медиј је Пинк Жељка Митровића који је позајмио око 4,2 милијарде динара. У 2008. Митровић је купио франшизу за приказивање Фасхион ТВ на Балкану, а купио је и удео од 4,59 одсто ТВ Авала.
У структури дуга фармацеутске компаније Велефарм дугорочне обавезе чине 15,4 одсто, краткорочне 16,1 одсто, а обавезе из пословања скоро 69 одсто, каже финансијски директор Мирослав Миловановић. Дугорочни и део краткорочних зајмова искоришћени су за инвестиције, да се дистрибутерске активности ускладе са стандардима ЕУ, а остатак краткорочних кредита је искоришћен за обртна средства.

До краја године за наплату доспева 321,9 милиона динара и нема бојазни да Велефарм неће испунити своје обавезе, јер тренутна потраживања компаније износе око осам милијарди динара, а вредност залиха око пет милијарди динара, прецизира Миловановић.

Сваки десети касни са отплатом

Већина саговорника Економиста слаже се да је ситуација „веома компликована“, чак и „ужасна“ и да су неки крупни бизнисмени већ запали у озбиљне проблеме. На то указују и подаци Удружења банака Србије, по којима је кашњење исплата доспелих рата од краја прошле до средине ове године повећано са 6,3 на 9,4 одсто, а сума одобрених кредита компанијама је достигла 847 милијарди динара.

Очекивано је, истиче Зоран Петровић, заменик председника ИО Раиффеисен банке, да дужници у време кризе долазе у мање или веће проблеме са отплатом дугова. Неке компаније, по његовим речима, већ касне са отплатом, али је њихов проценат још мали и “сасвим прихватљив”.

“Највише касне наши клијенти који се баве изградњом и одржавањем путева. Њих су као подизвођаче ангажовали Путеви Србије и то ЈП им дугује новац за завршене послове“, објашњава Петровић. Он истиче да су фирме, које касне са отплатом, иначе одличне и стабилно послују, а део проблема је решен када је држава дала гаранцију за кредит ЈП Путевима Србије.

„Макроекономски показатељи у првих шест месеци указују на могућност пораста доцњи у отплати кредита у другој половини године. Иако садашњи показетељи нису забрињавајући, уочава се тренд пораста доцње у односу на крај прошле године, а по последњим подацима Кредитног бироа око 13 одсто клијената касни у отплати кредита на нивоу банкарског сектора.

“У Интеса банци степен кашњења је неупоредиво мањи од просека, а примарни циљ нам је да пронађемо адекватна решења која ће нашим клијентима омогућити што безболније превазилажење проблема”, каже Дарко Поповић, члан ИО и директор Дивизије за пословање са привредом Интеса банке.

И Мирко Шпановић, члан ИО Хyпо Алпе-Адриа банке каже да има компанија које касне са враћањем кредита. “Постоји неколико модела за превазилажење ове ситуације, од којих проналазимо најбољи могући за своје клијенте. Преговарали смо и реализовали неколико репрограма, мада су то изузетни случајеви и у питању су дугогодишњи и највећи клијенти који су своје досадашње пословање у потпуности везали за Хyпо банку и са којима имамо дугорочан партнерски однос”, каже Шпановић.

Он истиче да ће та банка наставити “до даљег”, иако у отежаним условима, да кредитира предузећа, водећи рачуна о степену ризика и условима, који зависе и од монетарне политике.

Бранка Павловић, члан ИО Социете Генерале банке потврђује да нису све делатности подједнако погођене кризом, али је евидентно да постоји одређени ризик. “Редовно пратимо пословање наших клијената и настојимо да у договору са њима пронађемо најбоље решење у случају евентуалних потешкоћа у њиховом пословању. Најчешће се подносе захтеви за продужење рокова отплате и рефинансирања постојећих субвенционисаним кредитима”, каже она.

Може и без вересије

У врху листе топ-дужника нема неких јавности добро познатих бизнисмена. АБС холдинг и две повезане компаније, чији је већински власник Ненад Поповић, дугује банкама 1,8 милијарди динара, а ИТМ Топлице Спасојевића 2,4 милијарде динара. Филипу Цептеру зајмови изгледа нису били потребни, јер од Зептер Интернатионала банке потражују тек 400 милиона динара.

Ни кредити Зорана Дракулића „не боду очи“, јер свака од његових великих компанија, YУ Поинт, Ваљаоница бакра Севојно и Новкабел дугују по око 20 милиона евра. Исто важи и за Слободана Радуна, оснивача и власника Радун инжењеринга, који је већински власник неколико компанија, међу којима је и познати произвођач воћних сокова Нецтар из Бачке Паланке.

Његове укупне финансијске обавезе су око три милијарде динара, укључујући и повољан кредит од ЕБРД у износу од 10 милиона евра, одобрен на шест година, уз грејс-период од годину дана. Радун каже за Економист да је огромна већина новца од кредита инвестирана у производњу и дистрибуцију, а само мањи део за аквизиције, јер се за те намене од почетка углавном користи сопствена добит.

Многе српске компаније морале су да се задужују код банака и због тога што им велики трговински ланци нису на време плаћали испоручену робу. Радун каже да то није случај са његовом фирмом. „Имамо и ми проблема са наплатом потраживања, али не у толикој мери да би то угрозило наше пословање, или да бисмо морали да због тога узимамо кредите за ликвидност“, истиче Радун.

< Претходна		Следећа >