Све док Ненада Чанка, због календара у коме су се аутономашка деца заиграла до Шапца или због нечег другог, нападају заштитници целовите Србије, то ће значити две ствари: прво, да Војводина још није стварно дошла на дневни ред; и, друго, да му не могу ништа. Макар утврдили да сваког дана крши устав, макар им сам признао како за доручак једе малу децу, макар га ухватили како топовима напада војвођански Шабац, не могу му ништа јер његова политичка каријера није у надлежности ни Воје Коштунице ни Веље Илића, чак ни Бориса Тадића.

Када га једном буду отерали – а десиће се, плашим се – биће то управо ови којима је запало да раде на одвајању Војводине од Србије. Када се то догоди, биће то знак да је Војводина дошла на дневни ред и да све скупа много не ваља. Да се ствар не може вратити назад, знаћемо по томе што ће се тада веома попреко гледати Борис Тадић и Бојан Пајтић. Зато, да Бог поживи Ненада Чанка и братство Бориса и Бојана.

Да одмах рашчистимо недоумице: имам ли ја неких информација о томе како аутономаши љући од њега спремају крај Чанку; знам ли ишта о томе како се спрема рат између Бојана и Бориса? Искрено, појма немам. Али живимо у Србији, што значи да је могуће, и то врло. Хајде да кренемо испочетка.

Тешко да би се у Србији нашао политичар кога је овдашњи свет мање волео и чијим је духовитим испадима умео слађе да се смеје него Чанковим. Бонвиван дугачког језика, хедониста који је, посве српски, знао да ти је џаба волети сопствене слабости ако то не показујеш сваког дана, он је далеко од профила балканских сепаратиста – било да је реч о језуитски методичном Кучану, бескрајно фанатизованим Туђману и Изетбеговићу, или Милу Ђукановићу, најбољем од најбољег што је икада произвела комунистичка кадровска селекција –Чанак је политичар који је са собом имао увек онолико идеологије колико му је било неопходно да би се политиком бавио, таман онолико колико је требало да му изузетна социјална интелигенција надомести недостатак радних навика и одржи га на политичкој сцени целе две деценије, и све то време на ивици цензуса, на прагу нестајања, али увек преко црте.

Наравно, важан део Чанковог талента био је беспрекоран одабир непријатеља: када га је чуо како му обећава да ће га вешати за бандере на Тргу Републике, Милошевић је веровао како ће моћи да покаже Србији какави су ти сепаратистички издајници (узгред, да су му то исто вешање обећали тада Ђинђић или Човић, верујем да би се за њих побринуо још исте вечери); када је Чанак радикале таргетовао као неку врсту ханибала у политици и када су му они узвратили истом мером, остао је запамћен као први који је против екстремиста употребио екстремистички језик; када је нападао „злочиначку владу Коштунице др Војислава", знао је да ће му деесесовци једнако одговорити и учврстити га на неформалном челу једне прилично испразне војвођанске аутиономашке приче.

Другим речима, када је себи тако брижно успевао да одабере непријатеље, Чанак није морао да брине за пријатеље: они су увек били ту, од политичара, преко јавних личности до тајкуна, свима је требао гласноговорник Чанковог талента и бриткости, макар да су га чували за сваки случај, макар да су га желели уз себе да га не би имали против.

Када је после мајских избора преговарао са Борисом, некако је преживео што га овај није хтео у влади, могао је да прогута и што му овај не да да буде градоначелник Новог Сада, али му је срце нашло мир када је за цео мандат добио већину новосадских јавних предузећа, што је била сасвим довољна материјална база на коју су могли да се накаче његови теленти, што је све у свему значило да за неко време не треба да мисли о стварима којима се баве смртници.

Такав Чанак преживљавао је оно што други нису могли – ко се још сећа Драгана Веселинова и Милета Исакова – али такав Чанак подгревао је поститоиситичку идеју војвођанске аутономије, један идеолошки корпус испражњен од стварног садржаја који никада није могао да се прилагоди чињеници како је социјализам пропао и како нове фактицитете не стварају искључиво политичке воље социјалистичких олигархија. Чанку је био сасвим довољан једини потенцијал тог аутономаштва, а то је чињеница да је Милошевић био против њега и зато је, потпуно свестан свих ограничења те идеје, увек био расположен да бескорисне принципијелне аутономашке ствари мења за јавна предузећа, јер са првима и није знао шта би до краја, а са другима му се увек само каз'ло.

За све ове године Чанак је, дакле, био аутономашки тигар од папира: неко ко је заузимао, чак на моменте и монополисао аутономашку идеју у српском војвођанском корпусу, али неко ко није нити умео нити желео да је развија до краја. То ће рећи да бих баш волео да видим ове који га данас тако нападају због те смешне мапе Војводине, где би данас били они, а где Војводина да су наспрам себе у Покрајини имали једног Мила Ђукановића, човека не нарочито надахнутог и занимљивог, али методичног и упорног до мере да је протов себе од Милошевића до Коштунице обично имао јачег противника и да их је редовно побеђивао.

Хоћу да кажем да сам уверен како ће сви ти који би Чанка данас радо видели у затвору због неуставног деловања једног дана жалити када он више не буде аутономаш против кога ће се тући, када на ту сцену ступи једна озбиљнија екипа, слабија духом, али јача реализацијом. И да, хоћу да кажем да се то време примиче.

Елем, војвођански Мило Ђукановић се појавио. Зове се Бојан Пајтић. Да се разумемо, не верујем да је тај син сентандрејског свештеника Српске православне цркве некакав лик одрастао на идеји сремских партизана који су завршили вечерње курсеве лењинизма да би '74. уз помоћ Броза заокружили свој аутономашки феуд. Још мање верујем како је Пајтић лик који у џепу држи некакав пројекат отцепљене Војводине, спреман да га примени чим задремају ови из Нове српске политичке мисли.

Али зар мислите да је Мило својевремено бомбардовао Дубровник сањајући како ће једног дана отцепити Црну Гору од Милошевића. Не, пре него што му се родила идеја о независној Црној Гори, он је у истој узео толико власти да је могао само да је још више учврсти или да је сасвим изгуби, могао је све осим да је с неким дели. Када је схватио да је та власт на дужи рок угрожена (странци), решио је да ризикује одмах и сукобио се са Милошевићем. Остало је историја, тек накратко зачињена празноверјима (Ђинђић, Коштуница) како Мило не мисли озбилно на самосталност или како нема снаге ни да је оствари ни да је одржи.

Оно што Бојана чини поредивим са Милом јесу четири ствари: прво, он је дефинитивно најспособнији и највреднији српски политичар млађе генерације; друго, он данас у Војводини има онолико власти и контроле над новцем да је већ у фази када се то не дели ни са ким (па ни са Борисом), него се учвршћује или губи; треће, и он као и Мило има своје стране суфлере који га уверавају како је српска европска прича у ћорокаку, док би се о европској Војводини већ дало другачије разговарати; и, четврто, сетите се како је Мило ономад у СР Југославији на један одбио сваку идеју да се 2000. године кандидује за Милошевићевог противкандидата, свестан да ће тако заменити пуну контролу Црне Горе за нешто необећавајуће неизвесности. А онда упоредите то са Бојановим летошњим нећкањем да постане премијер Србије, а да Војводину, где је скоро па мали бог, препусти Оливеру Дулићу.

Наравно, таква позиција, као и Милова својевремено, Бојану налаже да нападне или да буде нападнут. Његов напад догодио се када је кроз војвођански парламент успео да прогура Статут, који, упркос критикама, није баш најгори сепаратистички папир који се може замислити, али јесте заокруживање његове територијалне власти, јесте показатељ да ће ту власт од Бориса бранити у Војводини као територијалној целини, а не на Главном одбору ДС, и јесте нешто што ће, ако Војводина једном буде независна од Србије, бити запамћено као важан корак на том путу.

Већ запамћен као човек који уме да избегне отворени сукоб, Борис, рекао бих, дефинитивно незадовољан Статутом, покушаће да његове домете ограничи законом о примени тог истог Статута. Наравно, ту ће севнути варница иако сам далеко од помисли како ће се тада њих двојица пичити преко Курира. Са друге стране, гасно-нафтни споразум са Русима јесте моменат који је Војводину делом изместио из енергетског и геостратешког контекста аустро-угарског корпуса, што само говори да ће западни поклоници европске Војводине изван Србије настојати да задају елементе и правац тог сукоба пре него што Путин положи своју цевчугу између Кремља и Петроварадина.

Некако ми се отвара шта ту може да буде стратегија сепаратиста – од тога да ће се из Европе стално инсистирати на правима војвођанских мањина, преко тога да ће антрополози утврдити како је чело северних Срба (националних Војвођана) у просеку за један прст више од чела централних и јужних Срба, што им је од тога што ујутро, је ли, пију белу кафу и једу бутерброт, а не шљивовицу и качамак.

Тек ћемо да видимо, међутим, шта ће бити реакција противника отцепљења Војводине: хоће ли ићи на то да Војвођане казне због те беле кафе све док не пређу на шљивовицу или ће покушати да разумеју да је управо традиција и култура Војводине 18. и 19. века заправо најбољи историјски модел за српске европске интеграције. Тај српски грађански континуитет прилично је био затомљен победом Вукове језичке реформе у другој половини 19. века (и то на територији Војводине), али је од Стратимировића и Хаџића па до Црњанског ипак довољно сачуван иако не у статусу српског културног и политичког маинстреама. То ће рећи како би сваки покушај србизације Војводине могао да буде не само таутологија већ и озбиљна грешка, али би покушај војводинизације Србије мого да буде знак како смо се после толиких националних катаклизми најзад сусрели с политичком мудрошћу, како смо разумели да нам је један Мило Ђукановић сасвим довољан да бисмо правили још једног и како смо, спасавајући Ненада Чанка, успели да спасемо и нешто много више.

Жељко Цвијановић, Стандард

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe