Андреј Арашев, Фонд стратешке културе, 01.12.2009
Председник иранског парламента Али Лариџани изјавио је, да је његова земља спремна да подржи Туркменистан у реализацији гасно-транспортног пројекта „Набуко“. „Ми се надамо и очекујемо да ће Туркменистан постати један од главних испоручилаца гаса на различита тржишта, преко гасовода „Набуко“ – изјавио је А.Лариџани на сусрету са својим туркменским колегом А.Нубердијевом.¹ А ових дана је члан енергетске комисије Иранског парламента Моајед Хосеини Садр објавио, да Турска намерава да се избори за прево на реекспорт половине купљеног гаса од Ирана, како би га транспортовала преко цевовода Набуко у одсређене земље.²

Као што је познато, у октобру 2009. године између Ирана и Турске је закључен оквирни споразум о Јужном Парсу. Према том документу, Анкара ће добити право да продаје 17,5 милијарди кубика гаса годишње са овог највећег иранског налазишта у Персијском заливу.³ На тај начин, разговори о могућностима практичне реализације пројекта „Набуко“ престају да буду тек формални разговори. И није проблем у „азербајџанско-грузијској варијанти“ са постављањем гасовода по дну Каспија, што подржавају Сједињене Државе, што је отежано због последица нерегулисаног правног статуса Каспија и спора између Бакуа и Ашхабада у вези са припадношћу неких сектора мора, већ је проблем у иранско-турској варијанти, која драстично смањује транзитну комуникацијску улогу Јужног Кавказа, али зато иранско-турску алијансу чини кључном са аспекта осигурања енергетске безбедности Европске уније.

САД, разуме се, не могу остати по страни од разматрања различитих варијанти постављања тако значајних, са геоплолитичког аспекта, извозних магистрала. У току одржаног у Ашхабаду међународног форума „Нафта и гас Туркменистана-2009.“ старији саветник специјалног амбасадора Државног департмента САД за питања евроазијске енергетике Данијел Стејн изјавио је, да је његова земља спремна да буде посредник у спору између Туркменије и Азербајџана за регулисање статуса Каспија. По мишљењу експерта руског Института за стратешка истраживања Аџара Куртова, „САД могу наговорити земље да створе заједничко предузеће за вађење енергетских сировина“⁴ У условима када „Гаспром“ планира да у наредне три године за више од четири пута смањи куповину гаса од Туркменије⁵, иранска маршрута транспортовања гаса у Европу за Ашхабад изгледа све привлачнијом. Туркменија је већ изјавила, да намерава да за више него троструко повећа гасне испоруке у суседни Иран, доводећи пропусне капацитете постојећег гасовода у ту земљу до 14 милијарди кубика годишње. Сем тога, Туркменија већ у децембру планира да гради други гасовод, по коме ће у Иран потећи 6 милијарди кубика гаса већ 2010. године. Гориво ће се испоручивати са налазишта Довлетабад, које је за сада основна ресурсна база из које „Гаспром“ купује гас.⁶

Као што је познато, САД блокира учешће Ирана у реализацији пројекта „Набуко“. А ако цев „Набуко“ креће не из Азербајџана и Средње Азије, то већ није амерички пројекат.⁷ Међутим, није све тако једноставно. Приметно се повећава улога Анкаре, која, изгледа, постаје везујућа карика између Вашингтона и Техерана.

Подсетимо да је у току своје посете Техерану премијер Турске отворено оптужио Запад да примењује двоструке стандарде према Ирану. „Они који се залажу за глобално нуклеарно разоружање дужни су у првом реду да почну од сопствених земаља“, - изјавио је он. Ердоган је означио Иран као „пријатеља Турске“ и апострофирао „необјективни однос“ Запада према иранским нуклеарним истраживањима која, како он сматра, имају мирни карактер. По његовом мишљењу, свака земља има безусловно и најприродније право да користи атомску енергију у хумане сврхе. Он је подвукао да „то право имају и Турска, и Иран“. „Ако се идеја своди на то да се опустоши Иран или да се он збрише са лица земље, не мислим да ће то бити правилно“, - изјавио је шеф турске владе, назвавши при том намере војног удара по иранским нуклеарним објектима „сулудим“. ⁸

Несумњиво да се турски премијер, познат по својим изјавама које с времена на време шокирају западни аудиторијум, постарао да учини све како би добио благонаклоност Техерана. Али не треба заборављати ни то, да је Турска и даље члан НАТО и кључни савезник САД на Блиском и Средњем Истоку. 7. децембра предстоји посета Ердогана Вашингтону, у току које ће се разматрати и „иранско питање“. У том контексту забрињавајућима изгледају покушаји америчке дипломатије да Москву употреби у својству полуге за притисак на Техеран. У току самита у Сингапуру председници Русије и САД су наговестили да могу прибећи неким додатним средствима за притисак уколико Иран не одговори на питања која се тичу његовог нуклеарног програма, а која интересују обе стране. Наравно, говорити о томе да ће Москва односе са Техераном принети као жртву зарад јачања узајамног разумевања са другим партнером у крајњој линији било би превремено. Међутим, неке временске подударности су индикативне. На пример, тешко је поверовати да је челично-негативни став Шведске, присутан током последњих неколико година, по пиутању постављања гасовода „Северни ток“ био за тили час промењен у супротну страну без било какве сугестије споља. Да ли је случајно или не, тек се та одлука временски подударила са низом скандала у руско-иранским односима. И ако је по питању кашњења пуштања у погон Бушерске атомске централе скандал избегнут, у сфери војно-техничке сарадње ситуација је кудикамо озбиљнија. Ирански МИП је позвао Русију да изврши обавезе о испорукама средстава ПВО С-300 (уговор је био закључен још 2007. године), а да је војни ресор Техерана упозорио да ће у случају одбијања почети самостално да ствара аналогне системе. ⁹ Високопостављени представник иранског војног ресора изјавио је агенцији Reuters, да се Иран може обратити суду уколико Русија одбије да изврши своје обавезе које се тичу испорука система за поротивракетну одбрану.¹⁰ “Русија је везана за Иран одређеним обавезама. Представници МИП Русије су у последње време изјављивали, да је њихова земља привржена извршавању тих обавеза. Не сме се допуштати да се у иранском друштву повећавају осећања увређености“ – изјавио је руски дипломата.¹¹

Игре и „забринутост“ због нуклеарног програма Ирана могу се наставити и даље, али само до одређене границе. Аверзија Американаца према Ирану није условљена његовом тобожњом агресивношћу, већ самосталним спољнополитичким курсом те земље. Настајућу у руско-иранским односима ситуацију заинтересоване снаге ће искористити за распиривање антируских расположења у иранском друштву. А до чега ће то довести, није тешко погодити: дефинитивно одстрањивање руских компанија од енергоресурса Централне Азије и самог Ирана (тог истог Јужног Парса) само је једна од негативних последица. Друге су везане за питања безбедности на Кавказу и у Каспију. Јер познато је да западни партнери Русије каткада веома специфично прилазе реализацији са њом постигнутих споразума. Према рсположивим информацијама, већ само „ок!“ Шведске на постављање гасовода Nord Stream преко Балтика може бити повучено уколико Русија одмах не гарантује да се нарушавање гасних испорука преко Украјине неће поновити ове године.

_____________________

¹ http://www.day.az/news/economy/182818.html

² http://www.islamnews.ru/news-21411.html

³ http://www.kommersant.ru/doc-y.aspx?DocsID=1271452

⁴ Панфилова В. Звездано-пругасти каспијски мировњак – Независимаја газета, 2009. – 19 новембар

⁵ Кључкин А. Такав сам ја сада пријатељ// ttp://lenta.ru/articles/2009/11/25/turkmengas1/

⁶ Исто.

⁷ Шакарјанц С. Контраудари Ирана на политику САД у Закавказју// ttp://sknews.ru/photo/27591-kontrudary-irana-po-politike-ssha-v-zakavkaze.html

⁸ Јармолик Н. Турска мења приоритете// Црвена Звезда. – 2009. – 19 новембар.

⁹ http://www.rbcdaily.ru/2009/11/25/focus/444024

¹⁰ http://www.polit.ru/news/2009/11/24/iran.html

¹¹ Иранска опасност // http://www.vz.ru/politics/2009/11/24/352232.html

< Претходна		Следећа >