Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 11.12.2009
Или ће Тадић сам ући у корените и ризичне структурне и персоналне ломове, или ће за ту причу покушати да придобије Николића и с њим подели ризик, или ће власт наставити по старом, што ће довести до вишка репресије и до краја 2010. завршити потпуним крахом

Џаба је што сада Тадићеве демократе на Вождовцу тресу оставкама и тако у странци показују одговорност. Искрено, момци су се трудили, за мој политички укус и више него што је требало: била је то једна кампања, велика и не много часна, која ми се нимало није допала, али то третирам као проблем сопственог заостајања у политичком развоју. Јер, ако се у оваквој Србији побеђује, побеђује се на тај начин. Не верујем ни да кривца треба тражити у Ђиласу иако ми није било пријатно да га у кампањи гледам како оним старцима у дому набада саламу на чачкалицу; тек, Ђилас као градоначелник једна је од најбољих карика међу демократама, човек који има резултат и можда је једино требало више да показује оно што је урадио, што га разликује од осталих, уместо што је, претерујући као и они, причао о томе шта ће да уради, што га не разликује ама баш ни мало.

Два су кривца зашто је ДС изгубила те изборе. Први је сам Вождовац, који није репрезентативни узорак Србије ни по чему другом осим по томе што је толико велики да у њему таквом власт није могла директно да купује гласове као, на пример, у Врбасу или, видећете, у Оџацима. Уосталом, распитајте се. Други проблем састоји се у једном општем бирачком фокусу, који тадићевци нису разумели, али не на локалу, посебно не у Београду, већ у самој влади. Дакле, када Мирко Цветковић, оцењујући своју владу, каже да тим који добија не треба мењати или када у земљи у којој, брат брату, нестаје најмање три милијарде евра годишње у корупцији која отпада на политичку касту, не рачунајући чиновнике, премијер каже да је једини проблем ревизорског извештаја, који је показао мрвицу тога, то што немамо обучене књиговође – тада ови несрећници на Вождовцу нису имали много чему да се надају, макар да су у кампањи направли Мајкрософт.

Елем, проблем је – рачунам највећи између бирача и тадићеваца – то што ови други не показују ни најмањи знак дара за емпатију са том сиротињом. Хајде што јој углавном не решавају проблеме, али они у том свом постјапијевском неолибералном маниру не показују чак ни толико да им је жао због тога, што је на изборима кажњиво, а на изборима у времену социјалне кризе смртоносно. Уместо тога, лепо скоцкани, како доликује, обилазе телевизије, причају на својој синтетичкој верзији језика евроинтеграција о благодетима белог шенгена, и не само да се на томе ни мало не ваде већ чак, такви, укопавају и оно што је заиста било добро, попут тог истог белог шенгена.

Ако ме питате шта ће бити даље, боље да нисте. Идемо редом. На истеку 2009. Борис постаје свестан да оно што је урађено у зони приближавања Европској унији није нарочито узбудило бираче, бар не колико медије. Два су разлога за то: први, прича о Европи није имала своје озбиљне противнике у Србији да би била боље брањена и пласирана и, други, много озбиљнији је да грађани у Србији имају много више оних сасвим приземних проблема да би им успеси ове врсте значили много више него што им значе. Дакле, рејтинг у Србији 2009. не може се градити на европској причи, он само може да вам пада на антиевропској, и та је ствар већ закована. Заборавите.

Хајде да видимо хоће ли свет у Србији живети боље у наредној години, која ће, по свој прилици, бити пресудна за одлуку ко ће у будућности владати Србијом. Неће живети боље. У већини привредних области криза неће бити мања него ове године, у некима ће бити и већа. Ако у тим околностима неолиберални економски концепт у Србији опстаје као да се ништа догодило није и ако сви ти ташна-машна ликови опстају у власти са једнако уверења и вере као пре десет година; ако се, дакле, тај концепт и ти ликови последњих недеља указују у новом паду динара, то показује да већи друштвени и политички утицај у Србији имају стране банке него домаћа привреда, и то, на крају, значи да никакав озбиљан привредни концепт за следећу годину не постоји и да је и та ствар закована. Њеног оздрављења неће бити.

Идемо даље. Ако Борис са поносом каже како је инфраструктура у Србији његов животни пројекат, то значи или да нема појма или да нема проблем с тим што су српски неизграђени аутопутеви већ сада толико скупи да се ту није уградио само онај ко није имао никакве везе с тим. У околностима таквог одлива пара преко јавних набавки, који не показује ниједан знак да би могао бити смањен, а камоли прекинут, Србија не може да живи боље, чак ни под условом да ради више и успешније. И то је, наравно, заковано. Идемо даље.

То све говори да следеће пролеће, без обзира на извесне европске успехе, није добар тренутрак да власт распише изборе на којима би могла да рачуна са сигурном победом. Али то није њихов највећи проблем. Проблем је што ће са оваквим трендовима догодине у ово доба за изборе бити још горе, а што ће 2012. годину у тим околностима бити заиста тешко добацити. Отуда се пред Борисом за 2010. појављују три решења.

Прво се тиче једног дубоког реза. Није ту само реч о озбиљној реконструкцији владе, тог Цветковићевог тима који побеђује, већ и о озбиљном захвату у саму ДС, затим у економски систем земље. Реч је заправо о некој врсти новог почетка, који није лако извести без нових избора, на којима опет неће бити лако победити. Али некако би могло и без тога.

Са друге стране, један тако дубок захват, који би и у структурном и у персоналном смислу Борису дао нову крв могао би да буде најбољи пут ка опоравку земље, нешто што би на сцену вратило политичку идеју уместо ове бедне политичке технологије, која властима доноси гомилу малих скупих победа у биткама и дефинитивно изгубљен рат. Наравно, извести тако нешто било би ударац у чело целог оног дебелог сплета интереса – од странаца до домаћих политичких и економских барона те с њима увезаних привредника и припадника сиве зоне – дакле, ствар коју није лако преживети. Али ако та врста ризика често ствара лешеве, једино та врста ризика ствара победнике, и ту нема много приче, осим да је за Бориса било много бољих тренутака да то уради, али и да ће сваки следећи бити и гори, и тежи, и опаснији.

Друга могућност за Бориса је договор с Томом, нешто у чему би морао да победи сујету за рачун своје безбедности или политичке перспективе. Тај договор подразумевао би следеће: њих двојица седну и, ако могу, договоре се шта је основна политичка идеја и о свему што би Србија морала да уради у наредне четири године. Онда направе владу. Ћуте о свему, а онда распишу изборе. На њима подаве добар део малих странака, узму најмање двотрећинску већину и терају своје четири године, макар им на главе падале ћускије. Предност тога је што, ако би њих двојица, били у стању да договоре шта је српска прича у наредном периоду, ако би та прича имала садржину онога што сам навео као прву могућност за Бориса и ако ту ствар заврше до краја, за Србију би то заиста било од велике користи укључујући и смањење њиховог поља ризика.

Трећа могућност је наставак актуелне приче, нека врста условног рефлекса власти пред опасностима које је очекују. Дакле, разочарана назнакама промене политичке климе, власт унутар себе развија међусобну солидарност између оних са идејом и оних са парама; оних који би мењали ствари и оних који не би мењали ништа; оних који верују у Србију и оних који верују у њу само ако су на власти. Та врста солидарности, у којој се власт стиска у шаку, јесте условни рефлекс који неће бити у стању да реши ниједан ни друштвени ни политички проблем.

Тада ће почети репресија: појачаће се контрола над медијима до границе пуцања, почеће озбиљне претње свакоме ко на било који начин угрожава власт, биће изабран тајкун који је крив за све и, наравно, биће ухапшен. Што се властима више буде чинило како контролишу ствари, она ће се више бавити собом него проблемима, Србија ће бити све слабија, гладни још гладнији, бесни још бешњи. И ствар ће се урушити као још једно разочарење. Уместо оног кога је на власт довела идеја и који је погрешно веровао да га, уместо ње, на том месту могу одржати политичка технологија, маркетинг и репресија и хапшења, доћи ће неко други са још мање идеје, и, по дефиницији, више елана да се на том месту одржава технологијом.

И тако укруг. Речју, или ће се овде нешто заиста мењати, или ћемо изгубити и наредних пет година, без обзира што ће нам еврократе из Брисела за то време говорити како смо на правом путу. Али њима се то може, они неће живети у овој земљи, они немају обавезу да нахране овај народ, нити им односи било шта ако покажу како их је баш брига за његов бол. Борису се то не може.

< Претходна		Следећа >