Владaн Глишић, Фонд стратешке културе, 17.12.2009
Скупштина Аутономне покрајине Војводине данас свечано проглашава Статут АП Војводине који је усвојен и у Скупштини Србије.

Повод за текст обично јесте нешто што се догодило. Повод овом тексту је трибина која се није догодила.

Наиме, у недељу 13. децембра ове године у Новој Пазови је требало да се догоди трибина омладинске организације Србска Слога. Трибина је требало да буде наставак борбе ове организације против новоизгласаног Статута Аутономне покрајине Војводине.

Србска Слога је 6. децембра 2009. године огранизовала протестну шетњу и митинг против Статута АПВ, који је неочекивано показао могућност да се у Новој Пазови (варошица на административној међи Војводине и остатка Србије) појави покрет који би могао опасно да угрози сепаратистичко руководство у Новом Саду. Тада је неколико стотина омладинаца прошетало Новом Пазовом, у пратњи оклопљеног кордона полиције која је демонстранте одвајала од окупљених грађана што су протест подржавали са тротоара уз гласно одобравање и аплаузе. На челу колоне су ишли транспаренти „Војводина је срце Србије“ и „Србска слога биће пораз врагу“.

Скуп се завршио митингом на коме су говорили представници српских удружења и сви редом били против Статута АПВ. (1)

Иако је аутопут ка Батајници (предграђе Београда) током шетње био блокиран, иако је скуп био прилично динамичан и медијски занимљив, сви престонички медији су громогласно прећутали овај протест.

Ова медијска цензура скупа, те уплашеност месних власти и одбијање да се омогући најављена трибина у предвиђеној сали само неколико дана касније, говори о томе да је ова омладинска организација озбиљно уплашила новосадске власти па су морале да интервенишу и онемогуће даљи развој протеста.

Занимљива дешавања у Новој Пазови само сликовито показују да је усвајање сепаратистичког Статута АПВ на површину изнело мноштво истина о садашњем режиму у Србији, о намерама носилаца евроатлантских структура у погледу даљег комадања Србије, али и о немоћи онога што се још увек зове национална опозиција.

Статут АП Војводине је пре више од годину дана изгласан у Скупштини АП Војводине. Крајем новембра ове године усвојен је и у Скупштини Србије гласовима евроатлантских странака (било да се оне налезе на власти или у „опозицији“). Оваквим Статутом је отпочео процес сепаратистичког устројства војвођанске државности, пошто је преко 160 државних надлежности са Републике Србије пренето на Аутономну покрајину Војводину. Статут предвиђа и представништва Војводине у иностранству, Војвођанску академију наука и уметности (чиме се спрема успостављање некаквог новог „војвођанског“ идентитета) и низ других одлика државности каква је и одређивање Новог Сада као главног града Војводине. Социјалистичка партија Србије и Демократска странка су ове очигледно сепаратистичке одлике Статута покушале да замаскирају техничким интервенцијама које на крају нису обесмислиле антидржавни и антиуставни дух овог акта.

Познати уставноправни експерт др Костa Чавошки тврди да је Статут противуставан и сепарастистички. (2) Међутим, када то потврде вође опозиције, представници власти кажу да је он у сагласности са новим Уставом Србије и да су претходни предлози Статута, које су опозиционе странке предлагале за Војводину док су биле на власти, много више били неуставни јер су истој покрајини давали већа државна овлашћења.

Занимљива је и прича о рађању Статута јер се кроз њу огледа и нелагодност режима при доношењу оваквог акта.

Предлог Статута је пре годину дана усвојен у Скупштини АПВ и било је потребно доста времена да би се он дотерао и изнео пред посланике Скупштине Србије. Док је тај процес трајао, националне опозиционе странке нису ништа предузимале сем што су се оглашавале саопштењима иако су сви знали да је предлог Статута потпуно антидржавни.

Једини који су током тог периода водили кампању против Статута јесу српска удружења и интелектуалци који нису страначки опредељени. Тако су сајт Нова српска политичка мисао и удружење Двери водили кампању „Нема шале“ у којој су обишли двадесетак градова широм Србије позивајући грађане да устану против оваквог Статута. Називом кампање желели су да поруче српској јавности како нема шале са Статутом пошто он угрожава целовитост Србије: „Нема шале, јер се Србија не сме више комадати...“ Рађена је и скромна медијска кампања по локалним медијима који нису под режимском контролом, пошто за озбиљнију кампању средстава није било.

Међутим, много занимљивија је била борба која се иза кулиса режима водила око коначне верзије Статута. Наиме, и владајућа Демократска странка, као и владајући СПС, имају јака сепаратистичка крила у својим редовима наслоњена на централе у Новом Саду. Уз подршку отворено сепаратистички расположеног Ненада Чанка и његове Лиге социјалдемократа Војводине, оба крила, и војвођански ДС и СПС, имали су дрскости да своје лидере у Београду доведу пред свршени чин и ултиматум да ће подићи страначку побуну ако се Статут хитно и у сепаратистичкој редакцији не усвоју у Скупштини Србије. Међутим, ни Борис Тадић а ни Ивица Дачић не би се посебно уплашили Бојана Пајтића и Ненада Чанка да уз њихове претња није стигао и притисак из евроатлантски оријентисаних медија, те њихових структура у свим институцијама државе почев од странак опозиције каква је Јовановићева ЛДП, па све до војске која је већ увелико под контролом НАТО пакта. И на крају, државни врх је био приморан на уступке јасним уценама из Брисела и Вашингтона (мада је познато да је прича о војвођанској државности стари сан који највише сањају у Бечу, Берлину и Ватикану...).

Да је уцена поред „штапа“ имала и „шаргарепу“ говори чињеница како је после усвајања Статута уследило стављање Србије на режим „белог шенгена“, као и уступци у примени Споразум о стабилизацији и придруживању. Будућност ће показати да је и у овом случају власт продала народну будућност за мало лепшу садашњост, чиме је потврдила да се у свим областима државног живота понаша као код олаког задуживања.

Међутим, занимљиво је и како су млако и безвољно националне опозиционе странке водиле кампању против усвајања оваквог Статута АПВ. Тачно је да су оне у великом организационом проблему пошто је режим, уз помоћ западних обавештајних структура, извео неколико удара на њих после којих су избачене на маргину друштвеног утицаја. Ипак, то није довољно оправдања да се дозволи, без и једног озбиљнијег протеста, да сепаратистички Статут буде усвојен.

Закључак је да су и лидери националне опозиције одлучили да се много не замерају евроатлантским промотерима у Србији како не би себе потпуно искључили из могућности да у неким будућим прегруписавањима постану прихватљив део следеће власти.

Овакав закључак одмах упућује на то да је Бриселу врло стало до тога да се АП Војводина претвори у државолики ентитет у Србији. Такође, овакав закључак упућује и на то да евроатлантски промотери имају озбиљне помагаче и у врховима опозиционих странака које слове за национално опредељене.

У супротном, да су лидери националних странака стварно желели да покрену жестоку кампању против усвајања Статута, могли су то и да учине. То потврђује и пример наведен на почетку овог текста. Ако је једна новооснована омладинска организација у једном малом месту могла да покрене протест који је изазвао и полицијску и цензорску реакцију режима, онда може само да се замисли какву би жестоку реакцију народа организовале велике странке са својим средствима и инфраструктуром.

Расположење за протест у народу постоји у довољној мери да би могао да уздрма режим, али је очигледно да политичка елита (било на власти било у опозицији) није спремна да се супторстави сепаратистичким тежњама у Новом Саду, зато што проблем није у Новом Саду већ у Бриселу. То је политички фактор који гура сепаратистички Статут и коме би они морали да се супротставе. Имали смо у претходним годинама мноштво прилика да утврдимо како наша политичка елита то никако не жели из простог разлога што им за долазак и опстанак на власти нису довољни гласови српског народа већ је потребна и евроатлантаска потврда.

Колико је бесмислена и антиисторијска целокупна стратегија одвајања Војводине од остатка Србије (применом и оваквог Статута), говори чињеница да је Војводина и осмишљена као идеја којом се српски народ бранио од утицаја Беча и Пеште и њихове намере да их одвоје од Београда. Војводина у историји никада није постојала осим као Српска Војводина и као прелазна фаза у борби српског народа да се уједини са остатком Србије. (3) Сада ту величанствену идеју, супротно српским интересима и историјским намерама, уз слугерањску елиту на власти у Новом Саду и Београду, исти тај Беч и Будимпешта преко Брисела, користе за одвајање Срба у Војводини од Србије.

Међутим, како је српски народ историјски врло искусан, то овакве бесмислице немају велико упориште у овом тренутку. Зато је тако лако да се млади људи окупе у протестима против војвођанског сепаратизма пошто је дубоко у свести народа укорењен осећај да је одвајање од Србије потпуно неприродно и неправедно.

Овакав Статут против Српске Војводине могуће је оспоравати и обарати, али је потребно да постоји озбиљна организациона структура која би се тог посла подухватила.

На протесту против Статута одржаном непосредно пред његово изгласавање, а који се десио на Машинском факултету Београдског универзитета, пред хиљаду студената и грађана изречен је захтев да се уопште не треба бавити Статутом АПВ већ да треба захтевати укидање било каквих аутономних покрајина у Србији.(4) Србија мора да буде централизована држава са јаким локалним самоуправама уз економску децентрализацију која ће свим грађанима у свим њеним крајевима омогућити бољи живот. Тај захтев је изговорио представник Двери на опште одушевљење присутних. Тај захтев није имао храбрости да изговори нико од представника опозиционих странака.

Дакле, потребна је нова политичка елита која ће водити рачуна о ономе шта српском народу треба и шта он о томе мисли. Они који сада воде странке и инстутитуције у Србији за овај захтев једноставно немају храбрости. Тек нова елита моћи ће да реши и проблем сепаратистичког Статута који је дубоко против Српске Војводине.

___________________

(1) http://www.srpskamreza.net/Vesti_arhiva.aspx?ID_Dogadjaja=149&ID_Grupe=13
(2) Види Печат, бр.89, 13.новембар 2009.године
(3) http://www.dverisrpske.com/tekst/1750432
(4) http://www.vidovdan.org/arhiva/article2332.html

< Претходна		Следећа >