Ова незграпна формулација заиста је одражавала трансформацију ДСС-а од динамичне, елитистичке странке великог потенцијала до странке која је дошла дотле да њен имиџ у јавности најбоље одражава посланик Драган Шормаз. И заиста, у то доба је захваљујући подршци Драгана Јочића и страначког врха, овај једноставни човек који не одаје претерану бистрину постао заштитни знак ДСС-а, као једини човек који се непрестано појављује у медијима, коментарише сваку појаву и даје изјаве од којих су се углавном стидели и чланови његове странке (сетимо се нпр. бриљантне полемике са Иваном Дулић о бресквама и лешевима). Никоме није било јасно какву то политику лансирање овог човека треба да симболизује, и које је то бирачко тело које таквим испадима треба да се осваја. Међутим, као и увек кад је ДСС у питању, могућност да неко неког о нечему пита не постоји: чланство и нижи функционери се боје да не би изгубили своје привилегије, а сам врх странке презире базу и о својим генијалним одлукама ни не помишља да расправља са било киме.

У протеклих годину и по дана, штошта се међутим променило. ДСС више није на власти, Драган Јочић више није активан, многи функционери и чланови су напустили ову странку. Једина константа је међутим Драган Шормаз. Штавише у свом црнилу и расулу које окружује некада владајућу странку једина светла тачка и једина фигура која се издваја рационалношћу, одлучношћу и храброшћу постао је управо овај једноставни љубитељ хеви метала из Смедерева, коме се невешти и даље подсмевају због недостатка образовања и софистицираности.

И заиста, како се десило да из овог ружног пачета израсте нови лабуд, принц српске политике, човек од кога већ страхују не само окружење врха странке већ и друге перспективне младе фигуре српске политике као што су Вучић, Ђилас или Јеремић? Са померањем Драгана Јочића завршен је процес егзекуције ове странке. Структура која је прављена више од децнију и која је у једном тренутку на терену обухватала веома значајну мрежу активиста, организатора и солидних људи, потпуно је разорена у корист Двора, односно окружења које је окупљено око шефа странке. У последњих пар година двор је кренуо да се шири на странку елиминишући њену структуру, тако да је са формалним пресељењем кабинета из Немањине 11 у седише странке и симболички странка укинута и претворена у приватно предузеће малог броја људи из шефовог окружења.

Са овим процесом је повезано и потпуно исисивање било какве политичке садржине из тела које се зове ДСС. Од странке која је некада била препознатљива по залагању за извесне принципе, за државотворну политику и за владавину права, данас је дошла до групе грађана за коју нико живи не може да каже за какву се политику залаже. Ко год прати њихов рад регистровао је у последњих десетак месеци као једину активност очајничко тражење нових лица које треба преварити и увући у странку како би се тиме симулирала „реформа“. Наравно, сви ти људи ће као и многи други вредни људи пре њих бити искоришћени, потрошени и политички уклоњени јер стварна моћ у тој веселој дружини налази се код делегата два тајкунска клана који се међусобно боре за наклоност шефа, чак и сад кад је странка пала на ниво цензуса.

У свој тој виртуелној представи (која укључује и срамну злоупотребу имена Слободана Јовановића), где се промовише књига саопштења (поново!) за коју вођа наводно десне странке добија награду која носи име оснивача Комунистичке и Социјалистичке партије (О господе!), и где се виђенији функционери штекају и беже од медија, као Венера из пене издигла се стамена фигура Драгана Шормаза. Шормаз је наиме као сваки интелигентан српски сељак најбоље уочио реално стање ствари и скапирао да више не постоји ни најмања назнака било какве политике. У ситуацији када се цео врх посветио броби за очување своје позиције код шефа, и кад сви беже од медија, он је човек схватио да он једини има храбрости, мудрости и снаге да улети у тај простор. На основу досадашњег политичког искуства он је сам, без консултација са било киме почео да дефинише и одређује политику. Дакле једина конзистентна политика која се данас појављује испред ДСС-а у јавности јесте она коју носи и води Драган Шормаз!

Он тумачи дневне активности, указује на проблеме, критикује власт, говори о законима, иде у емисије бранећи и недела и грешке других функционера. Његове челично плаве очи пуне се одлучношћу и самопоуздањем, његове мисли постају брже, а све елоквентније реченице одражавају самоувереност човека који не зна много, али зна у шта верује. Штавише, он је једини човек који има снаге да макар индиректно нападне кадровску и генералну политику коју је шеф странке водио док је био на власти. Његово пеглање Радоша Љушића, Тихомира Арсића и Мирка Петровића у Куриру спада не само у анале српске политичке реторике већ представља и доказ да у нашим странкама још постоје храбри људи који су спремни да оспоре политику руководства.

Овде долазимо до кључне тачке. Тиме што је једини рекао оно што иначе сви и знају да је Љушић (незванични страначки идеолог и шефов спичрајтер) у странци био само због пара, да Мирко Петровић и није члан ДСС пошто је иступио када је постао потпредседник Батићеве странке, Шормаз је напао најтврђе табуе виртуелне грађевине лицемерја која постоји у ДСС, где нико не сме да пита а камоли да коментарише овако нелогичне потезе као што је била промоција таквих људи на најлукративнија места.

Шормаз је дакле једини човек који има снаге отворено да оспори и критикује ауторитет и политику шефа странке и у време када се читава њихова виртуелна конструкција толико распада да чак и поједини јадници које они и даље плаћају покушавају у јавности да направе отклон од њих. Драган Шормаз неочекивано постаје једина фигура у ДСС која једног дана може са пуно легитимитета и ауторитета да пледира за место првог човека ове странке. Е то би ваљало подржати!

др Миша Ђурковић

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe