Ни кризе 90-тих година ХХ века настале на источно-азијским берзама нису биле заиста глобалне иако су оставиле значајне последице на привреде неких кључних економских играча (САД, Јапан).

Дакле, свет се суочава не само са још једном кризом, већ са највећом економском кризом икада, чије огромне последице тек треба да се испоље у наредне две-три године. Веома је могуће, и не би било потпуно произвољно истаћи, да је мало вероватно да ће се икада у будућности поновити овакво глобално урушавање готово свих светских економија попут домина, јер ће се тешко поново испунити услови за такво нешто.

Ова криза је заправо криза једне вредносно-идеолошке парадигме, засноване на екслузивистичком тумачењу економије и њене улоге у друштву. Читав англо-саксонски либералистички концепт је чудовишна и накарадна комбинација реалне економије и шпекулативних активности.

Има оних који верују да је реч о тренутном и периодичном застрањењу система, цикличном процесу у коме периоде развоја и благостања, праћене порастом нивоа запослености, смењују рецесија, инфлација и незапосленост. По таквом тумачењу, разлога за нарочито велику бригу нема, јер ће током узлазне фазе наредног конјуктурног циклуса, светска привреда поново почети да се уздиже. Но, да ли је баш тако? Све су бројнији гласови, и то високих званичника ЕУ, који отворено изражавају скепсу да је брз опоравак могућ а оно што још више забрињава јесте сумња у трајност тог опоравка[ii]. 

Управо смо присуствовали краху једног дуговечног система привређивања и лагодног живота, који допушта да се троши више него што се произведе. Тај систем је био, до недавно се чинило, у незадрживој експанзији. Изгледало је чак да не постоји реална алтернатива таквом концепту. Догматско уверење да ће систем сам изнаћи начине да преброди сопствене нелогичности и непринципијелности и да ће заувек увећавати профит и моћ његових кључних стожера се показало као потпуно неутемељено и наивно.

Генерације студената, и код нас и у свету, су одшколоване на овој либералистичкој матрици, по којој се било какав интерес и брига државе за функционисање привреде сматрала нечим недопустивим и штетним мешањем у саморегулишуће механизме тржишта. То стога јер ће, тобоже, невидљива рука тржишта сама вршити оптималну алокацију ресурса и профита и водити константном расту продуктивности и ефикасности. Било какав облик скептицизма у веродостојност оваквог аксиома се третирао као најцрња јерес.

Деманти овакве праксе су били општа катаклизма. Илузија је, не само за компаније, већ и за читаве државе значила банкрот. Заслужена последица колективне кратковидости и неприпремљености.

Да би се адекватно и реално вредновали узрочници и обим новонастале кризе, ваља је упоредити са оном из 1929. године. Постоје сличности узрока који су довели до појава криза, али и одређене специфичности сваке од њих. Наиме, у оба случаја су главни генератори кризе биле банке. То је чињеница која се не може довољно нагласити.

Током 30-тих година Систем федералних резерви[iii] је проузроковао неликвидност многих банака широм САД-а. Криза је избила када је пуштена дезинформација да су локалне и развојне банке неликвидне. То је проузроковало навалу забринутих поверилаца на шалтере банака. У том случају ниједна банка у истом тренутку не може свим повериоцима вратити депонована средства, јер их је већ пласирала кроз краткорочне и дугорочне кредите другим клијентима[iv]. То је проузроковало ланчани колапс већег дела банкарског система, а самим тим и читаве привреде. Бројне уништене фирме и изгубљени људски животи нису били оно што је нарочито забринуло банкаре, јер је добитак био велики. Хиљаде банака које су биле изван Система федералних резерви су банкротирале[v] (у наставку СФР), док су друге откупљене од стране истих оних највећих банака, чији су директори већ седели унутар управног одбора СФР.

Слична ситуација се догодила и сада, када је малтене читава америчка средња класа кредитирана на нереалним основама (превасходно кроз хипотекарне кредите), занемарујући упозорења да је систем базиран на нереалним и непостојећим вредностима и да је пренапрегнут. И опет, слом тржишта некретнина је проузроковао ланчану реакцију. И опет, као и 1929, такву политику банака је одобрила ако не и наложила Централна банка.

Поставља се кључно питање: зар СФР ништа није научио из претходне кризе и зашто је допуштено да се догоди управо оно што је био кључни задатак СФР да спречи? Постоје само два могућа одговора: или у одборима СФР седе нестручни људи који не могу предвидети последице одређених економских мера и стога их треба колективно сменити, или су они одлично знали шта ће се догодити и томе допринели? И лаику је јасно да је ово била логична последица кредитне политике у претходним годинама и нужан исход повећања количине новца у оптицају без икаквог реалног покрића, што је главни генератор инфлације. Као и 1929, локалне и развојне банке су крахирале[vi]. Дакле, шаблон је исти, већ опробан, и поново даје резултате. Овакве мере глобалне економске политике САД имају за циљ уништење слободног предузетништва и средње класе широм света.

Наиме, још од 60-тих година ХХ века на делу је незаустављив и иреверзибилан процес све већег богаћења богатих и сиромашења средње класе и сиромашних. Тај процес је започео у САД да би сада обухватио већи део света. Тако и у Русији, Индији, Кини, Бразилу малобројна олигархија милијардера константно увећава своје богатство (пар процената светске популације контролише преко 85% целокупног светског богатства), стварајући тежак задатак тамошњим властима да обезбеде равномернију расподелу дохотка и предупреде потенцијалне социјалне немире. То се не догађа случајно, јер је у другој половини протеклог века унутар кључних елитистичких група Запада креиран низ дугорочних планова и пројеката који имају за циљ контролу раста популације у наредним деценијама, као и деиндустријализацију западних друштава. Такође, просечна реална радничка плата у САД је из деценије у деценију мања у односу на 70-те када је била на врхунцу.

Предстојећи период би требало да разувери и преостале скептике да је у овако конструисану грађевину уткана системска (намерна) грешка. Та монструозна хоботница (састављена од десетина мултинационалних и транснационалних корпорација које су као сарадничке и кћерке-компаније контролисале милионе мањих фирми широм света) је расла и ширила своје пипке на све континенте, допирући до најудаљених села и домова у најнеприступачнијим забитима. Чудовиште је расло преко свих меридијана и паралела, прождирући све пред собом. Постало је само себи довољно, циљ сам по себи. Профит као једино мерило успеха. Мерило истине, Божје наклоности, изабраности. Пред њим су се клањали председници, премијери, министри. А када је занемоћало, када су се појавили губици, када су почеле да испливавају последице те лакомислене и малоумне грамзивости и неодговорности, нису допуштана било каква преиспитивања и корекције. Лабораторијски творци оваквог чудовишта су га вештачки одржавали у животу. Избегавали су се порези, поткупљивали ревизори, подмићивале читаве владе, фризирали билансни извештаји, експлоатисала радна снага по неразвијеним земљама. Међутим, уследило је непријатно изненађење. Сада је допуштено да Франкенштајн умре. А могао је умрети тек онда и само онда ако ће са собом у пропаст одвести читав свет.

Сада видимо како наступају доктори, реаниматори, месије и економски гуруи. Критикују незајажљиве амбиције и корумпиране идеје. Критикују злоупотребу капацитета. Настала је грешка. А читав капитализам, бар овакав каквим га ми познајемо, је једна велика грешка. Истина, он има бројне варијације и локалне националне адаптације, али је реч о једном истом нервном сплету, о огромној глобалној мрежи. Као спасиоци нам се представљају универзитетски другови одлазеће елите. Реч је о истој браћи. Као решење нам се нуде исте оне елите које су део саме кризе. То стога што народ и порески обвезници треба да покрију штету. Средња и нижа класа ће одговарати за губитке приватних банака. Смишљају се рехабилитациони програми од стотина милијарди евра (тачније 700 милијарди за САД и око 200 милијарди за ЕУ) који ће подићи посрнуле гиганте и читаве економије, поново упослити људе, напунити празне фабрике. А поставља ли ико питање одговорности твораца оваквог економског система? Да ли се преиспитују узроци који су до слома довели и (не) поступање регулаторних институција које су овако нешто морале предупредити, или ће се залечивати само последице?

Када је Србија у питању, сигурно је да нећемо проћи ништа боље од већине других држава. Тачно је да домаћи политичари нису узрочници глобалне кризе, али то никако не би смело да аболира од одговорности оне који су омогућили да наша привреда постане толико зависна од спољног фактора и увоза, нарочито у периоду након 2000. године. У 90-тим годинама, упркос санкцијама и ратовима економија, која је још увек већински била у рукама домаћих правних лица, је успела да се одржи и преживи. И уместо да се у ново-насталим повољнијим околностима крене са развојем једног облика државног капитализма, који би се превасходно базирао на сопственим потенцијалима и који би изродио јаке домаће компаније у неким кључним привредним секторима, уважавајући све специфичности домаћег и регионалног тржишта, менталну мапу домаће радне снаге и (не) доступност одређених ресурса, читаво тржиште је преко ноћи либерализовано. Тиме су уништени остаци здраве основе и урушена и сама могућност самодовољности српског економског организма. Сада се испоставља да су сви који су свој економски развој везивали искључиво за америчке компаније (а преко низа европских филијала) претрпели немерљиву штету. А ти исти „експерти“ и данас кроје економску политику Србије и говоре нам о потреби за штедњом и развојем домаће производње.

Најмања криза ће бити у оним економским системима у којима је још увек присутан јак државни интервенционизам и развијена свест да економија треба да служи као средство целокупног државног успона а не као циљ сам по себи, коме се морају колективно подвргавати читаве владе и нације. У складу са тим схватањем, добро је да званичници Русије и још неких држава (Бразила, Кине, Индије...) савршено јасно схватајући узроке овог економског посрнућа, траже реорганизацију међународних финансијских институција, у којима су до сада кључну улогу играле Сједињене Државе (Светска банка, Међународни монетарни фонд и др.) с циљем да се управљање светском економијом плурализује и да се не допусти да пропаст једног бахатог економског концепта поново са собом одвуче читав свет у провалију.

Горан Драгојевић

[i] У наредним деценијама то учешће се респективно смањивало до сада ипак стабилних просечних 25%, са тенденцијом даљег релативног пада, услед јачања економија нових регионалних сила попут Немачке, Кине, Тајвана, Јужне Кореје, Јапана, Русије, Бразила и др.

[ii] Само у 2009. години се очекује да унутар ЕУ 3,5 милиона људи остане без посла

[iii] Систем федералних резерви је основан 1913. са циљем да спречи избијање већих економских криза, попут оне из 1893. Овај Систем је заправо Централна банка САД, подељена још у тренуцима формирања на 12 регионалних банака како би се ослабио утицај опозиције која се жестоко противила увођењу једне овакве институције. Шта више, ова банка је у приватном власништву, а чак 52.86% акција поседују Чејс Менхетн банка и Сити банка. СФР је стекао монопол над штампањем новца и одређивањем количине новца у оптицају унутар САД-а, што му је омогућило да директно утиче на стварање и умањење инфлације.

[iv] Проценат новца који банка у неком тренутку може исплатити варира у зависности од пословне политике конкретне банке и нето обртног фонда, односно нето обртних средстава као односа сопствених и позајмљених средстава наспрам краткорочних и дугорочних извора.

[v] Тачније, преко 16 000, што је било 52% свих банака у САД.

[vi] Само до краја 2008, више стотина њих унутар САД.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe