Ових дана се навршило осам година од формирања прве ДОС-ове владе и почетка „експертских“ економских реформи у Србији. Оно чиме су се наши економски реформатори свих ових година посебно поносили јесте стабилан курс динара и здрав банкарски систем. Проф. др Јован Б. Душанић, свих ових осам година тврди супротно; да су највеће грешке управо биле политика стабилног (прецењеног) курса динара и препуштање банкарског система у власништво иностраног капитала, односно да је то заложена разорна мина одложеног дејства која ће имати катастрофалне последице по српску привреду и њене грађане.

Крајем 2000. и почетком 2001. године Ви сте указивали на погрешан модел економских реформи за који су се определили „експерти“ Г 17, који су заузели кључне економске ресоре у новој ДОС-ој власти (Влади и Народној банци). Од тада Ви сте непрестано указивали да ће политика стабилног (фиксног) девизног курса у ситуацији значајног раста цена довести до прецењеног динара што ће бити погубно за српску привреду.

Оно што је очигледно јесте да ми последњих осам година, спроводећи политику прецењеног курса динара, имамо релативно стабилан (скоро фиксни) курс динара, који је, према водећим светским валутама, у наведеном периоду промењен за око 30%, мада је раст домаћих цена био десетороструко већи (300%). Остављајући по страни друге факторе (не)конкурентности наше робе, оваква политика прецењеног курса динара са своје стране »поскупљује« домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз пошто страна роба постаје »јефтинија«. У таквој ситуацији скоро да било какав извоз постаје нерентабилан, а увоз економски веома атрактиван, што доводи до раста спољнотрговинског дефицита и »гушења« домаће производње. Подсетимо се само да се спољнотрговински дефицит у Србија до 2000. године био мањи од 2 милијарде долара годишње, а да он у последње време износи месечно једну милијарде долара. У исто време, индустријска производња је у 2007. години била за 4% мања него 1998. године – у време економских санкција.

Тако висок ниво спољнотрговинског дефицита покривао се, пре свега, значајним девизним приливима по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. По ова два основа, од 2001. године до сада, забележен је девизни прилив од преко 30 милијарди долара. Управо овако велики девизни приливи омогућили су Народној банци Србије да води политику стабилног девизног курса. Упозоравао сам да ће ускоро са завршетком приватизације нестати и приливи по овом основу, а због презадужености земље тешко је очекивати приливе по основу нових задужења у иностранству и то ће бити крај привиду стабилности. Глобална економска криза само је убрзала неминовно суочавање са реалношћу, распршило илузију о стабилности курса динара и могућношћу дугорочног бећарског живота.

Ви тврдите и да се Народна банка пребрзо и недовољно припремљено определила за либерализацију уласка страног капитала у банакарски сектор, те наводећи искуства других држава залагали сте се да овај сектор остане у већинском српском власништву.

Када је ДОС-ова власт у Србији почињала са реформама у банкарској сфери било су позната, како позитивна тако и негативна, искуства других земаља у транзицији. Исто тако, знало се да је у свим земљама чланицама ЕУ, најмање 80 процената капитала водећих банака у домаћем власништву, док је у економијама у транзицији, изузимајући Словенију, тај удео много нижи, а у неким случајевима близу нуле.

Управо је искуство Словеније (која је у периоду 1993 -1997. године извршила веома успешну рехабилитацију банкарског сектора) за Србију могло да буде од велике користи. Реструктурирањем банкарског сектора, Словенија је покушала да следи стратегију скандинавских и мање развијених «старих» чланица ЕУ: прво консолидација и очување међународне конкурентности банкарског сектора, а приватизација постепено и касније, кад домаћи капитал буде у стању да бар неку од већих банака задржи у већинском власништву домаћих институција способних да ефикасно допринесу државној стратегији економског развоја.

Главни елемент реструктурирања финансијског сектора је обнова главних словеначких банака. Обнова је била потребна због великих банкарских губитака и проблема са ликвидношћу и солвентношћу. Транзициони трошкови и цена независности Словеније на крају су се, као у „црну рупу", слили у банкарски сектор (као што се то десило и у Србији са трошковима распада земље, економских санкција и НАТО агресије). Три највеће „старе банке" (које су чиниле више од 50 одсто целокупног банкарског сектора) формално су стављене у програм опоравка 1993. године. До краја 1996. три словеначке банке биле су успешно опорављене, а програм рехабилитације формално им је укинут средином 1997. године. Словенија је успела да стабилизује привреду, санира банке (касније и сектор осигурања) без значајнијег мешања међународних финансијских институција и тек после тога изврши продају мањинског дела капитала у тим банкама.

Тако је од продаје 34% капитала Нове љубљанске банке држава добила 435 милиона евра, а тржишна вредност банке била је више него двоструко већа од трошкова њене рехабилитације. Пре тога, нешто слично су радиле и неке развијене земље, тако на пример, када се 90-их година банкарски сектор скандинавских земаља нашао у озбиљној кризи држава тих земаља су одиграле кључну улогу у њиховом оздрављењу. У Норвешкој су три највеће банке национализоване, а држава је у трошкове рехабилитацију банака уложила 2% БДП (тај проценат је био нешто већи у Шведској, а у Финској је он износио 8% БДП). После успешне рехабилитације банака у Норвешкој, држава је уложена средства вишеструко повратила каснијом приватизацијом «опорављених» банака.

Како је то рађено у Србији ?

Сведоци све како данас развијене земље Европе улажу огромна средства за опоравак својих банака које имају потешкоће у пословању и не дозвољавају да дође до ликвидације било које веће европске банке, а наши економски „експерти“ одмах, по преузимању кључних економских ресора у власти, нису ни покушавали да опораве највеће српске банке него су све учинили да их што пре ликвидирају. Они нису следили искуства успешних земаља у транзицији, него су брзом либерализацијом финансијских токова и уласка страног капитала у банкарску сферу желели да створе привид брзог оздрављења банкарског сектора.

У исто време, страни инвеститори су знали да ће наши економски „експерти“ водити економску политику засновану на Вашингтонском договору, где ће један од кључних елемената бити политика прецењеног курса динара, те да ће им таква економска политика омогућити огромне профите. Такође су знали да то може да траје све док постоји још атрактивне државне имовине која може да се приватизују и приходе од тога усмере у потрошњу.

Да би се што боље «раскрчио простор» за улазак иностраног капитала у банкарску сферу, Народна банка је средином 2001. године покренула поступак санације четири највеће српске банке (Београдска банка, Инвестбанка, Беобанка и Југобанка), које су до тада покривале око 90% послова привреде и штедње становништва. Многи су то схватили као жељу Народне банке да се изврши рехабилитација кључних српских банака и сачува домаћи банкарски систем који би могао да допринесе ефикасној државној стратегији економског развоја.

Међутим, креатори ове “операције” имали су сасвим друге намере. Не чекајући ни истек једногодишњег законског рока о санацији, Народна банка, првих дана 2002. године, доноси одлуку о покретању стечајног поступка у наведене четири банке. Тако је створен огроман слободан простор за оснивање нових банака са иностраним капиталом, које су са релативно малим оснивачким капиталом (цензус за оснивање нових банака износио је тада само пет милиона долара) могле да преузму комплетне послове “угашене” четири банке. Напоменимо да је само преузимање штедње грађана било у износу од неколико стотина милиона евра, те да су остварена и велика средства по основу конверзије немачке марке у евро.

Данас су скоро све значајније банке у Србији са већинским иностраним капиталом. Благовремено сам упозоравао (наводећи негативна искуства других држава) да банке у већинском власништву странаца неће финансирати развој, производњу, извоз, модернизацију привреде и отварање нових радних места, него ће становништву одобравати скупе кредите (по каматној стопи која је неколико пута – не процената – већа од просека у ЕУ) за куповину, углавном, увезених роба. Банке у Србији на тај начин остварују огромне профите које на суптилне начине трансферишу у иностранство.

Банке у Србији углавном су се и бавиле кредитирањем становништва и све до пре неколико месеци, због светске економске кризе, имали смо висок раст банкарских кредита становништву.

Као што смо већ нагласили политика прецењене вредности динара обара конкурентност српске привреде, те производња у Србији постаје нерентабилна и таква привреда није у стању да прихвати додатни капитал и банке га усмеравају на кредитирање становништва. Поготово када – тржишно неискусни, доскора незадужени и живећи годинама у приличној оскудици – грађани узимају изузетно скупе кредите и, у недостатку домаће, углавном купују инострану робу (аутомобили, технички уређаји и слично) и на тај начин стимулишу производњу, али не домаћу него производњу у земљама из којих долази та роба али и капитал. И тако капитал који је унет у земљу (којим су странци, кроз приватизацију, постали власници над нашим породичним сребром) брзо се враћа тамо одакле је дошао, без значајнији ефеката на запосленост и привредни развој Србије.

С друге стране, у условима добрих зарада на кредитирању наших грађана, имамо и значајан додатни прилив (у суштини спекулативног) капитала у Србију. Овај прилив капитала из иностранства повећава понуду новца коју Народна банка Србије смањује повећањем референтне каматне стопе што иницира додатни прилив капитала из иностранства и ново повећање референтне каматне стопе од стране Народне банке. Међутим, стране банке знају да је курс динара прецењен, а држава и становништво све више задужени, па су се (при одобравању кредита грађанима) од неминовног пада курса динара заштитиле девизним клаузулама. Грађани су масовно узимали кредите (наивно верујући да ће дугорочно курс динара бити прецењен и зараде исказане у еврима расти), а банке лако одобравају ове кредите јер су валутном клаузулом себе заштитиле од једног важног (девизног) ризика.

Колико то може да траје ?

Упозоравао сам да ће брзо наступи период када се неће имати шта продавати, а због презадужености ни задуживати у иностранству, те ће доћи до неминовног додатног погоршања свих перформанси српске привреде и осетног смањења стандарда запослених. Тада ће се и простор за високе зараде банака (код одобравања кредита грађанима) смањити и доћи ће до одлива спекулативног капитала из Србије што ће за последицу имати осетан пад вредности динара, односно доћи ће до изнуђене девалвације. Презадужени грађани ће (уз осетно смањење плата) тада по кредитима са девизном клаузулом имати и велико повећање динарских рата. Управо огромна задуженост грађана по основу кредита са девизном клаузулом данас одлаже толико неопходну девалвацију динара јер би она одмах довела до редукције потрошње кроз смањење куповне моћи грађана и отежано враћање кредита, а то би изазвало незадовољства дужника што може озбиљно да уздрма актуелну власт.

Повлачењем спекулативног капитала из Србије које су „наше“ банке добиле од својих централа из иностранства и отежано враћање кредита довешће банкарски сектор Србије у тешку ситуацију који ће требати санирати. Мало вероватно је да ће то учинити земље у којима се налазе централе „наших“ банака које су кризу непосредно и креирале и којима је такође неопходна санација. Нажалост већа вероватноћа је да ће нашим „експертима“ поново у „помоћ“ прискочити ММФ (и друге међународне организације) одобравајући кредите (за и онако презадужену Србију) за спас банкарског сектора. Тако ће терет санација банкарског сектора Србије који се налази у рукама иностраних власника сносити наши грађани (поготово генерација које долазе) годинама и деценијама грцајући у дуговима.

Ви се одавно залажете за девалвацију, тврдећи да ће до ње неминовно доће, те да ће најгоре бити уколико она буде стихијски, а не плански, спроведена.

Девалвација би дугорочно имала позитивне ефекте (елиминисање огромног спољнотрговинског дефицита, повећање производње и запослености – и на тој основи дугорочно одрживи раст стандарда грађана) али за то је неопходно време. У почетку су неминовне и одређене жртве, а то је скопчано и са, не малим, ризицима. Сваки дан одлагања, више него потребне девалвације, неминовне жртве и ризике чини све већим, поготову уколико девалвација буде изнуђена, а не плански спроведена.

Тврдње српске управљачке елите да су привредне тешкоће са којима смо се суочили изазване, пре свега, глобалном економском кризом нису тачне. Темеље садашње кризе са којом смо се суочили постављени су на почетку „експертске“ економске транзиције у Србији и годинама потом када је новац обилато притицао (од приватизације и задуживања у иностранству), уместо у развој, усмераван је у потрошњу и стварана илузија „бољег живота“, као резултат успешности економских реформи. Бећарски начин живота није могао вечно да траје и рачуни су сада стигли на наплату.

Ви тврдите да нам прети опасност да поновимо исту грешку која је учињена са програмом Анте Марковића.

Пре свега, треба рећи да су се реформе Ан­те Мар­ко­ви­ћа, као и реформе у Србији после 2000. године, за­снивале на истим принципима. У основи реформи од пре две деценије био је »Ва­шинг­тон­ском договору« ко­ји се упра­во у то вре­ме по­ја­вљи­вао и ко­ји ће, не­што ка­сни­је, пред­ста­вља­ти осно­ву про­гра­ма ре­фор­ми ско­ро свих пост­со­ци­ја­ли­стич­ких зе­ма­ља, или при­вре­да у тран­зи­ци­ји, па и Србије. Ради се наиме о неолибералном програму радикалних економских реформи (разрађеном од стране ММФ-а, Светске банке и администрације САД – Министарства финансија и USAID-a) чији су основни елементи: стабилизација, либерализација и приватизација, а који у суштини представља кодификован програм економског неоколонијализма.

У ши­рој јав­но­сти и да­нас пре­о­вла­да­ва уве­ре­ње (ко­је је под­сти­цано и од сре­дста­ва јав­ног ин­фор­ми­са­ња, по­го­то­во та­ко­зва­них “не­за­ви­сних” ме­ди­ја) да је програм Анте Марковића био од­ли­чан економски про­грам ко­ји би нам бр­зо обез­бе­дио «европ­ски стан­дард» да ни­је до­шло до ратних сукоба у зе­мљи.

То за обич­не гра­ђа­не мо­же да из­гле­да ло­гич­но јер су пла­те само у пр­вој го­ди­ни спро­во­ђе­ња про­гра­ма но­ми­нал­но уче­тво­ру­стру­че­не (за то­ли­ко су по­ра­сле ка­да се из­ра­зе и у не­мач­ким мар­ка­ма - ДМ) али и ре­ал­но удво­стру­че­не (у пр­вој го­ди­ни спро­во­ђе­ња про­гра­ма курс ди­на­ра пре­ма ДМ био је не­про­ме­њен, а це­не су удво­стру­че­не). Прецењен курс динара краткорочно је погодовао грађанима (увозне робе је било у изобиљу, а плате су се из месеца у месец номинално и реално повећавале), док је у исто време привредна активност све више малаксавала (за само годину и по дана спровођења программа Анте Марковића, дошло је до пада индустријске производње од 25% и раста незапослености за 18%) што је неминовно водило економском краху. Убрзо је у земљи дошло до хаотичног стања и тадашњи реформатори су то одлично искористили за тврдњу да су њихове „генијалне“ реформе онемогућене у тренутку када само што нам нису дугорочно обезбедиле толико обећавани „европски стандард“.

Ме­ђу­тим, проблем није толико у перцепцији обичних грађана, него у чињеници да и у на­шој струч­ној јав­но­сти пре­о­вла­ђу­је сличан став, па смо после 2000. године поновили исту грешку. Будући да нисмо извукли праве поуке из реформи Анте Марковића, те смо остали у уверењу да су тадашње реформе које су нас приближавале „европском стандарду“ биле прекинуте „вишом силом“ – распадом СФРЈ, па смо почетком ове деценије поновили исту грешку и реформе темељили на истим принципима. Уколико и садашњи „реформатори успеју да нас увере да за наш економски колапс нису превасходно криве њихове погрешне реформе, те да их је светска економска криза онемогућила да нам обезбедимо толико обећавани „бољи живот“, онда је за очекивати да у будућности по трећи пут „станемо на исте граб(у)ље“. И онда ће, бар на овом примеру, бити у праву циници који за историју – учитељицу живота, кажу како нас она учи да од ње нисмо ништа научили.

БЕЋАРСКА ЕКОНОМИЈА

На саветовању Научног друштва економиста 2003. године проф. др Јован Б. Душанић се осврнуо на констатацију тадашњег гувернера да је тешко објаснити незадовољство грађана нивоом стандарда, и да су очекивања грађана нереална, јер је потрошња у Србији за 5% већа од БДП. «Мислим да се поблем не налази у нереалним очекивањима, те да је народ свестан да се и не живи тако лоше када види да у земљи све »стоји«. Незадовољство је изазвано, пре свега, тиме што народ види да се власт понаша као сеоски бећар који ништа озбиљно не ради и живи од тога што (рас)продаје своју очевину и задужује се код комшија и јасно му је чему све то води. Да за тренутак оставимо по страни неекономске факторе незадовољства: дискредитација највиших државних институција (парламента – сетимо се само избора гувернера гласањем из Бодрума, председника, судства), корупција и шпијунирање у самом врху власти, повезаности власти и криминала, унижавању националног достојанства (генерале који су под заклетвом бранили земљу испоручују Хагу, а самоинцијативно предлажу слање наших војника у Авганистан и Ирак како би тамо гинули бранећи америчке националне интересе), бахат однос према народу (продајте станове и платите струју – речи су садашњег гувернера, а у то време министра за енергетику), итд.» (Видети: Јован Б. Душанић, Године пропуштених шанси, Економски анали, Економски факултет, Београд, 12/03)

ИНОСТРАНИ САВЕТНИЦИ

Већина саветника који су у транзиционе земље долазили из иностранства направили су «блиставе» личне каријере, а за њима је у земљама у којима су гостовали, остајао хаос у привреди и додатно осиромашен народ. Због тога се за њих у иностраној литератури користе називе као “guest stars” (“гостујуће звезде” – алузија на артисте који привремено остављају своју трупу, да би на другом месту гостовали и добро зарадили) или “carpetbaggers” (“кофераши” – алузија на чиновнике - авантуристе који су после америчког грађанског рата масовно са Севера одлазили на Југ са једним кофером, а враћали се са огромним богатством) или “economic hit man” (“економске убице” – алузија на економске “експерте” који су спремни да за добру плату, без било каквих моралних дилема, обаве сваки посао за послодавце).

Интересантно да ће исти инострани економски саветници из влади Анте Марковића (Џефри Сакс са својим сарадницима) своје услуге нудити многим постсоцијалистичким привредама у транзицији. У неким земљама ће се њихових услуга одрећи, а у неким ће оне бити прихваћене. Време је показало да су најбоље резултате постигле управо земље (например, Словенија) које су се одрекле њихових услуга. У земљама где су они били саветници (например, Пољска и Русија) постигнути су катастрофални резултати и до опорвка привреда тих земаља дошло је тек када им се захвалило на „помоћи“.

На опаску новинара (Политика, 14.10.2002) да су словеначки економисти «отерали» Џефри Сакса (својевремену мегазвезду транзиције) из Словеније проф. др Јанез Прашникар одговара: «Нисмо га баш отерали. Он је увек радо виђен гост. Али словеначки економисти су јасно рекли да имају своје становиште које је другачије од његовог. Он је дошао у Словенију као што је ишао и у разна друга подручја. Одржао је говор у Словеначком парламенту, а ми смо после отворено у јавности рекли да није добар такав транзициони пут. Јавност је прихватила наш став. Сакс је имао став који је могао да спроводи у Монголији, али не и у Словенији.»

У Србији није присутан Џефри Сакс али ту је (после СФР Југославије, Пољске, Русије, Румуније) његов ученик Божидар Ђелић који ће после «српске октобарске револуције“ од 2000. година заједно са „експертима“ Г 17 плус (Мирослав Лабус, Млађен Динкић, Радован Јелашић …) бити главни промотер економских реформи базираних на Вашингтонском договору. Божидар Ђелић овако описује почетак сарадње са Џефри Саксом (видети: Б. Ђелић, Бољи живот треба мало причекати, Профил, бр. 37/02): На Харварду сам одлазио и на часове Џефри Сакса...(који) је упоредо постао саветник и пољске (Мазјовецки) и југословенске (Анте Марковић) владе. На једном од часова он ме је тада питао: «Ти си на –ић. Да ниси случајно из Источне Европе? Ако знаш економију – ’ајмо заједно!» Буквално већ два дана после тога смо летели за Варшаву... и непрестано сам боравио у Варшави или Београду. У наставку Божидар Ђелић каже: Мене наши људи увек “добронамерно” питају: А ко је то платио?... Док сам био у Русији, моје трошкове сносиле су Фордова фондација, једна финска фондација “Вајдер”, и на крају – Харвард, пошто сам био запослен као саветник Харвардовог Института за међународни развој. А о Харвардовом Институту за међународни развој (Harvard Institute for Internacional Development - HIID) и раду њених саветника у Русији подробно пише Џенин Ведл са Института за Европске, Руске и Евроазијске студије Универзитета Џорџ Вашингтон. Наслов и поднаслов њеног рада (“Момци са Харварда сређују Русију. Како су најбољи и најбриљантији амерички “експерти” помогли да се уништи руска привреда”) речито говори сам за себе. (Видети: Janine R. Wedel, The Harvard Boys Do Russia. How the best and brightest American “experts” helped destroy the Russian economy, The Nation, Vol.266, No.20, June 1, 1998.)

НИКАКАВ ЗАВЕТ ПРЕДАКА – НИКАКВА ОБАВЕЗА ЗА ПОТОМСТВО

Проблем наших реформатора састоји се и у томе што они не схватају да се развој не може подстаћи већом потрошњом, поготово не потрошњом роба из увоза, као што је то случај у Србији. Искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су они радили супротно – подстицали су штедњу и домаће инвестиције. Један од важнијих елемената успешног развоја Јапана (после Другог светског рата) и земаља Југоисточне Азије (последњих деценија) јесте стратегије развоја која се ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње. Поред тога, раст се поспешивао и потцењивањем вредности домаћег новца, заштитом домаћих произвођача, добрим образовним системом и постизањем консензуса кроз препознавање колективног интереса. Сличним моделом развоја Кина последње две деценије 85% инвестиција финансира из домаће штедње (15% отпада на стране инвестиције) деценијама бележи двоцифрене годишње стопе раста.

Али у Србији, како то каже колега Слободан Антонић, мали интерес да подстичу штедњу имају овдашњи реформатори и мисионари. Повећање штедње код сиромашног и у свему потребитог народа не може се извести без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма, а српски национализам је кључни баук у идеологији овдашњих реформатора и мисионара, као што је борба против њега кључни разлог њиховог постојања. Међутим, о каквој државној визији и снажењу националног самопоуздања може да се говори када први човек са победничке изборне листе «За европску Србију» (Политика, 23.03.2008) каже да «Никакав завет предака, никаква обавеза за потомство не могу да оправдају то што ће човек протрачити свој живот онако како траже преци или онако како он мисли да ће тражити потомци. Ми немамо право ни због чега, понављам, ни због чега, да људима угрожавамо нормалан, сигуран, бољи живот... Цела историја је саздана на неправдама, увек су јачи тлачили слабије... Ми смо суочени са тим прагматизмом великих сила или прагматизмом моћи који је у стању да наметне међународне односе.»

проф др Јован Душанић

< Претходна		Следећа >