Суверена демократија споља (ослоњена на националну привреду и способну војску) и партиципативна изнутра (која кроз велики број струковних удружења, парохијских заједница, независних интелектуалаца, сабира и усмерава неискоришћену народну енергију у правцу контроле политичких елита на власти) могла би бити оквир за такав нови а стари вредносни систем Србије. 

Где је сада Фукојама?

Једно је од духовитијих питања постављених у вези најпонављаније синтагме у овој години (економска криза), а вероватно и деценији пред нама.

Свакако да забринуто и у шаке зароњено лице творца „краја историје“ представља за многе инспиративну слику, али тема овог текста није несрећни Фукојама (који је већ променио многе своје ставове), већ глобална оскудица добрих питања на ову тему.

Чете униформисаних стручњака признају да је криза велика али се питају само када ће либерални капитализам узвратити ударац.

Понеки декоцентрисани званичник позове и на проскрибовану штедњу до неминовног и брзог опоравка још увек се збуњено питајући како се све ово десило.

Они смелији и независнији аналитичари питају се и да ли је ово можда крај једног цивилизацијског модела.

Али чини се да им је захуктали воз садашњице већ одузео право на таква питања о сутрашњици и да је ера либералног капитализма персонификована кроз мит о Америчком сну дефинитивно завршена.

Нови свет

Јер... западне цивилизације оличене у потрошачком лудилу деведесетих више нема.

Врата евроантлантског конзументског раја су тренутно затворена, а за многе неодољива слика света претвореног у џиновски тржни центар све више личи на далеки сан. 

И ова констатација није резултат острашћеног, огорченог и ликујућег приступа.

Не, довољно је само погледати економске, енергетске, еколошке, политичке и друштвене процесе који се у читавом свету, па и на Западу, одвијају.

Потрошња се у САД суновраћује (са колико су радости амерички медији извештавали о благом и много мањем од планираног, божићном расту потрошње. Једино се продаја оружја повећава. Од Обаминог избора у појединим подручјима она је удвостручена).

Производња се успорава, а фабрике, и са њима радна места, се затварају (опет је илустративно затварање аутомобилских гиганата из Детроита и „Моторолино“ отпуштање скоро 40.000 својих радника).

У Европи се читаве области претварају у депоније некретнина.

Енергетске битке су све чешће вести којима почињу информативне емисије, а бројеви погинулих цивила у неком бомбашком акту читају се равнодушније од водостаја река.

Право питање, у ствари је, у којој цивилизацији ћемо у будућности живети, тј. чега је ово наше време почетак?

Можда најпрецизније одређивање садашњег тренутка могло би се сажети у две речи.

Смена епоха.

Дакле, старо се још није потпуно завршило, а ново још није у целости почело.

Шта та смена у политичком и друштвеном смислу ново може донети?

Глобални рубикон (опција 1)

На глобалном нивоу права питања су да ли по завршетку овог прелазног периода долази време нове светске владе тоталитарног типа (која се наравно неће тако звати) или је ово зачетак новог мултиполарног света утемељеног на оживљеним принципима међународног права и суверене демократије, обогаћеним страшним искуствима америчке превласти краја двадесетог и почетком двадесет првог века?

Садашња збивања на светској економској и политичкој позорници остављају простор за оба сценарија.

Јер, са једне стране, не постоји бољи изговор за стварање светске управе од жеље да се кроз чврсту глобалну економску контролу убудуће спрече катастрофални економски земљотреси којих смо сведоци.

Многи економски ,,ауторитети“ су се већ изјаснили да би зарад такве сигурности темеље државног суверенитета требало до краја раскопати.

И Ватикан је у том смислу упутио јавну и симптоматичну сугестију.

Папино водеће гласило нуди решење за садашњу економску кризу кроз прављење новог међународног финансијског договора базираног на свести о недовољности националних суверенитета и темељној реформи међународних економских и финансијских институција.

И енергетска криза око гаса се користила за исту намену.

Медијске анализе руско-украјинског спора се у већини случајева завршавају неизговореним али подразумевајућим закључком: „Време је да неко ново тело, цењено и уважено од свих, коначно реши овај и будуће сличне спорове“.

Оно што би на личном, људском, правном нивоу било савршено јасно (ако већ не одмах решено) на међудржавној равни (поготово ако је са једне стране Русија) добија мистичне елементе које обични смртници не могу разумети.

Истине ради мора се рећи да је званична политичка реакција земаља ЕУ била далеко опрезнија и одговорнија него приликом сличне ситуације од пре неколико година.

Ето, дакле, и енергетског разлога за светску владу.

Иста је ствар и са екологијом. Недавна порука Глобалног министарског форума програма УН-а (УНЕП) да је свету потребан еколошки план по угледу на амерички програм против кризе 1933. довољно јасно говори да су и еколошки проблеми (које по правилу највише продукују управо најразвијеније светске привреде, а САД није чак ни потписник Кјото-споразума) све важнији аргумент у светској централизацији.

Наравно да велики број нерешених или лоше решених политичких (скоро хладноратовски ниво затегнутости између Русије и САД, рат Израела и Хамаса, нерешено питање Косова и Метохије, стална напетост између Индије и Пакистана, Грчке и Турске...) и социјалних питања остављају огроман простор за такав модел.

Битно је рећи да је за коначну победу овог концепта неопходно да се сви ови економски, енергетски, еколошки и политички проблеми додатно продубе, повећају и прошире, што је без генерисања нових, још озбиљнијих локалних сукоба тешко замисливо.

Дакле, евентуални будући светски рат вероватно неће бити армагедонски судар два блока или две идеологије, већ далеко пре мозаик безброј малих сукоба ниског интезитета који ће до крајњих граница развити осећања неизвесности, панике и жеље за било каквим поретком који ће бити властан да уведе ред.

Наравно да ће контролисани медији све учинити да релативизују све традиционалне системе вредности и успоставе културу страха (долази ново ледено доба, подивљале комете врте се око земље, прете нам смртоносни вируси, катаклизмичке олује, земљотреси, вулкани и цунамији...), као и јефтине виртуелне забаве како би испражњеним конзументима у једном дугом кувању потпуна контрола изгледала као сјајно и подразумевајуће решење за све њихове проблеме.

Свет са стотину малих, исцрпљујућих ратова, лишен елементарне економске, политичке и егзистенцијалне сигурности, са медијски подметнутом ничеанском идеологијом по којој је јачем све дозвољено, са разореном традиционалном породицом и атомизираним и апатичним појединцем којим вешто манипулише наднационална елита, јесте свет спреман за светску централизацију моћи без историјског преседана. 

Али, парадоксално, управо исти проблеми широм отварају врата и за другу опцију.

Глобални рубикон (опција 2)

Да ли је од завршетка Другог светског рата постојао бољи моменат за истинско оживљавање државних суверенитета и регулисање међудржавних односа кроз оживљавање (на Косову и Метохији са предумишљајем убијеног) међународног права од овог тренутка?

Данашња економска криза јасно говори куда иде свет препуштен вољи похлепних светских банкара без домовине и разуларених берзанских мешетара.

Колико би мале националне привреде боље поднеле овај економски цунами да нису слепо веровале „невидљивој али хуманој, доброј и сверегулишућој руци тржишта“ коју нам је као врховну вредност у свом фундаменталистичком маниру сервирао ММФ и његова камарила богато плаћених стручњака?

Минула гасна драма би била много мање напета и глобално значајна да постоје специјализовани и заиста независни међународни судови који би се по хитном поступку бавили оваквим случајевима, а политички спорови и ратни сукоби би се повратком девастираног ауторитета УН много брже решавали.

Исти онај страх и предозираност испразном забавом може усмерити политички артикулисану вољу светског становништва у правцу подршке снагама које инсистирају на јачању породице, заједнице и традиционалних вредности.

Једна врста парципативне демократије у којој би право на политички утицај зависио од моралног, а не финансијског ауторитета независних интелектуалаца и многобројних локалних заједница (од црквених преко стручних до пољопривредних) могла би постати стожер новог друштвеног оптимизма и хуманије економије.

За победу оваквог, наизглед утопистичког концепта неопходно је доказати да се светски проблеми могу конкретно решавати и мимо или уз минималну „помоћ“ САД и да постоји нека друга визија света од оне по којој се човек искључиво вреднује по дебљини свог новчаника.

Такву визију у овом тренутку имају Русија и Венецуела, док се релативна економска независност и снага Кине, Индије и Бразила засада још увек базирају само на копирању западног модела.

Локални сценарио

На локалном нивоу путеви су скоро извесни и директно зависе од глобалног одговора на кризу.

У случају победе концепта светске владе питања државног суверенитета и уређења постају потпуно небитна.

Мамутска светска администрација ће вешто и неуморно постављати нове и нове неопходне системске мере за „општи напредак и благостање“, чиме ће до те мере „запослити“ локално становништво да ће било какво независно друштвено организовање (барем у оној форми какво данас познајемо) бити скоро немогуће.

Садашње ЕУ-администрирање (по коме се већ прописује храна за кућне љубимце као и величина пачијег јајета да би се исто тако и звало) ће у односу на предстојећи светски нормативни коктел бити бенигно упутство о употреби, а питања државног суверенитета поред застрашујућег броја егзистенцијално битних прописа биће чиста ментална егзотика малог броја упућених посвећеника.

Али...

Ако човечанство крене другим путем, настави се процес оживљавања мултиполарног света и институција државног суверенитета поврати своја основна обележја, онда се мање (каква је и Србија) државе могу кретати у два правца.

У једном делу света наставиће се јачање тоталитарних режима најчешће у правцу неокомунизма, неофашизма и верског фундаментализма (посебно у арапском свету) чији ће домет бити локалног карактера.

Са друге стране, реално је очекивати обнављање зрелих националних држава са наслоном на аутентичне традиционалне вредности и преживеле демократске принципе уз пуно поштовање затечених различитости.

Српска ноћ

А која питања су умесна за Србију?

Дакле, у случају опције један (светска влада) простора за постављање озбиљних питања неће ни бити.

У случају преваге друге опције (мултиполарни свет), тек се отварају врата за разне моделе.

Да ли ћемо живети у регионализованом државном симулакруму у коме ће се региони обраћати Бриселу, а не Београду?

Ситуација са подметнутим статутом Војводине и све израженије регионалне претензије других српских крајева ово питање чине максимално актуелним.

А вреди размислити и о томе да ли нам следи ново братство и јединство (судећи по количини југоносталгичних тонова који допиру из етра ово питање је потпуно на месту)? Потребно је само затрти бедне остатке националног поноса (има ли боље прилике за то од промовисања лова на главе као пожељног обрасца, или прихватања обележавања ,,геноцида” у Сребреници, или свеопштег напада на СПЦ), посејати сентиметално-патетично медијско семе величања славне и удобне југопрошлости и повремено га заливати изливима мржње према свему традиционалном и идентитетском.

Недостаје само још неки интересни брак између балканских медијских тајкуна и позорница за овакву врсту расплета биће спремна.

Или нам се спрема једна врста неокомунистичке ,,демократије” са подељеним улогама друштвених арбитара и дежурних криваца? Извођење ове представе гледамо на нашим медијима већ годинама.

Српско јутро

Или је баш сада идеалан тренутак за реафирмисање јединог аутентичног и историјски потврђеног система вредности наслоњеног на светосавску парадигму Србије као синтезе и моста између Истока и Запада?

Суверена демократија споља (ослоњена на националну привреду и способну војску) и партиципативна изнутра (која кроз велики број струковних удружења, парохијских заједница, независних интелектуалаца, сабира и усмерава неискоришћену народну енергију у правцу контроле политичких елита на власти) могла би бити оквир за такав нови а стари вредносни систем Србије.

За овакав исход биће потребно много више од досадашњег ламентирања над тужном и „ничим заслуженом“ судбином.

Анализа смртоносног коктела који данас пије српско друштво (статистички подаци о самоубиствима, наркоманији, белој куги, сектама, канцерогеним обољењима, алкохолизму, умирању села су катастрофални и без конкуренције у европским оквирима) и геополитичких неправди које нам се чине (од егзодуса преко „Милосрдног анђела“ до отимачине Косова и Метохије) имаће смисла само ако се коначно понуди конкретна и осмишљена стратегија будућег деловања.

Без таквог конкретног заједничког дела национално биће наставиће да се дави у океану апатије који га је преплавио.

На српској елити је да у оваквом тренутку заборави на шаблонске изговоре о недостатку људи, економској кризи и мањку добре воље, изађе из удобне столице депресивног патриоте, сети се историјских образаца и представи их у савременој, свима разумљивој форми.

Укратко, права питања за српски нови дан гласе: на који начин још увек присутну али разбијену и неорганизовану добру вољу независних интелектуалаца али и обични, добронамерних људи претворити у заједничко добро дело?

Који су то механизми који могу да одмене тренутно нефункционалне институционалне стубове и поново пробуде радно одушевљење (без кога је било каква позитивна промена скоро немогућа)?

Уколико се оваква и слична права питања што пре не поставе онда нам ускоро неминовно следи последње национално питање.

Заслужујемо ли уопште срећан крај?

Радован Тврдишић, председавајући Српског сабора Двери

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe