Величина текста
- или Америка и Енглеска биће земља пролетерска. Понекима заигра у срцу на спомен насловног стиха, само у овој причи нема следеће риме — Француска и Канада биће земље удруженог рада.
Јер, ако је пролетер (потенцијални) радник, беземљаш који не поседује оруђе за рад, онда се раст незапослености широм света може растумачити и као попуњавање редова пролетера, само то и нема везе са удруженим радом, који је баш као и слободно тржиште једна погубна утопија како написа Драгојевић.[1]
У последње време (не мислим на последња времена), о кризи пишу многи, па да напише коју и моја маленкост. Зашто пишу многи, или народски речено сви? Па, јер нас то тишти све. Само српска је криза голема, подуго траје и као и много шта у Србији има посебна, локална обележја али је поспешена и усвајањем најгорих и најдеструктивнијих рецепата из искуства страних земаља.
Уплашио се народ у Србији — криза. Само, ми из кризе никако да изађемо, све помислимо подигли смо главу, олакшали каиш, кад, криза. Све да и није било ове светске, нас би захватила најгора до сада. О нашем усуду, за разлику од наручених економиста и зајапурених идеолога који тешко да би успешно водили киоск а не финансије државе, писали су и говорили поједини, попут Проф. Млађана Ковачевића, Проф. Зеца, Катића и неколицина других. То, што су многи људи у приватним разговорима предвиђали наше потонуће, које очекујемо крајем ове или током наредне године, говори о оним првим учењацима. Но, шта ме је подстакло да се бавим темом у којој нисам стручан? Једно је разговор, а друго текст обраћања чешког председника европском парламенту. Прво о разговору.
Прича ми познаник запослен у Министарству економије, баш пре пар дана, како је, ето, главни проблем у држави Србији јавна администрација, њена (не)ефикасност и гломазност. Још ми вели како је у свету тренд да јавне агенције, установе и институти буду све мање финансирани од стране државе већ се боре на тржишту да опстану. Слушам човека и мислим се, Србијо мораш ли у свему да касниш и да увек бираш најгоре од понуђеног? Истина, број чиновника је од 2000-те скочио са нешто преко 8000 на више од 28 000, и у том делу се могу умногоме сложити, о ефикасности да не говоримо. Но да ли ће нас 15 – 20 000 отказа решити беде? Јер, то ће само значити још толико људи без посла. Да ли чиновници опструирају скупштину да усвоји добре законе који ће помоћи учинковитију борбу против корупције? Да не усвајају они мере привредне политике или су оне диктиране из партијских центара у дослуху са тајкунима и, како баба Роска (лик из серијала Бела лађа) каже, амбасадорима?
У тренутку када усред светске финансијске и економске кризе која прети да прерасте у привредни колапс многих земаља, држава преузима бројна предузећа у САД, Великој Британији, дотира компаније у Италији, Француској, Немачкој и другим капиталистичким силама, дакле онда када управо држава гарантује послове а не приватно предузеће на замишљеном слободном тржишту, наш чиновник каже да је кључни проблем Србије јавна администрација, гарантовање посла од стране државе. Не чују наши људи да је Тојота први пут у својој историји привремено обуставила производњу, и да Јапан бележи спољнотрговински дефицит.[2] Непознато им је да држава у земљама ЕУ гарантује радна места у приватним предузећима и не обазире се на директиве отуђене централе у Бриселу. Човек је искрен, убеђено износи ставове, образован је. Не знам да ли то мисли да су приватни затвори у англосаксонском свету, покушај приватизације полицијског посла, након урагана у Њу Орлеансу (2005) и делимична приватизација аутопутева на источној обали, што је резултирала поскупљењем транспорта од Њујорка до Мајамија, само кораци на путу коначног успеха ка приватизацији државне управе, скупштине и најпосле суда. Када наши људи постану католици, онда надмаше и самог папу.
Шта се прича народу (од пре коју годину грађанима, а од недавно грађанкама и грађанима, ваљда сељаке више и не зарезују), шта им се нуди у штампаним, аудио визуелним и електронским медијима протеклих година? Миљеници су они економисти који указују како је економска политика од обарања Милошевића наовамо добро вођена: Само да се подсетимо, пред формирање владајуће коалиције, садашњи министар трговине најављивао је да ће се економска политика базирати на привлачењу страних инвестиција и креирању нових радних места. Према министровим проценама, стране инвестиције и велики инфраструктурни радови у току 4 године „резултираће са око двеста хиљада нових радних места.”[3] Тада је (мај 2008) најпознатији од млађих економиста Горан Николић рекао: „Економска политика је у протеклих осам година генерално била веома добра. И то неће да види само онај ко не жели. Сада је битно да не буде битних промена и мислим да их неће ни бити... Чист либерализам би спроводио само луд човек а повећање социјалне улоге државе... (повећање пензија) није неподношљиво јер се трошкови могу смањити на другој страни.”[4] По формирању Владе, Горан Николић „оценио је да економски циљеви нове владе делују "оптимистично" са садашње тачке гледишта, али да их је могуће и премашити уколико се Влада буде држала најављеног опредељења да испуњава међународне обавезе и сарађује са Европском унијом, Русијом и САД.
Према Николићевим речима, Србија ће са новом Владом моћи не само да привуче веће количине инвестиција већ и да се задужује на међународном тржишту под повољнијим условима него до сада.”[5] Коначно 303. јануара ове године је објављена његова изјава да Влада не касни са мерама јер је и Немачка тек усвојила начине заштите од кризе?! Што би рек`о човек, како нова Влада одлучи, тако мора да је добро. И докле тако!?
Али, није то једини проблем, док им неко не поручи другачије наши католици )читај неолиберални доктринарци) настављају по старом. Читај Даницу Поповић и мозгове Центра за либерално-демократске студије — рецепти истоветни, онима који су примењивани од 2001. наовамо. У неколико речи, критикују државу чије су економске и финансијске мере кројили. Критикују своје дело али не и себе. Државна економска политика и домаћа привреда на наше очи се урушавају, премијер преклиње крвопије из ММФ-а за већу количину допа а ми слушамо покварени грамофон који понавља либерализација, слободно тржиште... Изгледа да је она вест о готово 60.000 предузећа у Србији чији су рачуни због дугова блокирани прошла непримећено, шта ћеш кад је тржиште слободно.[6] Само да нас не ослободе још од струје, воде и болница па нек` ЕПС одређује цене тржишно а у болницу да иде ко има пара, остали нек` цркну, слободно.
Још маја 2008. године помислио сам, ево, креатори светског економског и финансијског поретка мењају схему и јавно најављују повратак државе. О чему се ради? НИН је првог и петнаестог маја прошле године превео интервјуе које су дали патријарси неолиберализма и слободног тржишта, Дејвид Рокфелер и Ђерђ Сороши алиас Џорџ Сорош.[7] Рокфелер је тада рекао да је доживео пет, шест криза. „Ова данас могла би да се сврста у једну од озбиљнијих. Обим и дубина данашње кризе су веома дубоки, јер први пут имамо посла са глобалном кризом... Утолико мени изгледа важније, да дође до договора америчке владе и њујоршких банака... Уколико држава не помогне, прети опасност да се проблеми прошире на целокупну националну економију.” Сороши, мање моћан али такође својевремено утицајан промотер laissez-faire рекао је „По правилу, кад год тржишта западну у тешкоће, спас доноси само интервенција власти. Од 1980. имали смо пет или шест криза и сваки пут су власти биле те које су новцем спасле тржиште или су организовале компаније да то чине”, каква јерес управо од стране чувара свете ватре неолиберализма. Сороши и данас понавља да је управо „фундаментализам тржишта” доведен у питање јер не успева да реши кризу.
Али њихови ученици!? Да ли су помислили да су паметнији од духовних учитеља, да нису обавештени ил` им је просто поручено да не скрећу са старог курса и дан дањи настављају са Манчестерском школом, Вашингтонским консензусом и сличним изразима иза којих се скривају похлепа и неподопштина.
Што је ово важно навести? Да нам разни Беговићи, Поповићке, Прокопијевићи, Николићи и слични не нуде решења за оно што су сами посејали, саветовали или поздрављали. Дакле, да се не наседа лажним и идеолошким критичарима и економским аналитичарима. Које је решење? Морао бих бити економиста, претпостављам, да бих одговорио на ово. Али ми се чини да је државна интервенција, кроз контролу стратешких привредних грана у сарадњи са приватном иницијативом од краја II светског рата до осамдесетих допринела изразитом благостању на европском континенту. Обичан човек је могао да пристојно живи од поштеног рада али и да се издигне у економском погледу изнад ситуације у којој је рођен. Држава је гарантовала здравство, образовање, саобраћај, струју, грејање, најчешће и коришћење природних богатстава. Државне развојне банке попут немачке KwF (KfW Bankengruppe) подстицале су раст и развој привреде, приватног и јавног сектора. Остало је било препуштено приватној иницијативи. Био је то прави период цветања и омасовљења средњег сталежа, економски слободних људи. Не чини ли се и вама?
Но, чије препоруке усвајамо, каква су искуства у комшилуку, у ЕУ? Које нам поруке долазе из света који је прво постајао постхришћански, затим постиндустријски, постмодернистички и бива све више свет после благостања. Идемо на г-дина Клауса.
Навикнути на поделе партизани и четници, Американци и Руси, каубоји и индијанци, често смо склони да величамо оне који у иностранству критикују исто што и ми. Наравно, ове поделе нису тако једноставне (тиме свакако не релативизујемо ону суштинску поделу на добро и зло). Постоји, природно код свих евроскептика, а у Србији их је можда данас више него пре годину дана, и потреба да похвалимо све оне који су критични према начину на који се одвија процес преобликовања творевине благословене у Риму пре 52 године. И ту смо често некритични. Једна од личности која је драга шароликом табору евроскептика јесте и председник Чешке Републике Вацлав Клаус. Клауса многи сматрају противником ЕУ. Недавно је одржао говор пред пленарним сазивом Европског парламента.[8] Ово иступање чешког председника заиста је битно како за нас тако и за саме грађане ЕУ. Оно треба да нас позове да критички сагледавамо ствари. Слажем се (колико год јавно небитан и анониман био спрам Вацлава Клауса), да се ЕУ, неконсултовањем народа и непоштовањем референдума у Француској, Холандији и Ирској удаљује од демократског друштва, као и да је тржиште у њему све мање слободно.[9] За нас, Србе и држављане Србије којима се продаје опасна, тоталитарна прича, о визији која нема алтернативу она је од посебне важности.. Председник Клаус каже „Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција”, али само неколико реченица пре тога тврди да (Чешко) чланство у ЕУ није имало алтернативу. Он заправо критикује ЕУ да није довољно демократична, у чему се слажемо али је критикује и јер не омогућава даљу либерализацију тржишта.
Са становишта Србије, нецаринске препреке домаћим производима сталним увођењем стандарда за робу која се може извозити на то велико тржиште јесу негативни. У крајњем случају они су и лицемерни., јер та иста ЕУ тражи од других земаља да отворе своја тржишта. Али Клаус не може бити величан од оних који, с правом, указују да је дивља либерализација довела до актуелног привредног колапса који се као пошаст шири од Америке на све стране света. Заправо, Клаус тврди да је (наводно) историјско искуство показало да је слободно (тј. неконтролисано) тржиште омогућило благостање, што нема потврду у стварности а оповргнуто је и од стране многих економиста. Тако је Ха Џун Ченг (Ha-Joon Chang), професор економије на Кембриџу, у књизи “Bad Samaritans: The Myth of Free Trade and the Secret History of Capitalism”, доказао како су тврдње да је постојало слободно тржиште и како је оно донело благостање, чиста фантазија. Клаус каже како је подизање царина на кинеске свеће препрека слободној трговини што може проћи само код неупућених с обзиром да ЕУ није створила и не гарантује светско слободно тржиште већ гарантује слободу протока робе унутар саме Уније. Фредерик Бастијат (Frédéric Bastiat, 1801-1850) на кога се позвао био је масон, економски новинар, и заједно са „Манчестерском школом” чини претечу Хајека и либертаријанског ‛друштва’. Заиста није јасно, какво би то благостање, за које се и Бастијат утопијски залагао, донело укидање свих баријера страним производима за грађане ЕУ (саме царине и нису толики проблем колико поменута нецаринска заштита и дампинг)? Бастијат се залагао да држава не може и не треба да гарантује никакву социјалну помоћ, пензије, здравство, образовање, економски дигнитет човека (о позитивној дискриминацији да и не говоримо). Јер зашто би неко помогао неком другом, болест, старост, сиромаштво, друштвена непроходност, немогућност да се образујете, зашто би то био ичији проблем сем несрећника које то погађа?! Он од државе захтева само заштиту појединца од убиства, отимања власништва и личне слободе (заправо заштиту богатих од физичких насртаја невољника).[10] Клаус, заштитник демократије и националне државе, конзервативац, помиње sua causa управо оног човека који се залагао за што мање државе и противио се сваком колективитету, што је античовечанска мисао, но то другом приликом.
Ова конфузија на европској сцени додатно је појачана све мањом разликом између левице и деснице, либерала и конзервативаца поготову. Клауса британски конзервативац велича због залагања истоветних онима која је пропагирао радикални либертаријанац Бастијат.[11] Његова критика претераног мешања државе, иначе је схватљива с обзиром да се ради о човеку из бившег источног лагера где је држава готово у целости управљала привредом и наметала идеолошку исправност.
Борећи се за више визија будућности Уније он у економском погледу не види алтернативу слободнијем тржишту (од постојећег) — „Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа”. Попут Клауса је и врач погађач, прилично успешни Питер Шиф, чији су рецепти, упркос свему, даља либерализација и немешање државе.
Јесте Истина једна и у математици постоји само једно тачно решење, али нетачних је безброј попут ове мантре о слободном тржишту. А ослобођење тржишта је од осамдесетих наовамо допринело све већем јазу између богатих и средње класе, те између богатих и сиромашних у готово свим развијеним земљама (ОЕЦД).[12] Дакле, ако је за утеху, нисмо само ми болесни. Што се тиче дијагнозе, ако водећи економисти кажу да је похлепа, и могућност неконтролисане помаме за брзом и лаком зарадом узрок свему, јасно је да је свет прво пао духом, па и да оздрављење од духа мора поћи. Е, о томе већ, писали су други па препоручујемо:
Саша Гајић, „Духовне основе светске економске кризе”[13] и интервју са оцем Тихоном Шевкуновим, аутором филма Пропаст империје „Светска финансијска криза, искуство Византије”.[14]
мр Слободан Јанковић
[1] Види: Горан Драгојевић, Крах једне утопије.
[2] “ Japan export slump hits new low”, Аljazeera, Интернет, http://english.aljazeera.net/business /2009/02/20092253274770822.html, скинуто: 25/02/2009.
[3] НИН, бр. 2992, 1.5.2008, стр. 16-17.
[4] Исто, стр. 18.
[5] “Reakcije na formiranje nove vlade”, 7. jul 2008, Интернет, http://www.b92.net/info/vesti/index. php?yyyy=2008&mm=07&dd=07&nav_id=307366, скинуто: 23/02/2009.
[6] “НБС: Блокирани рачуни безмало 60.000 предузећа у Србији”, Интернет, http://www.svevesti.com/?l=sr&a=124183, 26/02/2009.
[7] НИН, бр. 2992, стр. 76-78; и НИН, бр. 2994, стр. 64-66.
[8] “ Обраћање Европском парламенту ”, НСПМ, Интернет, http://www.nspm.rs/savremeni-svet/obracanje-evropskom-parlamentu.html, скинути: 26/02/2009.
[9] С обзиром да званичници ЕУ јавно изричу да је Лисабонски уговор заправо само нешто ‘умивени’ Предлог устава који је одбијен од народа у Француској и Холандији, то значи да њега нису одбацили само Ирци.
[10] Види: Frédéric Bastiat, “The State” (1848), Интернет, http://www.panarchy.org/bastiat/state.1848.html, скинуто: 23/02/2009; и James A. Dorn, “Frеdеric Bastiat: The primacy of property”, June 2001, Интернет, http://www.thefreemanonline.org/featured/frederic-bastiat-the-primacy-of-property/, скинуто: 23/02/2009.
[11] “I should say here that Klaus is one of my heroes. He is committed to conservative values — liberty, free markets, a small state.” У: Vaclav Klaus is magnificent”, February 19 2009, Интернет, http://rogerhelmermep.wordpress.com/2009/02/19/vaclav-klaus-is-magnificent/, скинуто: 22/02/2009. У Великој Британији Конзервативна партија чак није ни противник абортуса већ жели да ограничи временски период трудноће у којем се овај злочин може извести.
[12] “ Rich-poor divide widens, says OECD”, http://www.cori.ie/Justice/584-rich-poor-divide-widens-says-oecd, скинуто: 25/02/2009.
[13] Саша Гајић, „Духовне основе светске економске кризе”, http://www.nspm.rs/kulturna-politika/duhovne-osnove-svetske-ekonomske-krize.html, скинуто: 25/02/2009.
[14] http://www.desnica.rs/Otac%20Tihon.html, скинуто: 01/02/2009.
Фаворит
Bookmark
Пошаљи
Читања: 1116
Коментари (3)
RSS линк на коментаре
Прикажи коментаре
Напишите коментар
Прикажи формулар за унос
| < Претходна | Следећа > |
|---|