Допринос слављеника

Проблем остваривања идеја са политичке маргине почиње онда када одлучујуће политичке снаге у држави ради натегнуте већине у парламенту, због једног или два гласа преваге, прихватају сваку врсту компромиса, па и уцене на рачун битних државних интереса. Некада у СФРЈ, а данас у Србији, поново се конфедерализација најачих политичких странака стрмоглаво претвара у слику будуће лабаве заједнице са добрим изгледом да се притисци са стране настављају, да се нуде ''добре'' услуге и поново примењују двоструки стандарди.

Слављеник није учествовао у некадашњем креирању асиметричне федерације, али је вехементно кренуо да на развалинама СФРЈ, на уштрб Србије, задобије 1991. Војводство.

Немачки дипломата и амбасадор Герт Аренс (Geert-Hinrich Ahrens), са дугогодишњим искуством у медијацији југословенског конфликта и некадашњи члан Радне групе за мањине Конференције о Југославији, подсећа читаоце у својој књизи Димломатија на рубу (Diplomacy on the Edge, 2007) на већ заборављене активности актера данашње политичке сцене у Србији.

Аренс пише да је Чанак 23. децембра давне 1991 године послао лорду Карингтону (Carrington) и Конференцији о Југославији једно писмо са три прилога. Први је био Меморандум о Војводини поводом одлуке Европске заједнице од 16. децембра да призна нове независне републике. У другом прилогу је био Поднесак Уставном суду СФРЈ против укидања статуса Војводине према уставу из 1974 и трећи прилог Податци и чињенице о Војводини. Меморандум је обзнанио да историјски услови из 1945. када је Војводина придружена Србији и Југославији више не важе (''брокен'') и да у будућности Војводина треба да буде конфедерална јединица Србије и, ако то Србија не прихвати, независна (!), неутрална и демилитаризована држава. Територије северно од Саве и Дунава које је Србија анектирала, захтева Чанак, морају бити враћене новој држави. Један од разлога за давање независности је и тај што је ''подчињавање Војводине било коме центру (Београд, Будимпешта, Беч) увек било на штету једне од популација''. Даље се у Меморандуму наводило да је Војводина била заинтересована за опстанак Југославије чак и као лабаве федерације. Карингтонова конференција није реаговала.

Са таквим гледиштем Конференције слагао се и Аренс. Он је у поверљивој ноти од 9. октобра 1993. за копредседавајуће Конфенеренције о бившој Југославији, навео да нема разлога да Конференција подари војвођанским Србима аутономију vis-à-vis других Срба и да се концентрише само на положај Хрвата и Мађара.

Медијски познатија и врло често цитирана Сабрина Рамет пише, да ако је до распада Југославије 1991. било незамисливо да Војводина буде независна, од децембра 1991 Чанак је то учинио ''замисливим''. (Ramet, Balkan Babel, 345-346).

Данас, као да се поново нека публицистичка и научна имена инструментализују у промовисању старих идеја наших актера. Износе се ''аргументи'', једне чињенице прећуткују а друге ''тумаче''. Ни стране државе не стоје по страни. Пратимо ширење предрасуда. Поново се цитира Крис Бенет (Chris Bennett, Yugoslavia's Bloody Colaps, 211) који је својевремено вехементно наводио да ''аутономисти'' који се опиру централизацији имају корене у ''староседеоцима'', а они који су подржавали Милошевићеву политику окупљања Срба у једној централизованој држави, су били углавном дошљаци после 1945 године. Сабрина Рамет ће овоме додати да је српска националистичка политика на таласу демонстрација из 1988 довела већ 1990 до снажних анти-мађарских осећаја међу ''централистички-орјентисаним'' Србима (Ramet, Balkan Babel, 11). Ламентирајући о ''природним'' границама Србије (1878) овоме се на свој начин придружио и Холм Зундхасен у Историји Србије. Овоме стиже подршка од једног броја стручњака са домаће сцене.

Како се брзо заборавља

Да ли поводом ''прославе'' Устава из 1974 треба подсећати на генезу тог и сличних историјских компромиса који су имали своја исходишта, намере и последице. Опсесија великосрпском хегемонијом је исходишна тачка многих од њих и ''крсташки рат'' против ње се доживљава као легитиман. Забринутост за опстанак Југославије (а данас Србије) се третирала као сумњиво дело, ако је долазила из Србије или од Срба могла се етикетирати као српски национализам (шовинизам, великосрпске претензије), а ако је долазила од других националности, али и Срба, етикетирана је као унитаризам.

Уставне промене 1971 – прва етапа

Академик Душан Биланџић је још у расправи поводом књиге Јована Мирића Систем и криза, одржане у децембру 1984, потом и у књизи Хрватска модерна повијест (1999), оценио период између 1965. и 1974. као време када је Хрватска била у улози остваривања титовско-кардељевске идеје конфедерације и прегрупирања политичких снага, које ће у доба завршнице југо-кризе Васил Тупурковски назвати ''неприцинпјелна коалиција''. Биланџић потврђује да је Кардељева платформа из 1956. била да се Југославија трансформише у конфедерацију или савез суверених држава. Он пише да су ''оба (Тито и Кардељ) била свјесна да на путу стварања њихове визије стоји великосрпска идеологија као главни противник, без обзира тко се налазио на челу Србије''. Биланџић ће тачне оцене професора Михаила Ђурића из марта 1971. о скривеном значају и смислу уставних промена које је раније (Хисторија СФРЈ,1984) квалификовао као израз српског национализма, у новом издању (1999) испустити. Мада, ни тада, не пропушта да помене да су расправе на Правном факултету и Удружењу књижевника 1971 биле аргументи српског национализма 1980их.

У поменутој расправи о књизи Систем и криза, Биланжић је упознао присутне са тада новом чињеницом у јавности да је Тито 1977 године, поводом дискусија у Србији о покрајинама, подржао уставне принципе и саветовао да се о томе не отвара расправа. Ради се у ствари о састанку представника ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова са Титом који је био позван да арбитрира у спору Републике са покрајинима 27. јула. Том приликом, одбачена је тзв. ''Плава книга'', експертски материјал о дотадашњим проблемима (кадровска питања, народна одбрана, планирање, судство, безбедност и др). У страху од отварања ''српског питања'' део српског руководства оценио је ''Плаву књигу'' неприхватљивом и затражио је Титову арбитражу.

Кардељ у етапама

Ако је можда некоме сумњива Биланџићева информисаност о намерама Бакарића и Кардеља, па и држању Тита, дајмо реч самом теоретичару те политике. Едвард Кардељ је током расправе у Уставној комисији поводом амандмана XX (на устав из 1963) рекао дословно следеће:

''Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава? За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање јер морамо да нађемо она решења која одговарају интересима народа Југославије ... Промене су толико дубоке да се не може говорити о федерацији у класичном смислу речи, иако ми и даље употребљавамо ту реч ... и да ни сада нећемо казати последњу реч о томе какви треба да буду односи међу нашим народима и народностима ... Једино што ту недостаје и што бих ја додао је ''и у аутономним покрајинама (у чл.1.).''

После дискусија, чак и оних са Косова (Ф.Хоџа) и Војводине (И. Рајачић), Кардељ се повлачи у потпуном радикализму и констатује: ''Очито је да данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији''.

Како је сам најавио, оставио је ово за неку наредну фазу која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.

Прва неслагања и сумње

Јавност некада није могла да листа ове магнетограме, али су информације отицале, коментарисало се и наслућивало. Расправљало се на партијским и скупштинским форумима, али и научним установима и Клубу књижевника.

Професор Михаило Ђурић је на расправи о тексту уставних амандмана, одржаној у марту 1971. године на Правном факултету у Београду, тачно констатовао ''да предложена промене из основа мења карактер досадашње државне заједнице ... том променом се ... одбацује сама идеја једне такве државне заједнице југословенских народа.'' Истакао је да ''нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене ... захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе.''

Ове пророчке анализе остале су актуелне и до данас у Србији за разлику од других делова бивше Југославије које су одавно заборавиле шта то беше Устав из 1974. године. Претња немачког амбасадора Андреаса Цобела да ће непослушној Србији запалити Војводину и Санџак може само да је потсети на већ виђено из претходних четрдесет година.

Ђурић је можда знао, а можда није, колико су се одупирали Марко Никезић па и Милентије Поповић, да не помињемо председника Скупштине Дражу Марковића, свакако у то време боље информисаних.

Отпор и немоћ српског руководства

Српско руководство није успело да спречи онај део уставних промена који ће породити силна каснија исцрпљивања, драму економске нефункционалности и државне кризе. Није успело да предупреди реформе које су у бази имале премису ''слаба Србија, јака Југославија'', како је то касније отворено говорио Лазар Колишевски.

Некадашњи лидер Маспока Мика Трипало ће у својим мемоарима назвати срамним подсећање (1988) на његове изјаве из 1970их да ''Србију треба сломити, али је треба сломити тако што ћемо јој одломити оба крила, обе покрајине''. Међутим остала је упамћена и забележена његова изјава током посете Црној Гори, за вечером са руководством ове републике где је присуствовао и Вељко Влаховић – ''Србију ћемо свести између Ужица и Београда''. О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а он Марка Никезића. Револтиран, Никезић је 14. марта 1971 у присуству Влаховића исто пренео Титу после његових замерки на рачун Србије. Тито се збунио, а Влаховић је кукавно ћутао.

Претходно, Никезић је 11. марта одбио код Тита захтев да се смењује председник Скупштине Србије Дража Марковић по жељи Кардељевој, у ''четири ока''. Дража је био сметња замишљеним уставним, и ''посебно је нервирао Кардеља''. У наставку овог непријатног разговора Никезић је био резолутан бранећи се од оптужби да Србија пружа отпор уставним променама и да допушта раст национализма. Друговима је рекао да се тако озбиљне ствари морају расправити на форумима те да се ''не могу вршити уставне промене на пречац и погрешна је орјентација да треба извршити реформу упркос Србији, против Србије, јер ми нисмо против промена, али да се договоримо заједнички како и шта мењати''. Рекао је ''Ако мислите да уведете принудну управу у Србији, биће лома''. Како се Никезић касније присећао: ''У ствари, Србија је сметала хрватском руководству и тадашњој Титовој линији''.

Кардељ ће ускоро мимо питања Србије за подпредседника Уставне комисије именовати Милоша Минића.

Утицај ММФ на уставне реформе 1980их

Питање ревизије уставно-правног положаја покрајина поново је покренуто непосредно након рушилачких и масовних демонстрација на Косову 1981. Пратио га је страх политичких кругова у Загребу, Љубљани и Новом Саду да би таква расправа отворила озбиљну политичку кризу. Имајући то у виду партијски врх Србије је крајем децембра 1981. на 18. седници ЦК СКС одлучио да не тражи промену уставне позиције покрајина и смисла постојеће аутономије али да притом изнађе могућности да република оствари унутрашње јединство на целој територији и буде, коначно, конституисана као државна и самоуправна заједница. Петар Стамболић је тада упозорио да се ''СР Србији оспоравају она својства која она има као национална држава српског народа и других народа који живе у њој''. Упркос свему, седница је завршила закључцима да се државне функције покрајина (општенародна одбрана, државна безбедност и вањски послови) обједине на нивоу републике. Ни касније иницијативе Србије за промену устава нису наилазиле на разумевање осталих. Рад Савезне комисије за политички систем, основане на XИИ конгресу СКЈ смишљено је обструиран. Страх од дезинтеграције и распада државе постајао је све реалнији. На 18. седници ЦК СКС у новембру 1984. на дневном реду су била питања државног уређења и ситуације на Косву потврђена је чињеница да је широко распрострањена свест да се прети дезинтеграцији Југославије и Србије. Партијски врх није био задовољан постигнутим у претходне три године. Незадовољство се односило како на привредну аутархију (посебно нефункционалност великих система) тако и на слаб ефекат донесених закона о народној одбрани, унутрашњим пословима и држављанству, као и других 40 правних аката. Преговори о ревизији Устава које су српски руководиоци водили са руководсвтима других република нису дали резултате. Ова настојања су и у Приштини и Новом Саду доживљавана од тамошњих руководстава као ''угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом''. Предрасуде о Србији као хегемону биле су пробуђене самом чињеницом да иницијативе долазе из Београда.

У исто време воде се расправе о књизи Систем и криза, што провоцира браниоце ''лика и дела'' да све оне који указују на повезаност кризе и конституције назову пежоративно кризолозима (Шувар) и ломе их опробаним методима. Шувар је грубо замерио организаторима скупа у Загребу (Градском марскистичком центру) што су организовали ту југословенску расправу и дали на неки начин сатисфакцију Јовану Мирићу.

Данас се често на тлу бивше СФРЈ прећуткује улога ММФ у инсистирању на променама уставног система као предуслова модерним реформама финансија и тржишта. Посебно се превиђају захтеви везани уз други Stand by аранжман да се укине апсурдно вето, укључујући право вета покрајина унутар Србије. О томе много отвореније пишу страни аутори (J. Lampe, S. Woodward, J. Alcock, D. Johnston).

Сузан Вудворд подсећа да је на промоцију Милошевића утицало држање западних банака и владе САД због тога што је виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали. Лемпи и Олкок, као и Џонстонова такође уочавају овај важан сегмент. Од утицаја за његову промоцију су била његова залагања у Крајгеровој комисији 1981 насупрот тзв. ''доходашима''.

Дајана Џонстон скреће пажњу да је ''дужничка клопка'' и потоњи захтеви ММФ који су подразумевали неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета које је парализовало савезну владу, али и Србију, као предуслов привредне реформе изазвали реакције локалних лидера. Косовски локални лидери, предоминантно Албанци одупирали су се свакој врсти реформе. ''Према томе, да ли су тога били свесни или не, западни банкари и дипломати, тражећи од Београда да проведе крупне либералне реформе, самим тим су позивали на укидање аутономије Косова како је била дефинисана Уставом из 1974. године, што је Запад сместа осудио као неприхватљиву српску агресију на 'Косоваре'.

Након више од две године натезања бранилаца и реформатора, али највише под притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987 око 120 амандмана на Устав из 1974. Амандмани су предвиђали и већу јурисдикцију Србије над покрајинама. Но то ће, за оне који се сећају, бити тек почетак драматичне завршнице.

Да је отпор променама најчешће изазивала чињеница да је Србија на путу да поврати нешто од изгубљеног и наметнутог, сведочи резигнација одлазећих војвођанских функционера у октобру 1988 који су тада јавно (поједини) прозивали своје дојучерашње патроне из других средина за изјаве: ''Ако нису против Србије, онда и нису потребне (покрајине)''. То потврђују и накнадне интерпретација из нових држава наследница које оптужују Србију да је задржала представништво покрајина у Председништву СФРЈ и у другим органима Федерације. Да ли то значи признање да је систем из 1974 управо рачунао да ће покрајине увек бити уз друге, а не уз Србију?

др Миле Бјелајац, Научни саветник Института за новију историју Србије

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe