- или, Све за бели Шенген, Шенген ни за шта. Контроверзни Предлог закона за забрану дискриминације резултат је и низа манипулација, полуистина и нетранспарентног процеса који је показао да народ, пардон грађани, опс, грађанке и грађани, имају само уобразиљу да они одлучујуће утичу на избор законодаваца и тиме на доношење закона према којима се имају владати.

Такође се варају они који мисле да надзор и примену закона врше домаће институције, оне у томе учествују али ни случајно самостално. Овај али и низ других примера показују да смо ми држава и друштво под сталном присмотром страних тела, али и да локални властодршци често и сами призивају ову надзирану независност Србије. Србија се надзире попут малолетника или каквог затвореника на условној слободи. Зато и није нимало чудно да Влада не уважава примедбе верских заједница чији верници чине више од 95 одсто становништва земље док су оберучке прихватиле да закон пишу људи који махом представљају себе или изузетно малобројну популацију. Штавише, државни секретар најављује да ће Влада Србије, тачније Министарство подржати изопачени дефиле — геј параду.

Наравно, као што је уобичајено у овој ујдурми, државни секретар служи се манипулацијом и демагогијом поредећи борбу црнаца и жена за политичка права и права на једнак третман и могућност напредовања на послу са правом хомосексуалаца и осталих нехетеросексуалних особа на јавно манифестовање својих сексуалних пожуда што хетеросексуалне особе нису чиниле, барем не уз подршку неке владе.[1]

Афера која је избила по привременом повлачењу Предлога закона из Скупштинске процедуре пример је ако не гебелсовске, онда барем комунистичке пропаганде из не тако давне прошлости.

Медијска узбуна настала је јер су, забога, СПЦ и верске заједнице устале против једног закона, а Влада, замислите, привремено повукла Предлог из Скупштине. Против захтева Српске православне цркве, Римокатоличке надбискупије у Београду, Исламске заједнице Србије, Евангелистичке цркве, Хришћанске реформатске цркве, Словачке Евангелистичке цркве и Јеврејске заједнице Србије устали су поједини министри али понајвише Министар за људска и мањинска права Расим Ljајић, ЛДП и Коалиција за борбу против дискриминације све уз обилату подршку шифроване медијске куће, Блица и бројних других гласила. Злехуду Коалицију чине Анти Трафикинг Центар – АТЦ, Центар за унапређивање правних студија, CHRIS – Мрежа одбора за људска права, Gay Straight Alliance, Gayten LGBT, Иницијатива младих за људска права, Иницијатива за инклузију Велики Мали, Labris – група за лезбејска људска права, Шведски хелсиншки комитет за људска права и Удружење студената са хендикепом.

Већина медија известила је да се ради о готово скандалозном мешању Цркве, већина је поменула да се осим СПЦ и друге верске заједнице противе предложеној верзији Закона о забрани дискриминације, наиме члановима 18 и 21.

Толико о истинитом и потпуном извештавању. Од лажи само је гора полуистина. Наиме, речено је да је дан пре стављања закона у скупштинску процедуру Црква затражила, а Влада на телефонској седници одлучила, да се Предлог закона привремено повуче. Дакле ни навођење спорних чланова нити да се поменутом предлогу противе традиционалне цркве чији чланови представљају барем 95 одсто становништва Србије, него само Црква (додуше према последњем попису 84 одсто становништва су верници СПЦ, док поменуте чланице Коалиције укупно имају 40-ак запослених и волонтера). То је као кад прочитате да радници те и те фабрике, предузећа или ко год, протестују, само не напишу шта је разлог протеста. Када већ не знате зашто се буне, онда се само срдите што успоравају саобраћај и ометају друге.

Чак је и новинар (донедавно) конзервативног НИН-а, Зоран Ћирјаковић, у тексту „Високи стандарди и питање мере” у суштини окарактерисао закон као добар али је проблем јер још није време за њега. Према њему потребно је изборити се прво са нашом хомофобичном заједницом и хомофобичним породицама па ће онда ваљда и закон природно доћи.

Беспућа српског законодавства

Обавештавају нас са ТВ екрана, преко интернет издања и штампаних медија како јавна расправа траје већ четири године, понеки лицитирају и са дужим периодом. А када и где је била та расправа и ко је то расправљао, ко је уопште чуо за те расправе и дебате?

Министар Ljајић каже „Закон се ради више од три године, имали смо јавне расправе још док је постојала државна заједница. Позвани су, свако је могао да учествује у јавној расправи.”[2] Према извештају шифроване телевизије од 5. марта овај министар се „пита да ли за сваки закон мора да пита цркве...”[3] У истом стоји „Антидискриминациони закон је спреман веома детаљно и задовољава све европске и светске стандарде, каже Љајић и подсећа да је његово усвајање неопходно како за бели шенген, тако и за даљи процес интеграција Србије у Европску унију.”[4]

Војин Димитријевић, свестрани папа НВО сектора, тврди да се закон спрема 8 година (Расим каже 3), те да су о њему „сви имали прилике да се изјасне, и скупштински одбори, и где је стварно вођена једна јавна дебата.”[5] Да Закон чека осам година тврде и Сузана Грубјешић (Г17) и Иван Андрић (ЛДП), док ЈУКОМ (Ковачевић-Вучо) каже да су у питању четири године.[6]

Ко овде греши, Расим када каже три године, Војин Димитријевић када тврди 8 или ЈУКОМ са четири? Да не причамо о јавној расправи.

Но, да испитамо процес доношења Предлога закона, јавну расправу и шта је у њему спорно. Такође потребно је видети о каквим се то светским стандардима ради и да ли ћемо за бели шенген морати и да се јавно бичујемо што смо Срби и Балканци те да се одрекнемо земље, вере, имена па и језика не би ли и тиме показали да смо раскрстили са собом самима не би ли могли без визе у Грчку на море, омогућили пословним људима да не ваде годишње, пословне, визе и обезбедили, све оне којима се пружи прилика да путују по ЕУ, од чекања у реду на шалтерима исте те Уније. Наравно, и такви самооптужени, самопорекнути и оповргнути нећемо моћи да се слободно задржавамо у читавој Унији јер то не могу ни други, мање кужног порекла, а евроинтегрисани, Бугари, Пољаци и Румуни. Зар управо ове земље и садашња светска финансијска и економска криза не обесмшљавају и онај најприземнији и најприхваћенји мотив за улазак у ЕУ — материјално благостање?

Поједине организације независне од српске владе, ако је веровати Војину Димитријевићу, Сузани Грубјешић и Ивану Андрићу, а зашто не би, спремају нам овај закон још од Слобиног пада с власти. Значи, чим смо кренули у демократске промене одмах се мислило на права транџи, хомосексуалаца, бисексуалних особа. За некрофиле, зоофиле, педофиле и друге ће нам, можда, спочитавати касније. Уосталом зоофили су европска вредност, па у Данској, шампиону демократије и земљи првих порнића, прве хомосексуалне уније (1989), отворени су и први бордели у којима су запослени животиње, превасходно пси, а муштерије људи.[7] Такође, у тој Европи излази и часопис „Paedika” који се отворено бави промовисањем педофилије и не представља јединствен случај у савременој Западној декадентној цивилизацији.[8]

Први модел закона до кога смо успели доћи јесте Нацрт закона против дискриминације, који је Институт за упоредно право из Београда сачинио јула 2003. У Извештају Европске комисије из 2005. о спремности СЦГ за преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, каже се у тачки 4.1 Политички критеријуми: „Не постоје никакви закони који регулишу дискриминацију, а на свим нивоима је потребно основати и ојачати институције за заштиту људских права, као што је Омбудсман.”[9] Дакле, потребно је појачати постојеће и основати нове институције као што је омбудсман, не помиње се свеобухватан закон. Наравно, у часопису Време бр. 833, од 21. децембра 2006. пише како се у овом извештају каже „неопходно је усвајање свеобухватног закона о забрани дискриминације”, што очигледно не одговара истини. Ради се заправо о тачки 2.3. Људска права и заштита мањина, Националне стратегију Србије за придруживање Европској унији, коју је Србија усвојила 17. јуна 2005. Ова посебнa препорукa гласи „Неопходно је донети општи закон против дискриминације, уз ефикасан правни лек за жртве дискриминације.”[10]

Годину раније (2004) Комитет УН за људска права у свом коначном извештају о стању људских права у Србији од 12. августа 2004. у тачки 23 примећује недостатак свеобухватног антидискриминационог закона и каже да држава треба да усвоји такав закон помињући етничке, религијске и језичке мањине, без помена сексуалне оријентације и још мање родног идентитета, и у том контексту позива се на чланове 2, 26 и 27 Повеље УН о грађанским и политичким правима у којој се такође не наводе појмови из спорног Предлога закона.[11]

Поменута Коалиција неколико десетина особа (за борбу против дискриминације) реаговала је и јуна 2006. саставила нови предлог на основу претходног из 2003.[12]

Врло брзо крупнији играчи су узели ствар у своје руке: Покренут је пројекат „Развијање свеобухватног оквира за спречавање и борбу против дискриминације у Републици Србији”. Наведени пројекат покренули су Београдска канцеларија УНДП-a (Програм Уједињених нација за развој) и Служба за људска и мањинска права Владе Републике Србије, под покровитељством Европске агенције за реконструкцију (ЕАР).

Ваљда као резлутат тога организована је и конференција „Забрана дискриминације, закон и примена”, која је одржана 5. и 6. децембра 2006. године у Сава центру у Београду. На конференцији је представљен модел закона. Тадашњи директор Службе за људска и мањинска права Владе Републике Србије, Петар Лађевић, рекао је да је закон израђен уз подршку Европске агенције за реконструкцију и Програма за развој Уједињених нација (УНДП). Тада су предвидели формирање независне комисије за заштиту равноправности (читај Комисија за идеолошку исправност). Према том моделу „овлашћење да предлажу чланове комисије имаће Влада, представници цивилног друштва и савети националних мањина. У изради модела закона против дискриминације учествовали су и представници такозваних дискриминисаних група становништва, као што су Роми, инвалиди и избегла и расељена лица.” Тако се писац закрио иза Рома, инвалида и избеглица који су консултовани ваљда преко њихових удружења.[13] Међутим, као што сам напред навео, текст је саставио Институт за упоредно право а дорадила га Коалиција вољних (Центар за унапређивање правних студија, CHRIS, Gay Straight Alliance, Gayten LGBT и други шампиони људских права; наравно у оригиналу сви користе искључиво латиницу а понеки и енглеске називе). Дакле, они који су писали закон бираће и идеолошку комисију за његову примену, коме треба Скупштина. Хвала Богу, уместо Комисије одлучили су се за Повереника кога бира већина пуног састава Народне Скупштине на предлог одбора за уставна питања (чл. 28).[14]

На конференцији се појавила радна група за писање Нацрта који је и представила, судећи по садржају, вероватно на основу претходна два модела која смо именовали. Групу су сачињавали др Душан Јањић – председник, др Борис Кривокапић, Душан Игњатовић, Марија Вујновић, Дејан Миленковић, Радмила Карајовић, Ненад Ђурђевић, Хелена Здравковић, Биљана Ранчић, Оливер Николић и Жарко Петровић.[15]

Стални представник УНДП-а најавио је да ће се његова канцеларија укључити у примену закона одмах након усвајања у Народној Скупштини (за случај да се наши не држе закона као пијан плота).[16] Да се Срби европеизирају, навели смо, ангажовала се и сама ЕУ, (преко ЕАР) чија је представница Мери Волш тада нагласила да је борба против дискриминације приоритет свих чланица ЕУ, док је за земље које желе да постану њен део то битан предуслов.[17] То јест, чланице имају приоритет да се изборе са дискриминацијом, па кад стигну а Србија има то да уради независно од њих ако жели да се кандидује за кандидата за кандидатуру!

Толико о томе ко нам пише законе, да не помисле неки да се ради само о посланицима, мада, допринесу и неки од њих.

А сад на јавну расправу.

Само нек је јавно и транспарентно

Децембра 2006, по представљању модела закона на поменутој међународној конференцији у Сава центру, „је уследила финална јавна дебата о предностима и могућим корекцијама овог модела. Поред чланова Радне групе, као и организатора конференције – УНДП-а, Европске агенције за реконструкцију и Службе за људска и мањинска права Владе Србије – у дискусији су учествовали међународни експерти, представници невладиних организација, правосуђа и представници националних мањина у Србији.” Толико о јавности и причи како је све било јавно и како је „тај закон”, према речима Сузане Грубјешић (Г17) „прошао најширу могућу расправу.” Нити је објављен у тиражним дневним новинама, нити је представљен на телевизији, вероватно ни на радију. Модел закона претресао се на конференцији која је најављена на слабо посећеним сајтовима, али и тако текст није стављен на увид како би јавност могла да расправља. Напротив, читава јавност састојала се из писаца текста и неколико активиста покрета за геј, лезбијска, би и транссексуална права у Србији, још понеког из организација које не финансира Влада Србије те националних мањина и, наравно, страних експерата. Па добро ко су људи који су учествовали у овој, надасве јавној, расправи?

У расправи су учествовали Петар Лађевић, директор Службе за људска и мањинска права Владе Републике Србије, Бернард О'Саливан, представник Европске агенције за реконструкцију, Ленс Кларк, стални представник УН-а у РС и шеф београдске канцеларије УНДП-а, Драган Поповић из Иницијативе младих за људска права, Саша Гајин из Центра за унапређивање упоредног права, члан радне групе др Борис Кривокапић, Видан Хаџи-Видановић, правни експерт из Београдског центра за људска права, Марија Лукић из "Гласа разлике", Милан Антонијевић из Јукома, Наоми Ц. Ерп, председавајућа Комисије за једнаке могућности запошљавања из САД, Карти Говендер, комесар Комесаријата за људска права из Јужне Африке, Вера Егенбергер, саветник о толеранцији и против расизма – ОЕБС, Милан Симић, руководилац пројекта против дискриминације – УНДП, Тамаш Кадар, правни саветник из Управе за равноправно поступање у Мађарској, Алесандро Симони, професор на Универзитету у Фиренци. Волкер Фрај из Удружења аустријских НВО против дискриминације, представник институције омбудсмана, Јернеј Ровшек, заменик омбудсмана у Словенији, Петар Теофиловић, покрајински омбудсман Војводине, Хуан Дијаз, директор ЦСС Пројекта за интегративну медијацију из Берлина, Мајкл Штајн, професор права на Универзитету Харвард у САД и коначно др Душан Јањић, председник радне групе и координатор Форума за етничке односе. Ето јавности и још јавније расправе, 21 особа од којих 11 странаца, 7 активиста организација које не финансира Влада Србије, 1 домаћи запослени УНДП-а и два јавна службеника.

Госпођа Наоми Ц. Ерп (Naomi C. Erp) додуше имала је неугодан коментар јер је је поставила питање спроводљивости тог закона с обзиром да ни Америка није одмах могла да добије шта јој је потребно. Вара се г-ђа Ерп, некима се жури, где, то је већ друго питање. Да не кажемо, да такав Закон не треба ни једној земљи па ни Србији.

Србија земља (транссексуалаца и) више сексуалних опредељења

Страни учесници у јавној расправи (која је у тумачењу многих народних, пардон грађанских, посланика некако умножена па су о њој почели да причају у плуралу), хвалили су текст Нацрта закона и готово се дивили српском прогресу. Поменули смо сумње у применљивост и спроводљивост закона изнете од стране Наоми Ерп. Карти Говендер пренео је искуства из Јужноафричке Републике и Менделине борбе са последицама апартхејда – отуда, претпостављамо и помињање апартхејда у тексту Предлога (чл. 13, ст. 4). „Тамаш Кадар, похвалио је дефиницију у члану 10, у којој се каже да су тешки облици дискриминације, између осталог, и дискриминисање лица по основу два или више личних својстава: ‘Ми у Мађарској немамо такву дефиницију а били бисмо срећни да је имамо’... Волкер Фрај из Удружења аустријских НВО против дискриминације, дао је детаљна објашњења о начину функционисања невладиног сектора у Аустрији, као и о тешкоћама његовог финансирања. Представник институције омбудсмана, Јернеј Ровшек, заменик омбудсмана у Словенији, нагласио је: ‘Омбудсман нема финансијске изворе и људске ресурсе да обавља свој задатак, то је инокосни орган’.”[18] „Радна група се није либила, како је уочено у расправи, да тамо где је то примереније домаћим условима, примени искуства Јужне Африке, Америке или Индије, не робујући европским решењима, а неки стручњаци из Аустрије и Италије су писце законског текста похвалили управо зато што су ‘избегли преписивање европских решења’.”[19] Дакле, међу то мало дискутаната, већина странаца је похвалила наш закон, неки се пожалили на проблеме у својим земљама и величала наша неевропска решења!?

Свака прича о европским а поготову светским или глобалним стандардима јесте избацивање флоскула којима се маскира ништавило, јер не постоји нешто што се зове светски стандард па ни европски, посебно у сфери права GLBT особа. Необавезујућа резолуција Европског парламента о хомофобији у тачки H констатује да нису све државе чланице усвојиле одредбе и акта који штите GLBT особе. Иста позива Комисију да усвоји мере за пуну равноправност особа без обзира и на сексуалну оријентацију.[20] Ипак, Комисија до данас због потенцијалног кршења слободе вероисповести, говора и мишљења није усвојила сличну одредбу.

Само да не буде забуне, ментори из ЕУ и комитета за људска права УН поручили су нам да ствари само почињу са усвајањем Закона. (Нове) вредности се морају пропагирати првенствено по школама и у полицији![21]

Па о чему се овде ради, Србија зарад добијања белог Шенгена, о вечитом сну ЕУ интеграције се више и не говори, постаће светски лидер у педерастији и транссексуализму!

Проблематични чланови и последице

Предлог закона о забрани дискриминације има 63 члана. Прве замерке СПЦ и традиционалних цркава односиле су се на 18-ти и 21-ви члан. Коначно оне су јавности предочиле „Концентрисани предлог традиционалних Цркава и верских заједница за измену новог Предлога закона о забрани дискриминације” који предлаже промене у наведеним и у члану 45, те увођење новог члана који би се односио на ограничавање забране дискриминације.[22] Нажалост далеко је од тога да су ово једини проблематични чланови. Мањкави су и чланови 2, 25, 45, ст. 2 и 46.

Могуће најспорнија одредба је у члану 2, став 1 који гласи: „изрази „дискриминација” и „дискриминаторско поступање” означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање, или давање првенства), у односу на лица или групе као и на чланове њихових породица, или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на раси... родном идентитету, сексуалној оријентацији... и другим стварним, односно претпостављеним личним својствима (у даљем тексту: лична својства);”

Полазећи од овога члана, неоправдано прављење разлике или неједнако поступање могу доћи у сукоб са постојећим законима попут Породичног закона који и брак и ванбрачну заједницу дефинише као уређену, односно трајнију заједницу мушкарца и жене (чл. 3 и 4). Јер, није ли неједнако поступање на основу личних својстава ( а сексуална оријентација се према овом члану тумачи као лично својство) дискриминаторно понашање и у складу са тим недозвољавање цивилног брака (не улазећи у питање црквеног брака, који ће највероватније бити онемогућен изменом чланова)? Након брака, није ли исто тако према ширем тумачењу овог члана и недозвољавање усвајања деце од истополних парова дискриминација?

Такав сценарио остварио се у америчкој држави Масачусетс у којој је 2003. године на основу претходно законски забрањене дискриминације на основу сексуалне оријентације, Врховни суд легализовао геј бракове а пар година касније и усвајање деце од стране истополних супружника што је довело до затварања већине домова за незбринуту децу с обзиром да их у овој држави углавном води католичка црква.[23] Наиме држава је наредила католичким и свим другим установама за незбринуту децу да дају децу хомосексуалним паровима на усвајање. Усвајање деце од стране хомосексуалних регистрованих парова одвија се у неколико савезних америчких држава и према релевантним студијама има изразито негативне последице по децу о чему ће бити речи даље у тексту.

Такође, сличне одредбе без усвајања прецизнијих које би дефинисали области на које се односи потпуно изједначавање или оне у којима је забрањена дискриминација (у многим земљама ове одредбе важе уз Закон о раду и области које он покрива) не могу бити задовољавајуће.

Измењени члан 18 предложеног текста „Не сматра се дискриминацијом поступање свештеника, односно верских службеника који је у складу са верском доктрином, уверењима или циљевима цркава и верских заједница ... у складу са посебним законом којим се уређује слобода вероисповести и статус цркава и верских заједница” недостатан је јер не гарантује верницима право на слободу вероисповести. Дакле, свештена лица имају право на поступање у складу са доктрином а исто се не гарантује и верницима ни у једном домену што представља јасно кршење једног од основних права а то је слобода вероисповести а крши и слободу говора и мишљења, чиме се посредно ојачава вербални деликт.

Овај проблем показује се у ЕУ и САД где због широког тумачења забране дискриминације бива угрожена слобода говора па је на тим основама у Енглеској укинут Sexual Orientation Regulations раније усвојен за Северну Ирску.[24] Шведска законска уредба Discrimination Act у већини одредби дефинише и шта се изузима од забране дискриминације. У Шведској се најчешће ради о примени позитивне дискриминације у корист жена, док су друге одредбе везане углавном за војску, неопходност дискриминације у одређеним занимањима и сл.[25] Летонски парламент је тек након година притисака у јесен 2006. усвојио допуну Закона о раду којом се забрањује дискриминација у запослењу на основу сексуалне оријентације. Дакле, само у домену рада.

Коалиција организација које не зависе од Владе Србије и министар Љајић у аргументисању помињу и финални извештај Комитета УН за људска права о стању људских права у Србији од 12. августа 2004. Међутим, као што смо навели, извештај се позива на одредбе Повеље УН о грађанским и политичким правима, која у члановима 18 и 19 гарантују слободу вероисповести, мишљења, савести и изражавања. Такође члан 19, ст. 3 тачке 1 и 2 вели да права из члана 2 подразумевају и посебне обавезе и одговорност али и да могу бити подложни рестрикцији како не би нарушавали право другог, националну безбедност, јавни ред, здравље или морал. Слично или исто понавља се и у члану 12, ст. 3.[26]

Члан 25, Предлога закона који регулише да се дискриминацијом не сматрају ограничења ради „спречавања заговарања и вршења фашистичких, нацистичких и расистичких активности, прописана у складу са законом” требало би допунити после фашистичких са (зарез) комунистичких због заједничке тоталитарне особености и историје.

Традиционалне цркве и верске заједнице већ су указале на проблематичност у члану 45 ст. 1, која одбацује могућност да починилац може доказати невиност. Међутим став два је такође споран јер терет доказивања пребацује на туженог.

Члан 46, став 3 је недовољно јасан, јер он може омогућити и провоцирање дискриминаторног понашања, при чему би искључиво испровоцирани починилац акта дискриминације сносио одговорност. На пример, хомосексуални мушкарац који би тражио да обави физиолошке потребе у женском тоалету, могао би бити опоменут или од других жена или од стране особе која води рачуна о хигијени истог, не слутећи да може бити тужена.

Због свега наведеног, члан 7 бугарског Закона о заштити од дискриминације, који у четири параграфа дефинише шта се не сматра дискриминацијом може се увести или прилагодити за домаћи Закон о забрани дискриминације. Поменути члан 7 дозвољава другачији (неједнак) третман особа на основу религије, вере или пола а у вези са професијом, образовањем, верским институцијама и сл.[27]

Легализација Содома и Гоморе

Америчко удружење психолога (APA) је 1973. избацило хомосексуализам са листе менталних поремећаја. Светска здравствена организација званично је 1990. године уклонила хомосексуалност са листе менталних обољења, што је Српско лекарско друштво 2008. у допису лезбејској организацији LABRIS потврдило. Често прећутана и политички „некоректна” чињеница у овом процесу јесте да налази и начин на који је ова болест проглашена нормалношћу немају упориште у науци. Проф. Џефри Сатиновер (Jeffrey Burke Satinоver, амерички психијатар, психоаналитичар и физичар) у својим делима указује и на ненаучност брисања хомосексуалности са листе менталних поремећаја. У чланку “The "Trоjan Cоuch": Hоw the Mental Health Assоciatiоns Misrepresent Science” он даје историјат проглашавања хомосексуалности за класну односно сталну одлику (попут расе) и даје кратак преглед аутора и њихових радова који су помогли ову промену. Као и српски закон, радови Евелин Хукер (Evelyn Hооker), наводно методолошки ваљано урађени те студије Алфреда Кинсија (Alfred Kinsey), Џона Монија (Jоhn Mоney), Вардела Помероја (Wardell Pоmerоy), Пола Гебарда (Paul Gebhard), Џона Де Чека (Jоhn De Ceccо), и Ричарда Грина (Richard Green) су, како показује чланак Сатиновера методолошки односно научно непотпуни, и често фалсификују налазе или их кривотворе у закључку. Шта више само брисање педерастије из регистра менталних поремећаја омогућено је заједничком кампањом аутора псеудонаучних налаза и геј организација које су и физички спречавале струковне чланове APA да представе истраживања која потврђују да је оваква сексуална оријентација поремећај.

Већина горе поменутих сексолога залаже се за легализацију педофилије, зоофилије, инцеста и садо-мазохизма.[28] Не само да су се користили преваром, него су промовисали и промовишу педофилију и сличне болештине од којих су неке и законски кажњиве. Џон Де Чеко сарадник је холандског часописа „Paedika” који се бави промовисањем педофилије. Валтер Померој промовише секс младића и мушких животиња као и очева и кћерки. (sic)! Алфред Кинсиј, можда и најзаслужнији за брисање хомосексуалности са листе болести научник је чији рад се све више доводи у питање с обзиром на методолошку мањкавост и каснија истраживања која побијају резултате које је он добио.[29] Др Сатиновер показује да можда најпознатија и најцењенија студија у области сексуалне оријентације у Сједињеним државама The Sоcial Organizatiоn оf Sexuality: Sexual Practices in the United States[30], те студије Сузан Кокран (Susan Cоchran) објављене 2000. и 2002, и бројне друге, које се некритички наводе као подршка тврдњама GBLT заједнице, заправо указују да хомосексуализам и бисексуализам нису трајне одлике и да не представљају наследну карактеристику. Такође, многе од ових студија показују да је међу хомосексуалном популацијом изразито више менталних поремећаја који се манифестују узимањем наркотика, самоубиствима или сконостима ка самоубиству, депресијом, променљивим понашањем, алкохолизмом и сл. и до 29 пута више него у хетеросексуалној популацији.[31] Амерички инцестуозни родитељи, поглавито мајке измислили су и успели да убеде јавност у постојање False Memory Syndrome-а (FMS) којима су се бранили од оптужби своје деце за сексуално злостављање а без утемељења у науци. Основали су фондацију и низ удружења у другим државама почев од Велике Британије. Троје промотера термина FMS су индикативни, Ralph Underwager је у интервјуу педофилском часопису Paedika, 1993. изјавио да секс детета и одрасле особе може бити део Божије воље! Брачни пар Freyd представља други део овог болесног триа. Они су имали пуну медијску подршку, све док њихова кћерка, професор психологије, Џенифер Фрејд (Jennifer Freyd) није изашла у јавност оптужујући родитеље за сексуално иживљавање над њом у периоду детињства.[32]

Алфред Кинси (Alfred Charles Kinsey 1894 – 1956) заједно са поменутим промотером инцеста и општења са животињама Померојем био је пионир промовисања педерастије као нормалног понашања, порнографије и абортуса. Истовремено био је претеча у коришћењу превара, ненаучних метода у овој области.[33] Истраживања је започео тридесетих година помогнут од Рокфелер фонда. Сумњичи се за организовање сексуалних експеримената са децом од 5 месеци старости навише. Наиме, у његовим радовима описују се сексуални односи и стимулације 317 деце у старосној доби од 5 месеци до 15 година. Након ових сатанистичких експеримената у науци је прихваћено да су деца сексуална бића.[34] Књига Кинсија, Помероја и трећег аутора је 1948. рекламирана широм САД. Он сам, отац породице, упуштао се у хомосексуалне и садо-мазохистичке односе снимање порнофилмова, размену супруга на шта је охрабривао и своје колеге.[35] Кинсијев колега Пол Гебард, један од најзаслужнијих за скидање хомосексуалности са листе менталних поремећаја у САД 1973, је прислушкиван 1992. године. Тада је у телефонском разговору признао да су упућивали педофиле да имају сексуалне односе са бебама и децом и тренирали их како да мере њихове оргазме.[36] Управо је Кинси, вишеструки первертит, сведочењима и учешћем у бројним комисијама постао покриће за увођење сексуалне наставе у америчке школе и снижавање затворских казни за педофиле од 1955. године. Кинси стоји и иза тврдње да 10 процената америчке беле популације чине хомосексуалци. Оно што се не каже јесте да је узорак од 5300 особа био крајње нерепрезентативан јер је 25 одсто испитаника било из затворске популације, док је неколико стотина отпадало на мушке проститутке. Самим тим Кинсијеви резултати су морали показати нереалне бројке.[37] Савремена истраживања показују да се у САД, Холандији и Шведској удео мушке геј популације креће од мање од 1 до 2.5 а лезбејске од 1 до 1.4 одсто у укупном становништву.[38]

Данас када је геј лоби победио у многим биткама, листа његових захтева се шири. Води се болесна борба за стицање права на брак и усвајање деце или њихово добијање преко мајке или оца донатора. Европа и САД и ту предњаче у злу.

Многобројне студије цитиране у тексту Америчког колеџа педијатара (American Cоllege оf Pediatricians) показале су да су деца усвојена од стране хомосексуалних партнера изложена „повећаном ризику емотивног, менталног и физичког оштећења”. Студије по овом питању нису бројне јер је феномен новији али оне које указују на позитивне ефекте као и оне о хомосексуализму немају доследно спроведену научну методологију нити научну обраду података, израду узорка и др. Поред повећане учесталости разноразних психопатолошких поремећаја код хомосексуалних особа, насиље између хомосексуалних партнера је два до три пута чешће него између хетеросексуалних особа.[39] Учесталост психопатолошких појава код деце одгајане од стране хомосексуалних партнера и код одраслих хомосексуалаца такође не могу бити објашњени притиском средине јер се јављају и у најтолерантнијим окружењима.[40]

Закључна разматрања

Брисање хомосексуалности из регистра менталних поремећаја једне од америчких стручних асоцијација из 1973, резултат је оркестриране кампање геј активиста који се нису устручавали од примене физичке силе не би ли промовисали налазе ненаучно урађених студија о природи хомосексуалности. Занимљиво је да су они тада, као и у Србији данас, имали обилату подршку медија, што сведочи о могућој подршци из још неког центра.

Биографије већине пионира борбе за легализацију хомосексуализма показују да се ради о сексуално изопаченим и ментално поремећеним особама које је требало барем затворити у психијатријске установе ако не на робију, због педофилије и подстицања исте, садомазохизма, зоофилије и полигамије.

Показали смо и да су заговорници кампање за усвајање Предложеног текста закона о антидискриминацији малобројни, те да се њихови политички заштитници или служе неистинама и полуистинама или су необавештени када говоре о европским, светским и глобалним стандардима, пренебрегавајући и елементарну чињеницу да свет нису само ЕУ, САД и Канада.

Указали смо да је Закон понајвише писан и одобраван од стране међународних организација и домаћих које не зависе од Владе Србије, те да њихов глас вреди више од гласа огромне већине грађана.

Међутим, чињеница да данас не постоји обавеза давања једнаких права геј, лезбејској и транссексуалној популацији у свим сферама јавног и приватног живота на нивоу ЕУ, не значи да Европска комисија неће променити став. Нажалост, пракса Холандије, Белгије, Шпаније и још 10 држава чланица ЕУ показује да давање права на брак или регистровано партнерство истополним особама може и постати стандард ЕУ. Педофилске, зоофилске и друге иницијативе у земљама ЕУ и Северној Америци показују да тотална декаденција постиндустријског, постхришћанског и полако све више и постдемократског друштва има своје полазиште у нама жељеном одредишту и цивилизацијском кругу.

Да ли је са становишта човека као слободне личности која не прихвата било какво битисање могуће прихватити салто мортале морала српског друштва и породице? Прихватање одредби Предлога антидискриминационог закона које у перспективи омогућавају измене Породичног закона уз давање права брака касније и усвајања деце истополним партнерима научно, морално и духовно неприхватљиви представљали би можда и коначни пораз растрзаног српског друштва. Није случајно да се усред отвореног косовско-метохијског фронта, отварања проблема Војводине покушава прогурати и овакав закон који треба да нас коначно изнутра разори.

Случај судије Врховног суда Шведске који је ухваћен у полном општењу са младићем коме је платио за услугу и након тога задржао радно место, плаћајући мандаторну казну за илегалан акт (подстицање проституције); подршка коју је добио од колега из Врховног суда и чињеница да је полиција спречена да конфискује и претражи рачунар и стан овог интернет обожаваоца педофилије показује да је представа о демократичности и надасве правичности земаља ЕУ нажалост болна илузија.[41]

Србија за коју моле Свети Сава, Свети Симеон мироточиви и плејада светаца и светица одрекла би се Христа Спаса пристајањем на озакоњене брака мужеложника, а све зарад белог Шенгена.

мр Слободан Јанковић

[1] „Марко Караџић: Геј парада уз подршку Министарства за људска и мањинска права”, Б92, преузето са НСПМ, Интернет, http://www.nspm.rs/hronika/marko-karadzic-gej-parada-imace-podrsku-ministarstva-za-ljudska-i-manjinska-prava.html, 16/03/2009.

[2] Расим Љајић, „Влада је дала аутогол”, Политика, 7. март 2009.

[3] „Vlada za "usklađivanje predloga"”, Б92 5. март 2009, Интернет, http://www.b92.net /info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=03&dd=05&nav_category=11&nav_id=348332.

4] Исто.

[5] „Vlada za "usklađivanje predloga"”, Б92.

[6] YUCOM, Kršenje ljudskih prava i demokratije, Newsletter No. 33

[7] “Animal bordellos draw Norwegians”, Aftenposten, Интернет, http://www.aftenposten.no/english/local /article1458080.ece, скинуто: 11/3/2009.

[8] О овом часопису можете наћи нпр. на Интернет, http://www.cwasu.org/page_display.asp?pageid =STATS&pagekey=109&itemkey=111, 12/03/2009.

[9] „Саопштење комисије спремности Србије и Црне Горе за преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању са Европском унијом”, Комисија Европских заједница, Брисел, 12.04.2005. године, COM (2005) 476 коначни текст, Интернет, http://www.europa.org.yu/upload/documents/key_ documents/2005/F-SAOPSTENJE.pdf., скинуто: 10/03/2009.

[10] „Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији”, Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији , Влада Републике Србије.

[11] “Concluding Observations of the Human Rights Committee, Serbia and Montenegro”, CCPR/CO/81/SEMO 12/08/2004, Интернет, http://209.85.229.132/search?q=cache:EXMUlnG41HYJ :www.ecmi.de/doc/Implementing_Human_Rights/English/Reporting/SCG%2520reports/Concluding%2520observations%2520ICCPR.pdf+UN+Human+Rights+Committee+reccomandation+to+Serbia+2004&hl=en&ct=clnk&cd=3&client=firefox-a.

[12] Центар за унапређење правних студија, Интернет, http://www.cups.org.yu/download, скинуто: 10/03/2009.

[13] Интернет, http://www.pronadjipravo.com/index.php?link=opsirnije&id=159&table=vesti, скинуто: 08-10-2009.

[14] Предлог закона о забрани дискриминације.

[15] „Beograd 5–6. decembar, međunarodna konferencija: Protiv diskriminacije – zakon i primena”, VREME br. 833, 21. decembar 2006.

[16] Интернет, http://www.pronadjipravo.com/index.php?link=opsirnije&id=159&table=vesti, скинуто: 08-10-2009.

[17] Исто.

[18] „Beograd 5–6. decembar, međunarodna konferencija”, op. cit.

[19] „Zabrana diskriminacije: zakon i primena”, Танјуг, преузето од CHRIS, Интернет, http://www.chris-network.org/sh/sajt/10/456/, скинуто: 06/03/2009.

[20] “Risoluzione del Parlamento europeo sull'omofobia in Europa”, 6 dicembre 2007, Интернет, http://www.repubblica.it/2007/11/sezioni/cronaca/sicurezza-politica1/scheda-omofobia/scheda-omofobia.html, 07/03/2009.

[21] „Beograd 5–6. decembar, međunarodna konferencija”, op. cit.

[22] „Концентрисани предлог традиционалних Цркава и верских заједница за измену новог Предлога закона о забрани дискриминације”, Интернет, http://www.spc.rs/files/u5/2009/222.pdf, 16/03/2009.

[23] Maggie Gallagher, “Banned in Boston: The coming conflict between same-sex marriage and religious liberty”, The Weekly Standard, Volume 011, Issue 33 05/15/2006.

[24] “Sexual Orientation back in draft EU discrimination law”, The Christian Institute, 2 July 2008, Интернет, http://www.christian.org.uk/news/20080702/sexual-orientation-back-in-draft-eu-discrimination-law/, 14/03/2009.

[25] “Discrimination Act”, Swedish Code of Statutes, SFS 2008:567, Published 25 June 2008 issued on 5 June 2008.

[26] “The United Nations International Covenant on Civil and Political Rights”, Интернет, http://www.hrweb.org/legal/cpr.html, 06/03/2009.

[27] “Law On Protection Against Discrimination”, Интернет, http://www.stopvaw.org/sites/3f6d15f4-c12d-4515-8544-26b7a3a5a41e/uploads/anti-discrimination_law_en.pdf, 09/03/2009.

 

[28] Jeffrey B. Satinover, M.D., Ph.D., “The "Trojan Couch": How the Mental Health Associations Misrepresent Science”, Интернет, http://www.narth.com/docs/TheTrojanCouchSatinover.pdf, 15/03/2009.

[29] Види: “The Truth about Alfred Kinsey”, Concerned Women for America, Интернет, http://www.cwfa. org/kinsey.asp, 16/03/2009.

[30] Edward O. Laumann, John H. Gagnon, Robert T. Michael, and Stuart Michaels, The Social Organization of Sexuality: Sexual Practices in the United States, University of Chicago Press 1994.

[31] J. Bradford et al., "National Lesbian Health Care Survey: Implications for Mental Health Care," Journal of Consulting and Clinical Psychology 62 (1994): 239, cited in Health Implications Associated with Homosexuality, p. 81;
Theo G. M. Sandfort, et al., "Same-sex Sexual Behavior and Psychiatric Disorders," Archives of General Psychiatry 58 (January 2001): 85-91;

Bailey, J.M. Commentary: Homosexuality and mental illness. Arch. Gen. Psychiatry. 56 (1999): 876-880. Author states, "These studies contain arguably the best published data on the association between homosexuality and psychopathology, and both converge on the same unhappy conclusion: homosexual people are at substantially higher risk for some forms of emotional problems, including suicidality, major depression, and anxiety disorder, conduct disorder, and nicotine dependence....";

Joanne Hall, "Lesbians Recovering from Alcoholic Problems: An Ethnographic Study of Health Care Expectations," Nursing Research 43 (1994): 238-244.

[32] “False Memory Syndrome”, Child and Woman Abuse Studies Unit, Centre for Independent Research, Evaluation, Training, Consultancy and Networking from a Feminist Perspective, March 17 2009, Интернет, http://www.cwasu.org/page_display.asp?pageid=STATS&pagekey=109&itemkey=111.

[33] Joseph P. Gudel, “Homosexuality: Fact and Fiction”, Christian Research Journal, Summer 1992, Интернет, http://www.iclnet.org/pub/resources/text/cri/cri-jrnl/web/crj0107a.html, 17/03/2009.

[34] “The "Trojan Couch”; и Judith A. Reisman, Ph.D., “Kinsey Revives Ancient Sexual Theology”, The Institute for Media Education: Examining the Kinsey Reports, H.R. 2749.

[35] Caleb Crain,“ Alfred Kinsey: Liberator or Pervert”, New York Times, October 3, 2004?

[36] “The Trojan Couch”.

[37] “Homosexuality: Fact and Fiction”, op. cit.

[38] Исто; и: Timothy J. Dailey, Ph. D., “Comparing the Lifestyles of Homosexual Couples to Married Couples”, Family Research Council, Интернет, http://www.frc.org/get.cfm?i=IS04C02, 15/03/2009.

[39] “Parenting Issues”, American College of Pediatricians, Интернет, http://www.acpeds.org/?CONTEXT =art&cat=22&art=50, 05/03/2009.

[40] Исто; “The Trojan Couch”.

[41] “Judge in sex scandal to keep his job”, Guardian, 28 May 2005, Интернет, http://www.guardian.co. uk/world/2005/may/28/gwladysfouche, 16/03/2009.

< Претходна		Следећа >