1. Традиција торијеваца

Ако је тачно да је принцип поделе на левицу и десницу први пут виђен у Француској 1789. када су припадници племства и свештенства сели десно, а припадници трећег сталежа лево од позиције председавајућег, онда су прве праве политичке партије настале у Енглеској.

Ове две партије су током неколико деценија заправо створиле први прави партијски систем у модерној историји, с великим делом елемената који су и до дан-данас неопходни да би се о систему могло говорити: изборно законодавство, јавно мнење, медији, изборне кампање, чланство, симпатизери, синдикати, удружења грађана, партијске елите, фракције, унутарстраначко лобирање, интересно повезивање, партијска идентификација итд. Енглески модел политичког система не само да је први такав пример у модерној историји, већ је заправо и типски образац за разумевање партијског система готово сваке либералне демократије.

Тако је енглеска Конзервативна партија заправо прва десна или конзервативна партија уопште у модерној историји. Стога је разумљиво да је већина каснијих десних партија имала исте дилеме, проблеме и принципе рада, које су енглески пионири постављали.

Када се прати двовековни развој енглеске Конзервативне партије, упркос бројним обртима и динамици која је великим делом изазвана међународним односима и кретањем глобалног светског тржишта, ипак се релативно лако уочава сталност неколицине питања, проблема и начела. Први ниво чини перманентна одбрана класичних начела политике, морала и људских односа. Наиме, током читавог посматраног периода конзервативци су углавном бранили начела поретка, стабилности, патриотизма, вредности породице, религије и морала уопште.

Постоји, међутим, и онај други ниво, подручје метода за постизање прописаних циљева и ту смо сведоци једне фундаменталне поделе унутар самог конзервативног табора која траје све од расправе о житним законима. У питању је подела на оне који мисле да искључиво потпуна тржишна либерализација и пун развој капитализма доприносе остваривању конзервативних начела и на оне који сматрају да је тржишни либерализам с продубљивањем социјалних разлика опасан по опстанак државе и да га стога треба патерналистички регулисати у складу с политиком социјалних давања, интеграције сиромашних и смањивања социјалних разлика. Наша кратка историја торијеваца ће се базирати на ова два скупа проблема.

Конзервативна странка у Енглеској позната је по свом традиционалном имену, имену које је старије од саме партије. Конзервативце у Британији дакле и данас називају торијевцима. Ово име је настало у доба такозване Кризе искључивања, између 1679. и 1681, када је у три наврата Парламент покушао да дисквалификује Војводу од Јорка, односно будућег Џејмса II, као могућег наследника престола. Захваљујући укидању цензуре у јавности се отворила академска и политичка расправа о питањима апсолутне и ограничене монархије, каква није виђена још од грађанског рата. Крајем поменутог периода, две сукобљене стране су почеле једна другу да називају надимцима: торијевци и виговци. Док је ово друго име потицало од некадашњих шкотских побуњеника и користило се да означи партију земљопоседника, противника војводе, име тори стигло је од ирских бригадира, и пренело се на странку лојалиста, ројалиста који су бранили традиционално устројство, легитимну власт краља и апсолутну монархију.

Ове две групације које би се пре могле назвати струјама у једној истој породици него странкама, обележиле су читав 18. век својим споровима о разним политичким, економским и духовним питањима. Међутим, чињеница да је бирачко право било веома ограничено и да је у политици заправо партиципирао веома мали број људи, тадашњу политику је чинила знатно различитом од каснијих партијских сукоба. Спорови су се ограничавали на краља и релативно мали број аристократа, међу којима су виговци и торијевци заступали суштински не превише различите ставове. У фокусу су углавном била питања поделе власти између краља и два дома парламента, односно очување оне врсте политичке и друштвене равнотеже која је постигнута Славном револуцијом с краја 17. века.

До стварне промене долази крајем века услед низа веома драматичних промена у Британији и на континенту које се обично подводе под називе Француске политичке и Енглеске индустријске револуције. Енглеска је у последње две деценије 19. века отпочела изузетно снажан економски успон који ће је у следећих пола века учинити највећом привредном силом. Предузетништво, акумулација капитала, процват међународне трговине, низ практичних изума, експлозија памучне индустрије, отварање унутрашњег тржишта радне снаге и повећање мобилности становништва направили су праву друштвену и економску револуцију у овој земљи. Уз дотадашњу владајућу аристократију која је и сама пролазила кроз снажан талас комерцијализације, створила се и јака класа капиталиста и преузетника која је тражила и адекватан политички утицај и признање.

На ове снажне унутрашње потресе треба додати и утицај просветитељских интелектуалних кретања у Америци и на континенту који је након пола века припрема покренуо политичку револуцију у Француској. Експанзивни и фундаменталистички жар с којим су ове идеје ширене ожарио је и британско острво, отварајући нове контроверзе у енглеском политичком простору. Сви ови елементи довели су најпре до изузетно провокативних, садржајних и корисних интелектуалних спорова: у периоду од 1776. до 1820. постављени су темељи читаве политичке економије и готово свих значајних савремених идеологија. То је доба када своје књиге објављују Адам Смит, Рикардо, Малтус, Годвин, Насау Сениор, Бентам, старији Мил, Берк, Овен и многи други и данас фундаментални мислиоци. Након интелектуалних дошли су и озбиљни политички сукоби, посебно у периоду Наполеонових ратова. Ова вишедеценијска кретања своју политичку кулминацију имала су почетком тридесетих година са два већ помињана Закона којим је де фацто уведен пуни капитализам у Енглеској, а средња класа постала значајан чинилац у политици.

У таквом окружењу се управо у доба измене Закона о бирачком праву формирала Конзервативна партија. Помало је парадокс да су скоро од оснивања конзервативци за свог теоријског гуруа узели виговца Едмунда Берка. Овај припадник либералнијег дела енглеске аристократије залагао се за католичку еманципацију и промовисао је слободно тржиште, и то на начин који је за торијевце био врло нетипичан. То што је с таквим ставовима свега три деценије после своје смрти постао патријарх енглеских конзервативаца, јасно сведочи о брзини промена које су захватиле ово друштво и о томе како се брзо померила граница која раздваја политички маинстреам од реформских настојања.

Наиме, у доба када је Берк писао своја најпознатија дела, тадашње ставове торијеваца су најјасније дефинисали Болингбрук (нешто раније) и данас занемарени Џон Ривс. У чланцима и списима овог последњег аутора заправо се најјасније (и далеко чистије него код Берка) може видети став енглеских конзервативаца с краја 18. века, као и доминатни став енглеског друштва према француском изазову. Ривс је инсистирао на краљу као извору све власти, па чак и власти и овлашћења парламента који управо по милости краљевој може да има и врши одређена овлашћења. Овакво енглеско уређење супротстављало се француској идеји апстрактне слободе као темеља пожељеног уређења и експлицитно је оптуживало виговце да у Енглеској промовишу такву врсту антидржавне филозофије која води ка анархији. По њему су виговци били енглески јакобинци, као што су Калвин и његови следбеници раније били религиозни јакобинци.

Међутим, четири деценије касније, и сами торијевци су се већ били одмакли од овако тврдих монархистичких начела. Они су, наиме, иза себе већ имали скоро сто педесет година стар метод сопствене еволуције у складу с друштвеним и политичким кретањима. Овај метод, који и данас примењује Камерон прихватајући еколошки програм, одлично је на следећи начин описао Роберт Еклешал. Он метод конзервативаца назива „крађом виговске одеће“. Тенденција конзервативаца, каже Еклешал, јесте да се иницијално одупиру промени, али кад се промена наметне и буде усвојена, онда они нови аранжман посвећују и бране као наводни аспект традиционалног друштва. У свим уставним спровима они су се противили реформама, али би их након тога тумачили као нужне мере за ојачање традиционалног политичког уређења. Тако је до револуције тврдо брањен принцип божанског права монарха на власт и његовог пуног суверенитета, али је након 1688. Болингбрук развио читаву теорију која је корене новог концепта поделе власти између круне и два дома сместио у далеку прошлост Енглеске.

Тако је било и 1832. Иако су се дуго противили реформи изборног законодавства, чим је она прошла Пилови следбеници су је прихватили као одличну могућност да се учврсти савезништво виших и средњих класа против опасности демократије и руље.

Међутим, у следећој деценији отворио се први велики концепцијски сукоб унутар самог конзервативног табора, који је отворио простор за смењивање две стратегије, односно политичке визије модерног конзервативизма. Неоспорно је да је оба табора повезивала приврженост основном скупу принципа који су изложени у првом делу и који се углавном своде на веру у добро конституисан политички поредак, заснован на поштовању ауторитета, уважавању владавине права, осећању патриотизма и лојалности, антиегалитарном етосу, аверзији према класним сукобима и одређеној мери елитистичког патернализма. Али, већ на самом почетку партије отворио се проблем метода и стратегије за остварење ових начела.

У самој Конзервативној партији брзо су се формирала два табора: премијер Пил је предводио струју која је тежила блиској сарадњи са буржоазијом, промоцији капитализма и комерцијалних интереса и либерализацији британске економије. Тридесете и четрдесете године су обележене и великим спором око житних закона. Енглеско племство које је имало огромне поседе под житом желело је да на све начине заштити своје тржиште и увело је високе царине на увоз хлебног жита из других земаља. Конзервативна партија је углавном представљала интересе ових слојева енглеског друштва и стога је дуго била заступник протекционизма. С друге стране, Либерална странка је промовисала интересе капиталиста, индустријалаца и предузетика који су тражили либерализацију спољне трговине и због лакше продаје својих производа, а и због обезбеђивања јефтинијег хлеба за раднике, како би додатно могли да смањују наднице.

На челу пропагатора слободног тржишта била је Лига за борбу против житних закона коју су предводили Кобден и Брајт. Велике дебате и спорови који су трајали више деценија окончани су 1846. укидањем спорних закона и победом идеје слободне трговине. Овај чин је извела управо конзервативна влада на чијем је челу био Пил. Веома брзо након тога Конзервативна странка се први пут поцепала. Слабије крило се одвојило у самостални клуб и брзо се прикључило либералима, док је већина предвођена новим лидерима створила потпуно нови програм на традицији средњовековног романтизма, под великим утицајем неколицине песника, великих критичара капитализма.

Тако је Конзервативна странка ушла у своју другу фазу, познату као Тори демократија. Овај период је обележио чувени британски државник јеврејског порекла Бенџамин Дизраели. Међутим, још пре његове појаве у Конзервативној странци истакло се неколико лидера од формата који су се противили Пиловој опседнутости „прављењем пара“. Седлер и лорд Ешли били су ужаснути начином на који је нова класа предузетника експлоатисала све слојеве радника, укључујући и жене и децу. Тако су још тридесетих година покренули иницијативу за ограничење рада деце, а 1847. су успели да у Парламенту прогурају Закон о десеточасовном радном времену. Ешли је био на челу покрета за реформу здравствених установа, затим је предводио покрет за изградњу солидних кућа за градску сиротињу, а предложио је и закон којим би се деци и женама онемогућио рад у руднику.

Ови политичари који су поставили основе тори деморкатије, као и Дизраели касније били су вођени вођени различитим врстама мотива и аргументације која је водила ка истим практичним чиновима. Они су најпре баштинили средњовековну, делимично идеализовану традицију племићког патернализма на основу које су богатији и образованији слојеви друштва (а пре свега племићи) морали да брину о својим сиромашним сународницима и да их штите и помажу. Разлози морала и религије, тврдили су они, обавезују богатије класе да промовишу цивилизацију и људскост код радника и сиромашних. У ранијим периодима, кад се знао ред, није било толико сиромаштва, није било неморала, алкохолизма, проституције, недисциплине, порока и других понижавајућих облика живота какви су се сретали у тадашњим градовима Енглеске.

Морални разлози су се, међутим, веома паметно преплитали с мудро сагледаним практичним разлозима за заштиту радника. Ешли је први приметио веома опасно повећање социјалног јаза између класа, који су чартисти и други радикали користили да мобилишу масе и створе покрет који је озбиљно могао да наруши основе енглеског поретка. Док је буржоазија опчињена мантрама о слободној трговини све више акумулирала богатство и раднике видела само као потенцијалну радну снагу коју треба максимално користити, конзервативци су у њима видели веома опасну снагу која се или мора привући и интегрисати у оквире поретка и система прихваћених вредности, или ће ризик социјалне револуције стално лебдети над главама становника Британије.

Четрдестих година се полако дизао романтичарски покрет Младе Енглеске који је посебно инсистирао на пројекцијама пожељног јединства друштвене хијерархије какав је наводно постојао у доба средњег века, када је нација била јединствена а не опасно поцепана по класним шавовима. Из овог покрета изронио је Дизраели који је у романима Конингсби и Сибил снажно критковао Пилов Манифест из Тамворта (који је означио официјелно прихватање капитализма у конзервативном табору), и изнео слику о две нације снажно супротстављене око себичне борбе за побољшање или очување свог класног положаја. Задатак оживљавања једне нације посебно је повезан с обавезом богатијих класа да схвате како је та дужност њихова и како они морају своје богатство и утицај да искористе за бригу о сиромашнима. Дизраели је тако 1846. већ био на челу протекционистичке фракције унутар конзервативног клуба у Парламенту.

Пун развој својих идеја и прецизно дефинисање начела торијевске демократије овај државник је изнео после 1867. када је под његовим руководством Конзервативна партија спровела нову реформу изборног законодавства и омогућила проширење права гласа и на више слојеве радништва, односно на „народ“ или масу. Ова демократизација политичког живота омогућила је проширење јавне сфере и политичке партиципације знатно ширег слоја људи, а на тај начин су и идеје које је Дизраели више деценија развијао добиле могућност примене. У писму из 1907. Џ. Горст који је годинама био главни партијски организатор, начела торијевског патернализма формулисао је на следећи начин: то је убеђење да „сва владавина постоји само зарад добробити оних којима се влада; да Црква и Краљ, Лордови и посланици Доњег дома, и све остале јавне институције заслужују да буду одржаване уколико, и само уколико промовишу добробит и срећу обичног света; да су сви они којима је поверена нека функција повереници не своје класе већ читаве нације; и да треба имати поверење у масе када им се додељује бирачко право, што ће они користити да слободно изаберу оне који промовишу њихове интересе. Ово је демократија зато што је добробит људи врховни циљ; она је Торијевска зато што су институције државе средства преко којих ће се ови циљеви постићи“.

Дизраелијев нагласак је био на идеји једне нације, на потреби да се пронађу слогани, емоције и механизми којима ће се превазићи опасна социјална подела која је цепала нацију. За разлику од Маргарет Тачер која је неких 110 година касније подстицала индивидуализам и комерцијализацију друштвеног живота, викторијански торијевци су промовисали солидарност, бригу и јачање друштвених веза као начин борбе против социјалистичких покрета који су тада промовисали револуцију и социјалну прерасподелу богатства. Оно што је ово двоје државника, међутим, повезивало јесте снажна афирмација моралних вредности, поретка, стабилности и патриотизма. Дизраели је намерно подстицао патриотизам као осећање које је уједињавало богате и сиромашне против економског и моралног космополитизма који су промовисали Гледстонови либерали.

Вишим слојевима британског друштва он је нудио рестаурацију класичних вредности и осећај стабилности који се везује за цркву и државу. Ниже слојеве је привлачио вишедеценијским настојањима у правцу реформе социјалног и радног законодавства које им је живот чинило хуманијим. И једнима и другима је давао осећај припадности највећој нацији на свету, истинској империји, модерном колонијалном царству као највећем извору националне величине и поноса. Тако су од седамдестих година чак и богатији слојеви урбане буржоазије почели да напуштају своју традиционалну Либералну странку и да прилазе конзервативцима.

Ова тенденција је довела до нове врсте поларизације у енглеској политици, будући да је Лабуристичка странка крајем века и почетком следећег успела да истисне либерале из водећег двојца. Од либерала се крајем века одвојила струја Џозефа Чемберлена чија је партија Либералних униониста током неколико деценија пред први светски рат играла веома значајну улогу, будући да је била на власти с Конзервативном странком и вршила веома значајан утицај на њу да води политику протекционизма, затварања тржишта империје пред јефтинијом храном из других области, масовне социјалне демагогије која је претила да пређе у класични колективизам и, с друге стране, агресивног империјализма у међународним односима. Чемберлен се залагао и за побољшање животног статуса сиромашних директним опорезивањем богатих, што је за класичне торијевце увек било неприхватљиво. (Већину његових идеја промовисао је Комитет за социјалне реформе у коме су били и значајни припадници патерналистичког крила Конзервативне странке). Конзервативци су увек сматрали да извор социјалних давања треба да буде патерналистичка помоћ и слободно милосрђе богатих, а не њихово принудно опорезивање.

У првој деценији века унутар самих конзервативаца поново се отворила подела између патерналиста и тржишно оријентисаних либертаријанаца. Одвајајући се од Чемберленових униониста, партија је гласала против „народног буџета” премијера Лојда Џорџа оптужујући га за социјализам. У то доба конзервативци су већ интегрисали значајан део богате буржоазије, а мислиоци попут Малока представљали су капиталистичку елиту као наследника Беркове природне аристократије, нову елиту која мора да преузме лидерство. Међутим, већ током рата Бентник је позивао на повратак Дизраелијевим патерналистичким коренима, тако да је странка одмах после рата прокламовала тражење средњег пута између индивидуализма и социјализма.

Период између два светска рата обележен је низом великих дилема у погледу тога куда се западна цивилизација креће; у моралном, економском, социјалном, културном и сваком другом смислу. Тек се био завршио Први рат кад се десила велика финансијска криза из 1929, а већ пет година након тога над светом се надвила Хитлерова сенка. Тако су и британски конзервативци били оптерећени израженим страхом од радничке класе, моралном декаденцијом и напуштањем викторијанских вредности, као и одбраном царства које је полако почињало да се урушава. Вероватно тек ова три разлога заједно објашњавају зашто су током поменутог периода изразито оживеле Дизраелијеве теме о потреби интегрисања радничке класе и бриге о једној нацији, способној да развије солидарност и да сложно води рат. Мање-више су и они прихватили кејнзијанизам као најбољи начин за остваривање тадашњих политичких и социјалних циљева.

Почело је с групом младих посланика на челу с Ноелом Скелтоном који су се залагали за поделу профита и за радничку партиципацију, да би после Великог штрајка из 1926. млади Харолд Макмилан повео кампању за боље услове рада, тражио планирање запошљавања и залагао се за Националне савете који би у свакој грани индустрије вршили координацију. Ово залагање за уређени капитализам, односно мешовиту економију, он је објашњавао као једини начин да се избегне владавина неког фашистичког или комунистичког диктатора, што се догађало у великом делу света. Неколико година касније, Кејнз је на исти начин објаснио своје залагање за управљани капитализам.

Између два рата, конзервативци су се ипак задовољили мањим, постепеним економским реформама које су ишле у том правцу. Али са избијањем рата, Черчил је радикализовао планерске мере: Кејнзијански порези, градско и сеоско планирање, реорганизација индустрије, механизми за трипартитно одлучивање о производњи, па чак и подстицање радничке партиципације у фабрикама. Конзервативци су увек стављали ограду да се мора сачувати мера и да се не сме уништити приватно предузетнишво, нити претерано вршити прерасподела. Године 1943. објављен је Бевериџов извештај о свеобухватном систему социјалног осигурања и формиран је Торијевски реформски комитет који је нудио програм послератне реконструкције.

Посебно након пораза на изборима 1945, партија је направила још радикалнији заокрет ка Трећем путу и већ следеће године појавила се Индустријска повеља са Батлером и Макмиланом на челу покрета. Циљеви су били централно управљање које би осигурало пуну запосленост, свеобухватно социјално осигурање, као и индустријско партнерство за побољшање статуса и плата радника; такође, залагање за национализацију Енглеске банке, рудника и железница. Све се то називало „хуманизованим капитализмом”. 1950. партија је прокламовала пуну запосленост у држави благостања и с тим програмом освојила је власт за наредних тринаест година. Био је то период снажне економске експанзије и раста животног стандарда. Но, и тада су конзервативци инсистирали да их од лабуриста разликује чување базичне индивидуалне слободе и предузетништва; себе су представљали као брану против плиме колективизма. Квинтин Хог је инсистирао да је њихов задатак да великом производњом и радом подигну читаво друштво на виши ниво и да сви више зарађују, уместо да се као социјалисти баве прерасподелом онога што постоји.

Било како, све до краја шездестих година ова врста умереног кејнзијанизма и умереног прилагођавања новом вредносном и социјалном маинстреаму, представљала је официјелну политику Торијеваца. Такозвана плима колективизма у економији и пермисивизма у јавној сфери чинила је да некада незамисливе ствари постану прихватљиве чак и конзервативцима. Ствари су радикално почеле да се мењају крајем те деценије.

Свакако, током читавог века се унутар Конзервативне партије одржавала ватра Пиловске традиције. Код одређеног броја припадника, идеје Малока, Ернеста Бена или Мајкла Оукшота она је имала веома снажно упориште. Они су на оно што је био политички маинстреам непрестано гледали с подозрењем и покушавали су да очувају индивидуалистички, економски базирани конзервативизам. Током шездесетих година истакао се контроверзни посланик Инок Пауел, који не само да је био оштар критичар кејнзијанизма у економији, већ је снажно инсистирао на одређеној политици идентитета и залагао се за забрану имиграције, па чак и присилну депортацију непожељних имиграната који су по његовом мишљењу угрожавали традиционалну природу британског друштва. Међу идеје за које се он залагао спадало је и критиковање повезивања Британије са Европском економском заједницом. Због свега тога је више пута оптуживан за расизам, па је више пута и напуштао своју партију. Међутим, међу каснијим поборницима тачеријанства, Пауел се сматра претечом нове конзервативне политике.

Оно што се обично назива тачеријанском (контра)револуцијом званично је почело 1979. с победом странке на изборима. Међутим, припрема ове нове политике започела је бар десетак година раније. Заправо, већ крајем шездесетих млађи припадници партије све снажније су вршили притисак да се напусти кејнзијанизам. Током седамдесетих покренута је читава мрежа часописа, института и других „тинк-тенкова” (нпр. Адам Смит институт, Центар за политичке студије, Удружење за слободу) која је промовисала принципе нове политике. Ова нова политика базирала се на неколико основних постулата: снажан економски либерализам заснован на чврстом новцу, ниски порези и приватизација, морална обнова с појачавањем политике санкција и коначно, јак патриотизам.

Било је потребно десетак година озбиљног рада ових институција да се промени друштвена и интелектуална клима и да Конзервативна партија са тако храбрим и провокативним програмом добије изборе. Значајни партијски мислилац и публициста Перегрин Ворсторн је почетком седамдестих упозорио да само инсистирање на монетаризму и на економским реформама неће бити довољно привлачно за обичног грађанина. Штавише. Стога је фокус расправе и напада требало усмерити на систем вредности и на морална питања. Овај аспект доласка на власт Маргарет Тачер се неоправдано веома често заборавља. Она је себе описивала као супердомаћицу која напросто има задатак да једно велико породично домаћинсво (државу) доведе у ред, да постави кућне финансије на солидну основу и да не троши више од онога што се зарађује. Чак и тако снажне економске мере увек је представљала кроз моралну призму, везујући економску реформу за моралну обнову друштва.

Наиме, под утицајем веселих шездесетих у наредној декади Британијом је завладала морална декаденција и општи пермисивизам у ком је све постало дозвољено. Већина грађана Британије с негодовањем је гледала на чињеницу да почиње да живи у друшву у ком су завладали пороци, криминал и елементарна несигурност на улицама. Нова влада је стога инсистирала на борби против хулиганизма, вандализма, урбаног тероризма, порнографије, сексуалног неморала и осталих манифестација нагризања ауторитета. Тачерова је ојачала полицију, кренула у одлучан обрачун са Ирском републиканском армијом (ИРА), забранила појављивање представника Шин Фејна у медијима и подстакла све механизме за поновно увођење реда.

У генералну обнову система вредности спадала је и обнова патриотизма и јачање патриотских осећања код грађана Велике Британије који су након распада колонијалног царства изгубили доста од тог осећања престижа. Фокландски рат, који је 1982. вођен против Аргентине, искоришћен је за манифестацију снажног национализма и јачања самоуверености. Гвоздена Лејди је одлучно ушла у рат и добила га, манифестујући и на тај начин настојање да се у свим областима обнови викторијанска традиција.

Наравно, оно по чему је највише остала упамћена биле су економске реформе. Оне су се заснивале на деконструкцији Државе благостања и обнови снага тржишта. Ту су спадали резање директног опорезивања, напуштање контроле цена и прихода, смањење пореза, смањење јавне потрошње (посебно у областима социјалног осигурања), одлучна борба за смањивање снаге синдиката, затварање нерентабилних рудника и предузећа и масовна приватизација државних фирми као што су Бритиш Ервејз, Бритиш Стил, Бритиш Телеком, Ролс-Ројс, Бритиш Петролеум, као и компанија за снабдевање водом и електричном енергијом; продате су куће за повлашћено социјално становање, укинуте су законске мере које су приликом запошљавања штитиле жене, тинејџере и раднике с ниским надницама...

С друге стране, овај економски либерализам био је праћен јачањем механизама силе и поретка што је укључивало повећање издатака за одбрану и полицију, стварање законског оквира за одлучније деловање полиције против синдиката, штрајкача, и терориста, укидање права затвореника да се бране ћутањем и посебно, укидање масе надлежности локалној самоуправи за коју је Тачерова говорила да је носилац општинског социјализма. Дакле, програм је подразумевао централизацију доста надлежности како би се оне ефикасније спроводиле и како би се одлучније вршило смањење јавне потрошње која је била повећана услед расипничког деловања локалних органа власти.

Овај радикални економски индивидуализам успео је од Британије да направи изузетно динамичну привреду, а мере државне борбе против хаоса повратиле су сигурност и поредак у британско друштво. Основе које је Маргарет Тачер поставила биле су тако јаке да је чак и лабуристичка администрација Тонија Блера која је дошла након последње конзервативне владе Џона Мејџора морала да прихвати нови маинстреам и да настави са тржишно мотивисаним реформама, посебно у здравству и школству.

Влада Џона Мејџора је остала упамћена по скандалима моралне природе (више сексуалних афера актуелних министара), што је био велики ударац за партију која је две деценије пропагирала моралну обнову. Од тада, више од деценије Конзервативна партија тражи нови идентитет инсистирајући на имиграционом питању и на традиционалном скептицизму према ЕУ. Изгубили су већ три изборна циклуса, али по истраживању јавног мњења се чини да су у Дејвиду Камерону коначно нашли озбиљног лидера с којим се могу вратити на власт.

2. Велика стара партија

Републиканска странка у САД или, како је другачије називају, Велика стара партија, позната је као странка десне Америке. У јавности се већ више од сто тридесет година препознаје по слону, свом официјелном симболу. Од када је 1856. номиновала свог првог председничког кандидата Џона Фремонта, партија је добила 23 од 38 председничких избора, укључујући седам од последњих десет. Другачије речено, 18 од 28 председника у последњих 150 година били су републиканци.

База партије је била традиционално у пуританској Новој Енгелској и на средњем западу. После Другог светског рата, а нарочито од шездесетих година, републиканци су преузели југ САД који данас представља њихово снажно упориште из кога се регрутују и председнички кандидати. Јако утемељење у конзервативној идеологији добили су после Првог светског рата и од тада им је социјална и класна база везана за вишу средњу класу, фармере и велике корпорације. Током последњих сто година републиканци се посебно препознају по залагању за тржишну привреду, слободно предузетништво и фискалну одговорност, затим за снажан морализам у јавној сфери и изолационаизам у спољној политици.

Историја партије почиње 1854. и везана је за спорове око ширења ропства на нове западне државе. Коалиција аболициониста која се противила Канзас-Небраска закону (њиме је омогућено ширење ропства) окупила се око низа митинга и протеста којим се овај закон нападао. На конвенцији у Мичигену, 6. јула, усвојили су име тврдећи да су наследници Џеферсонове Демократске републикланске странке. 1858. године су први пут освојили већину у Представничком дому Конгреса. Републиканска странка може да се поноси чињеницом да је оформљена на таласу аболиционистичког покрета, да је у име тог циља спасила федералну државу и да је свог првог великог лидера, Абрахама Линколна, изнедрила управо захваљујући храбром противљењу ропству.

Линколн и Републиканска странка су углавном доминирали на северу, представљали су индустријалце и буржоазију и залагали се за заштиту растуће домаће индустријске производње, док је Демократска странка имала чврсто упориште на југу и доминирала је Конфедерацијом, окупљала је велике земљопоседнике, а залагала се за ропство, слободну трговину и лабавију везу америчких држава (О сложеном односу идеја, програма и историје довољно говори чињеница да је овај програм Демократске странке и конфедерално тумачење устава најозбиљније изложио Калхун, који се данас неизбежно помиње као један од најважнијих упоришних тачака америчког конзервативизма). Све до 1864. ратна срећа је била на страни Јужњака. Међутим, управо те године долази до неколико повезаних војних успеха којима Север преокреће ситуацију, што се одразило и на реизбор Линколна. Након његовог убиства, Америка се обнавља под вођством ратног хероја, генерала Гранта, чија статуа на коњу и данас стоји испред америчког Конгреса. Упркос многим корупционашким скандалима и споровима унутар партије, држава се брзо развијала. Период између 1860. и 1932. назива се ером републиканца будући да су демократе током тог доба контролисале Белу кућу током свега 16 година.

Међу значајне лидере тог периода спада и Радефорд Хејс који је реформисао администрацију и промовисао политику чврсте валуте. Ту је и Бенџамин Харисон током чије владавине је, крајем века, усвојен Шерманов антимонополски закон, присаједињено неколико нових држава и донет изразито протекционистички Меинлијев Закон о царинама. Човек по ком је овај закон понео име победио је на изборима 1896. године за које се сматра да су међу најзначајнијим изборима у историји САД. Током његове владавине вођен је рат са Шпанијом, припојени су Порторико, Филипини и Хаваји и САД су лансиране као сила на међународној сцени. Подједнако је значајно што су се на изборима 1896. јасно формирала два табора која ће дефинисати унутрашњу политику ове земље све до шездесетих година. Републиканци су добили подршку индустријалаца са североистока, као и генерално пословне заједнице, банкара, финансијских слојева и предузетника. Демократе су своје упориште нашле у аграрним крајевима југа, запада и, што је била новост, међу радничком класом.

Следећу декаду обележио је Теодор Рузвелт током чије владавине је спроведен низ значајних социјалних реформи. Америка је ушла у рат под председништвом демократе Вудроа Вилсона, али су републиканци 1918. године освојили и Представнички дом и Сенат, и захваљујући томе су спречили улазак САД у Лигу народа и одбацили ратификацију Версајског уговора. Од тада су добили још једну карактеристику која чак и у доба владавине Буша млађег остаје да се наводи као један од темеља републиканизма: изолационизам, односно залагање да се САД пре свега баве својим унутрашњим пословима и да избегавају претерано мешање у међународне односе кад год могу.

Период између 1932. и 1952. године био је једини дужи период у историји САД у ком су републиканци били у мањини. Након релативно неуспешних покушаја Херберта Хувера да се избори с великом депресијом краја двадестих година, на власт је за скоро читаве две деценије дошао Френклин Рузвелт. Овај демократа је укинуо прохибицију алкохола и на тај начин успео да смањи нараслу моћ мафије, затим је покренуо читав низ популистичких економских мера с јавним радовима и великим државним инвестицијама који се назива New deal (Нови уговор), којим је успео да смањи незапосленост и да победи пре свега моралну депресију у коју су Американци били упали. Рузвелт је такође успешно водио рат, успео да сачува америчке територије од разарања и одлучујуће допринео да се нацистичка коалиција победи. У америчкој историји остао је као једна од најимпресивнијих фигура и није чудо што републиканци нису успели да у двадесет година нађу адекватног кандидата који би се супротставио њему или његовом наследнику Харију Труману.

Повратак на сцену почиње 1952. када је победио генерал Двајт Ајзенхауер (потпредседник је био Ричард Никсон). Ова администрација је током осам година окончала Корејски рат, увела смиренији курс у међународним односима и започела велики економски успон после рата. Никсона је, међутим, на изборима 1960. поразио Џон Кенеди. Педесете су значајне и због велике интелектуалне обнове конзервативизма у Америци. Мноштво најзначајнијих књига које и данас спадају у обавезну литературу о конзервативизму написано је педесетих година. Тада се етаблирају аутори попут Данијела Бела, Расела Кирка, Вилмора Кендала, Роберта Низбета итд, а појављује се и низ часописа у којима се обликују и дефинишу идеје савременог конзервативизма. То су и године када се први пут озбиљно оспорава кејнзијанска основа New Deal-а, а у Америци почињу да предају Фон Мизес, Хајек и Милтон Фридман, будући хероји реганизма.

Овај талас се у практичној политици први пут осетио на изборима 1964. када је сенатор Бери Голдвотер из Аризоне као председнички кандидат свесно померио тежиште партије од источних умерених кругова ка средњем западу и југозападу, и формулисао веома консеквентан конзервативни програм. Овај преурањени идеолошки пуританизам је, међутим, увелико поцепао партијску организацију, тако да је Никсон изабран као једина фигура која је могла поново да састави разбијене делове мозаика.

На овом месту треба поменути да је Републиканска странка одувек била велика коалиција најразличитијих интереса, покрета и организација који су се ситуационо окупљали око одређених интереса и принципа, а против неких политика, мера и намера које је супротни табор испољавао. Међутим, та широка коалиција неколико пута је била пред потпуним распадом, када је недостајала особа или елита која је могла да држи на окупу све делове републиканске инфраструктуре. Тако је било нпр. и пред Реганову номинацију, тако је и данас, после озбиљне конфузије коју Буш јуниор оставља иза себе. Крај шездесетих је међутим био доба озбиљне кризе када је странка пролазила кроз тако велику трансформацију да се чинило да је била пред распадом.

Никсон је својим огромним искуством, смиреношћу и преданим радом успео не само да сачува странку, већ и да искористи расцеп који је код демократа настао поводом Вијетнамског рата, и да добије изборе против Хамфрија. Овај расцеп демократа је још један моменат од ширег историјског значаја. Све до половине шездесетих, богати слојеви с југа су по традицији која води још од Вашингтона и Џеферсона подржавали Демократску странку. Међутим, пре свега због вредносних и моралних спорова око природе идентитета и будућности САД, током шездесетих су они великим делом прешли у табор републиканаца. Јасно конзервативно профилисање Републиканске странке и стварање идентитета око противљења моралном пермисивизму, око одбране значаја религије у политичком и друштвеном животу, око одбијања да се с ентузијазмом промовишу права мањинских група и феминизам, најзаслужнији су за одвајање некадашњих јужних конзервативних демократа од своје изворне странке и прелазак у други табор. Југ је тако постао снажно упориште републиканаца.

Никсонов мандат је обележен генералним смиривањем ситуације након таласа антиратних протеста и шездесетосмашких моралних изазова. Никсон је остварио доста успеха у међународној политици побољшавајући односе са Кином и успостављајући период детанта са СССР-ом (укључујући и низ споразума о контроли наоружања), а отпочео је и постепено извлачење из вијетнамског пакла. Економски развој је ишао добрим током, те га је све то заједно учинило веома популарним председником. Реизабран је тако што је добио скоро све државе, али је две године касније, 1974, морао да се повуче услед Вотергејт афере. Његов наследник Форд суочио се са последицама нафтне кризе и свеопштег економског колапса из седамдесетих: висока стопа незапослености заједно са повећаном инфлацијом, високе камате и огроман буџетски дефицит. Уз ово је ишло и губљење подршке конзервативаца због давања амнестије онима који су одбили да иду у Вијентамски рат, тако да је Форд лако изгубио изборе 1976.

Ни демократа Џими Картер није успевао да нађе рецепт за излазак из економске кризе, а низ неуспеха које је имао у међународној политици (нпр. криза с таоцима у Ирану) у веома деликатно време оживљавања хладног рата била је неопростива за америчке грађане који су тражили одлучнију политику и јачи имиџ своје земље у свету. У Роналду Регану Американци су добили управо фигуру и политику каква им је у то доба недостајала.

Слично као и у случају Маргарет Тачер, атмосфера за његов долазак на власт стварана је бар десет година уназад. Томе су допринеле и међународне околности, и колапс Државе благостања са злогласном стагфлацијом као кулминацијом неуспешности те политике у новим условима, и нагризање морала и традиционалних вредности током шездестих и седамдесетих, и промена културних и интелектуалних парадигми из тог периода. Америка је крајем седамдестих тражила одлучну и ефикасну политику која ће увести јасна и прецизна правила и повратити самопоуздање појединцима, али и целој нацији.

Реганова администрација је смањила порезе за четвртину, увела је политичку чврстог долара, жестоко се обрачунала с инфлацијом, смањила буџетски дефицит и спроводећи масовну дерегулацију избрисала и последње трагове Неw Деал-а. Тржишна економија, предузетништво, индивидуализам, приватни здравствени и пензиони фондови поново су постали доминантне институције. Уз ово је ишла афирмација друштвеног конзервативизма, враћање религије у јавну сферу, борба против абортуса, повратак смртне казне у неколико држава, и пропагирање породице. Трећи сегмент Реганове „револуције” била је оштра међународна политика борбе против комунизма на свим фронтовима. Реган је отпочео нови талас трке у наоружању, посебно се бавио борбом против левих покрета у Латинској Америци где Америка није више презала ни од директних војних интервенција. Након Никсонове политике детанта, Реган је оживео дискурс и дух хладног рата, често користећи запаљиве, хришански и мисионарски интониране формулације које су СССР и комунизам приказивале као великог сотону. Врхунац новопокренуте трке у наоружавању био је пројекат Стратешке одбрамбене иницијативе или, популарније, Ратови звезда којим је Реган планирао да у планове хладноратовског надметања укључи и космос.

Ово заоштравање економске трке и трке у наоружању обично се сматра једним од кључних разлога за крај комунизма. Комунистички лагер није могао да издржи овај нови талас модернизације, трансформисања западних економија у динамичне, информатички засноване фабрике за прављење новца, које су без већих проблема могле да повећавају буџет за наоружавање. СССР то више није могао, пре свега због заостајања у економији. Тржиште је коначно победило планску привреду, о чему је у чувеној Социјалистичкој контроверзи још двадестих писао један од хероја новог либертаријанизма Фон Мизес.

Реган је такође остао упамћен као најзначајнији амерички председник друге половине прошлог века, као човек који је победио комунизам. Тајну његове популарности добро је описао Хејнз Џонстон: „Његова највећа услуга била је повратак самопоштовања Американаца за себе и за своју владу након траума Вијетнама и Вотергејта, фрустрације због кризе талаца у Ирану и неколико неуспешних председника ”.

Администрација Џорџа Буша представљала је континуитет с претходном Регановом политиком. Током његове владавине и формално се распао Варшавски савез, СССР и читав комунистички свет. Немачка се ујединила, а од 1. јануара 1992. ЕЕЗ је прерасла у Европску унију. Буш је, међутим, највише остао упамћен по рату у Заливу који је представљао демонстрирање снаге једине преостале суперсиле. Упркос брзој победи, Буш је следеће изборе изгубио. Након година обнове конзервативизма, смањења потрошње, афирмације слободног тржишта и великог ангажмана у свету, Америка се уморила и тражила је начин да се окрене својим унутрашњим питањима. Уследила су два мандата Била Клинтона који су обележени афирмацијом нове лево-либералне идеологије, подстицањем афирмативне акције према свим облицима мањина, новим хедонизмом, веома богатим животом и наставком економског бума. Републиканци су, предвођени Њутом Гингричом, 1994. први пут после 1952. освојили оба дома Конгреса, на платформи насловљеној Уговор са Америком. Они су водили оштру борбу с председником Клинтоном око балансираног буџета и социјалних реформи.

Последња републиканска администрација је још увек владајућа гарнитура Џорџа Буша млађег. Овај период ће по свему судећи остати запамћен као веома контроверзан у америчкој историји. Републиканци су наследили економију која је након експлозивног раста у деведесетим полако почела да улази у рецесију. Међутим, док се гарнитура тек припремала да отпочне са имплементацијом свог економског програма, десио се 11. септембар. Америка је први пут нападнута на својој територији, што је изазвало огромну дугорочну трауму међу њеним становништвом. Одмах након терористичког напада, држава је улетела у стање опште мобилизације и великог страха од нових могућих удара. Детаљне контроле на аеродромима учиниле су Америку тврђавом. Донет је чувени и веома контроверзни PARIOT Act или Закон о превенцији терористичких удара, који је суспендовао многа дотадашња права америчких грађана и државним органима омогућио да прате и прислушкују сумњиве појединце. На мети је углавном била исламска заједница, па је на десетине хиљада људи привођено и саслушавано.

У склопу опште милитаризације и пропагандног лудила које је захватило скоро читаву Америку, Буш је за нападе оптужио Ал Каиду коју је повезао с талибанском владом у Авганистану. Није прошло дуго, а Америка је заједно с Британијом – и противно повељи УН – напала Аваганистан и уз помоћ оружја већ у новембру исте године променила режим. Још контроверзнија је инвазија на Ирак и рат који је без одобрења Савета безбедности Буш повео у марту 2003, с намером да свргне режим Садама Хусеина. Након кратког али веома интензивног рата током ког су порушене многе историјске знаменитости од непроцењивог значаја за људску цивилизацију, Американци су освојили Ирак, да би након извесног времена ухватили и самог Садама.

На таласу брзих победа и с огромним самопоуздањем које је враћао и Америци задовољној због освете, Буш је добио и други мандат 2004. Након тога све је пошло нагоре. Обе војне авантуре које су за циљ зацртале промену режима и успостављање демократске власти претвориле су се у фијаско. У обе земље и даље се воде ратови ниског интензитета, сваког дана гине на стотине људи, терористички напади и несигурност су постали део живота, Ирак је на ивици распада или дугогодишњег грађанског рата између три народа који у њему живе... Читава стратегија дефинисана у Пројекту за нови век, који су саставили главни неоконзервативни идеолози, претворила се у прах. Америка се дубоко заглибила на Блиском истоку, а доста се спекулише и о могућности да се на све ово дода и могући напад на Иран.

У самој земљи ситуација је такође лоша. Економија веома споро излази из рецесије, потрошња је огромна као и јавни дефицит, камате су од 1% стигле на преко 5% што је изазвало хаос на тржишту некретнина, где је само током 2006. око милион људи остало без кућа и станова јер с повећаним каматним стопама више нису били у стању да исплаћују рате. Незапосленост се знатно повећала, као и незадовољство обичних грађана који су тешко поднели повећање цена горива услед раста цене нафте на светским берзама. Након огромног ентузијазма и подршке милитаризму, већина грађана се противи даљем останку америчких трупа на Блиском истоку. Демократе су управо на том програму успеле да на изборима 2006. добију већину у оба дома. Наравно, не сме се заборавити ни незадовољство лошом реакцијом државе на последице удара урагана Катрина који је у септембру 2005. разорио Њу Орлеанс и велике делове Луизијане.

Посебно је занимљива чињеница да су класични конзервативни републиканци најоштрији критичари ове администрације. Они тврде да је Бушов јастребовски и месијански неоконзервативизам напустио све традиционале стубове републиканског и конзервативног програма као што су смањење јавне потрошње, ниске камате, изолационизам, примат економије и подстицање конзерватвних вредности у друштву. О томе заиста доста сведоче подаци и опште стање друштва, али и невероватна чињеница да нпр. Фукујама хвали неоконзервативце због интервенционистичког промовисања људских права и демократије по читавом свету! Пред председничке изборе 2008, велика коалиција најразличитијих покрета и интереса која чини Републиканску странку и амерички конзервативни спектар је поново развргнута и поцепана. Под ову капу иначе спадају фискални конзервативци, монетаристи, затим економски либерали, па друштвени конзервативци и религиозни конзервативци који су против абортуса и хомосексуализма, затим критичари интернационализма, подржаваоци јаке америчке војске, заговараоци већих права за појединачне државе у САД, борци за очување права на слободно поседовање оружја и многе интересно организоване локалне или струковне групе као што су нпр. бајкери који се противе обавезном ношењу кацига при вожњи мотора.

У тренутку када се као најизгледнији председнички кандидат намеће веома либерални бивши градоначелник Њујорка Руди Ђулијани, чини се да је странка опет у кризи идентитета и да се не види шта би могло поново да окупи све њене делове. Но, из претходне историје се види да јој то свакако није први пут и да је увек знала да се врати још јача.

3. Хришћанска демократија

Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената Државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне али и вредносне зајднице. О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора. Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија.

Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике.

Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујучи чињеници да је увек била уско повезана с Католичком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега католички пројекат. Ова оцена се лако потврђује простом чињеницом да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет.

Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва. Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе.

Католичка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Sullabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришчанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд.

Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских католицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Ламене и његов часопис Будућност (Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, као би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем.

Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу. Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из католичких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање.

Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке католичке Зентрум партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerrum Novarum („Нове ствари”). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragessimo Anni („Четрдесет година”), представља најзначајнији моменат у новијој историји Католичке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну цивилизацију. Путем њих Католичка црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери.

Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specifica демохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева. По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.

У основи ове разлике је разичита метафизичка и социјална концепција човека у католичанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У католицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перпективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.

Не случајно, прво помињање идеје хришћанске демократије налази се у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина.

У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и интитуција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.

Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.

Други принцип је супсидијатност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из католичког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faire индивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могућ нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је као основа Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу.

Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.)

Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем приципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри потивници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам”, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.

Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице.

Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.

Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера који је 1874. године као председник националне конвенције Католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма. Ту је и Дон Стурцо који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма.

Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демоцразиа Цристиана, Алћиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Католичке цркве. Ова генерација политчара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учнила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала.

Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе).

Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије. Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шезедестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију.

1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискиване тенденцијама које стижу из англо-америчког света. Деконструкција Државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forzza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице.

Нова времена и нови mainstream наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел последњу конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији управо пролази кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које прихвата као основу будућег изборног програма. Нпр, доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд. Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3-5 марта 2006. Али, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентиета.

Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској. Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер (а данас председник Чешке) не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма.

Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе.