1. Конзервативизам пре „конзервативизма“

Бављење једном политичком идеологијом која баштини бар два века мишљења и развоја представља велику опасност. Читалац који консултује више од једног тумача конзервативних начела биће врло брзо збуњен чињеницом да се под истим именом разумевају понекад веома различите ствари.

Неких двадесетак година касније појавило се неколико нових струја на америчкој десници, укључујући либертаријански настројене економисте, радикалне религиозно усмерене фракције Републиканске странке и теоријски оријентисане историчаре, правнике и филозофе. Сви су они, наравно, добили налепницу неоконзервативаца иако су се најпре много разликовали између себе, а јако много их је делило од претходне генерације из педесетих година. Након поновног доласка републиканаца на власт 2000. године, израз неоконзервативац још једном је радикално измењен тако да су они за класичне конзервативце почели да користе термин палеоконзервативци. Када читалац погледа веома занимљив прошлогодишњи чланак Френсиса Фукујаме После неоконзервативизма, биће запањен када види да се као дистинктивне одлике неоконса наводе снажно заступање људских права и демократије или интервенционизам, што су идеје фундаментално супротне погледима сваког класичног конзервативца. У исто време је (посебно у Европи) ознака неоконзервативац почела да се примењује као идентична са неолиберал...

Тешко да неког до сада није заболела глава од свих ових одредница. Навођење тако великог броја интензивно поређаних ознака управо је требало да укаже на ову веома опасну заводљивост етикета које срећемо у свакодневном говору. Сваки покушај да се зађе иза наизглед прозрачних излога, захтева велику концентрацију и способност да се прати еволуција идеја, начела и одлика које се везују за историју конзервативизма. Због свега реченог, ова књижица може тек овлаш да назначи ту богату историју и тек површно да мапира меандре кроз које се конзервативна струја разливала. Нагласак ће ипак бити на оном темељном језгру идеја и начела који уз све варијације ипак даје довољно легитимитета да оцртамо једну нит која води од Берка до Кристола, Маргарет Тачер или Ангеле Меркел.

Управо се у овом раду први пут појавило име Едмунда Берка, британског политичара, писца и теоретичара за кога се често говори да је отац модерног конзервативизма. И заиста, примећено је да ниједна идеологија или мисаона традиција није у тој мери повезана са једним именом као што је то случај са Берком и конзервативизмом. Како то обично бива, такве тезе садрже одређену дозу претеривања. Конзервативне идеје и мислиоци постојали су и пре и после њега. И сâм Берк је као сваки озбиљан конзервативац тврдио да његова мисао тек наставља континуитет једне исправне, емпиријски доказане праксе и мисаоне традиције. У споровима с јакобинцима он је нпр. тврдио да од њихових апстрактних анархистичких схема брани и чува начела која је поставила Славна револуција из 1688.

С друге стране, Берк је ипак заслужио посебно место у историји конзервативизма. У томе му је помогла чињеница да је живео у доба Француске револуције која је умногоме означила размеђе два доба. Његова анализа и критика ове појаве изложена у чувеној књизи Разматрања о револуцији у Француској представља први кохерентно написан и изложен систем конзервативних политичких начела. Иако Берк није користио израз конзервативизам, у делу је јасно присутна свест о томе да се износи један посебан систем начела који се супротставља систему мишљења и делања (условно речено либералном, заправо јакобинском) карактеристичном за припрему и извођење Француске револуције. Мање-више сви озбиљни наредни покушаји да се настави и одреди ова традиција прихватили су канонско правило да се полази од Берка. Томе је допринело и брзо превођење и рецепција ове књиге на немачки и француски језик.

Будући да је свакој дисциплини потребно увођење реда и прихватање неких општих правила, тако се и овде прихвата Берков тежишни положај. Међутим, управо због помињаног континуитета потребно је подсетити на значајне претече и на људе и институције који су одређени систем веровања, пракси и идеја обликовали током европске историје која је претходила овом британском мислиоцу.

Уз све ограде које се морају задржати када се модерни појмови аналошки примењују на периоде који нису познавали савремене идеолошке поделе, ипак је могуће начинити довољну јасну линију интелектуалних достигнућа и практичних начела која спадају у претече конзервативизма. У разним покушајима сачињавања пописа конзервативних књига обично се Платонова Држава наводи као први документ у коме су представљене одређене идеје о уређењу света и друштва, које су у разним верзијама биле сродне и каснијим мислиоцима конзервативне провенијенције. Постоји низ таквих идеја: представа о трансцедентном метафизичком и посебно моралном поретку, морална нужност потраге за стварним принципима таквог поретка, неопходност поштовања постојећег друштвеног поретка, неизбежност моралног насупрот насилном утемељењу државе, веровање у природно постојање хијерархије и потребу признавања те чињенице организовањем државе у систем различитих класа, критика симплицистичких формула за организовање друштва које не признају сложеност друштвених послова, итд.

О природи традиције конзервативизма веома много говори чињеница да се одмах након Платона на овај списак стављају Аристофанове комедије. Овај први велики комедиограф био је Сократов, а тиме и Платонов архинепријатељ (Конзервативизам је у сваком добу био састављен од низа начела која нису нужно била идентична за све конзервативце тог времена. И поред неких заједничких момената, дешавало се да поводом одређених принципа који су стицајем околности били пресудни у политичкој борби, две врсте конзервативаца дођу у отворени сукоб. И у том смислу овај однос Платона и Аристофана представља модел за нпр. каснији сукоб северњачке традиције Хамилтона, Адамса и Линколна с јужњачком, такође конзервативном традицијом Рудолфа од Роанока и Калхуна. Касније ћемо наићи и на значај спор Пила и Дизраелија око житних закона у Енглеској.)

Аристофан је Сократа, кога је у Облакињама извргао подсмеху, доживео као сомнабулног преваранта који нарушава постојеће норме понашања. Међутим, оно што га је повезивало с Платоном јесте изразито неповерење према демократији као систему политичког организовања, што је показивао маестралном кртиком њених лоших страна управо у својим комедијама попут Птица, Лисистрате или Жаба. Аристофан је својим делом оставио у наслеђе још једну будућу значајну одлику конзервативизма: склоност књижевном и уметничком представљању својих идеја, као и нарочиту склоност суптилној иронизацији супротстављених мишљења и лоших тенденција у друштву (нарочито оних грађених на апстракцијама). Ова иронија, која је обично подразумевала и огромно и широко познавање класичних наука, каткад је умела да пређе у урнебесну и разарајућу сатиру која је до данас остала веома важно оруђе конзервативне традиције.

Римски републиканизам оставио је непресушно наслеђе за читаву ову идеологију. Није чудо што су амерички Очеви оснивачи били фасцинирани римским наслеђем и што су чак и спољна обележја своје архитектуре, укључујући и називе, преузимали од класика. Доба римске републике дефинисало је низ елемената класичне европске политике попут институције правног уређења међуљудских односа, значаја Сената као – условно речено – представничког дома политичке елите који је у каснијем добу у сталном спору са царевима постављао основу за поделу власти итд. За конзервативце је значајна аристократска природа Сената, одговорност елите коју је ова институција демонстрирала (noblesse oblige) и њихова љубоморна борба за очување слободе, и посебно републиканских врлина као што су патриотизам, лојалност и осећај дужности. Ове моралне норме најбоље су очуване у делима тројице класичних писаца, Марка Тулија Цицерона, Сенеке и Марка Аурелија.

Појава хришћанства значила је појаву новог темеља западне цивлизације који ће пресудно одређивати смисао и перцепцију Запада током следећих 1800 година. Библија је и до данас остала непресушни извор инспирације, вредносних принципа и мудрости за највећи број конзервативаца (иако, као што ћемо видети, постоје и скептички, дакле нерелигиозни конзервативци). Један од најважнијих елемената хришћанског учења постао је фундаментална премиса целокупног конзервативизма – у питању је доктрина о паду, односно првобитном греху. Адам је створен по лику божјем, али онога тренутка када је окусио са дрвета сазнања покварио је своју природу и изгнан је у свет несавршености. Ова доктрина о непоправљиво запрљаној људској природи на овом свету представља једну од кључних одлика конзервативизма и фундаментално га разликује од других погледа на свет. Две књиге Светог Августина, Исповести и О држави божјој, осим других значајних тема изванредно су разрадиле и доктрину пада и њене последице.

Читав средњи век је представљао трајно упориште за конзервативни светоназор не само обиљем хришћански интониране литературе која је тада стварана, већ и својим хијерархијским уређењем, политичким и друштвеним системом, патерналистичким вредносним системом и мноштвом институција које су тада настале. Чак и када је било речи о накнадним апокрифним учитавањима, средњи век је дуго коришћен као основа за пожељне пројекције и нормативно дефинисање циљева и мера за адекватну организацију друштва. Указујући на чињеницу да је и етимолошка основа ове идеологије смештена у средњи век, Расел Кирк подсећа да су у разним италијанским градовима чувари закона били називани конзерватори, као и да су енглеске мировне судије изворно биле називане custodes pacis – чувари, односно конзерватори мира.

Током овог периода настајали су врло занимљиви политичко-теолошки интелектуални системи од којих је дело Св. Томе остало као најимпресивнији споменик једног хијерархијски уређеног космоса. Посебан значај, међутим, имају такозване посредничке институције. Управо је током зрелог средњег века у градовима развијен читав низ струковних, интересних и друштвених организација као што су универзитети, еснафи, манастири, задужбине или прото-адвокатске коморе, па је чак и идеја парламента перципирана као могућност корпоративног представништва.

Своје импулсе овој традицији дали су и поједини мислиоци ренесансе попут Еразма, али и неке струје реформације које су донеле нови жар хришћанском покрету и хришћанској организацији друштва. Разумљиво, инквизиција и разне теорије државног разлога (укључујући и Ришељеа) имале су велики уплив у латинским земљама, а одатле црпе изворе каснија традиција ауторитарног конзервативизма једног Деместра или Кортеса. С друге стране, калвинизам је носио британску реформу до Славне револуције и био заслужан за настајање енглеског парламентарног система који су остали Европљани изучавали током 18. века, а Берк бранио.

У веома корисној књизи Роберта Еклешела Енглески конзервативизам од рестаурације посебно поглавље је посвећено протоконзервативним мислиоцима који су претходили Берку. Овај аутор је издвојио пет занимљивих аутора и показао како је већ у периоду од рестаурације половином 17. века до Француске револуције, енглески торизам доживео значајну трансформацију. Веома прегледна анализа кључних начела показује како се од изразито традиционалистичких монархистичких позиција бискупа Роберта Сандерсона и Сер Роберта Филмера у чијој је Патриархији најчистије изложен принцип природног ауторитета (Бог на небу, краљ на земљи, отац у кући), преко већ модификоване позиције Офспринга Блекела дошло до Болингбрукових теза о уставном еквилибријуму између краља, парламента и заједнице. Имајући у виду познату чињеницу да Берк није припадао торијевцима већ релативно либералнијим виговцима, преглед се завршава представљањем идеја Џона Ривса, истинског представника торизма у доба Француске револуције.

Коначно, не сме се изоставити име Џонатана Свифта. Овај мудри и опори политичар, духовник и понајпре писац аутор је између осталог величанствене сатире Гуливерова путовања, која је данас нажалост сведена на дечју причу и предложак за мноштво цртаних филмова. У питању је, међутим, дело које (како је то приметио Алан Блум) за рану модерну филозофију представља исто што и већ помињане Аристофанове Облакиње за рану грчку филозофију. Посебно у трећем делу, Свифт је још почетком 18. века радикалној критици изложио све необавезујуће просветитељске апстракције које су сматрале да се људска природа и друштвено-политичко уређење могу преко ноћи редефинисати и променити у складу са начелима „чистог разума“. Ако је једна од дефиниција модерног конзервативизма да је у питању реакција против апстракција у политици, онда је Свифт прави критички утемељитељ таквог приступа. Читав тај одељак под називом „Пут у Лапуту“ представља сликовиту метафору система који би се темељио на нововековној фасцинацији природним наукама и вери да се све ствари могу прорачунати и технички организовати, што би укључило и међуљудске односе. Ова разорна критика базирана на здравом разуму прва је упозорила на страховиту опасност тираније засноване на науци и на месијанској вери да само научник поседује кључ за разумевање свемира, те му се стога сви морају покоравати.

2. Конзервативизам на политичкој мапи

Француска револуција у много чему представља кључни период обрта у модерној европској историји. Петогодишњи период ломова и потреса који је започео сазивањем Скупштине 1789, а окончао се збацивањем Робеспјера и успостављањем Директоријума 1794, пресекао је европску историју на два дела и директно је заслужан за појаву низа модерних европских идеологија као што су национализам, анархизам, комунизам и, индиректно, конзервативизам. Наравно, тек окончано излагање о Свифту који је стварао скоро читав век раније подсетило нас је да су суштински мисаони спорови који су претходили револуцији вођени дуго пре њеног избијања. Али, једна је ствар начелни теоријски сукоб, а друга покушај практичне реализације одређених идеологема, што се 1789. и десило. Француска револуција је карактеристична по чињеници да је пројектована на основу мисаоних апстракција о неотуђивим људским правима. Њени спроводиоци су, слично научницима из Свифтове књиге, веровали да их познавање таквих апстракција легитимише за месијански подухват брисања претходног уређења и креирања новог заснованог на низу апстрактних начела.

Између осталог, ова револуција је донела и поделу на левицу и десницу. Ова значајна дистинкција која већ више од два века опстаје као основна политичка подела у идеолошким и партијским системима западног света, настала је случајно. Када се после век и по француска скупштина сакупила 1789, припадници такозваног трећег сталежа сели су у клупе на левој страни, а припадници племства и свештенства у клупе на десној страни. Тако се формирала навика да се носиоци захтева за реформама и променама називају левичарима, а носиоци „старог режима“ или браниоци старих схватања и постојећег система етикетирају као десничари. Ова почетна подела омогућавала је да се и њихове идеологије лако идентификују па је за парламентарну левицу везивана просветитељско-либерална, а за десницу антипросветитељска и конзервативна идеологија.

Ствари, међутим, почињу да се компликују још током саме револуције када се појављује низ друштвених поткласа и покрета који такође износе своје партикуларне и глобалне визије о потребном политичком и економском уређењу, нарушавајући тако претходну бинарну поделу. Стварно померање дешава се, међутим, половином 19. века када осим племства (крупних земљопоседника) и свештенства као носилаца конзервативне идеологије, те буржоазије или средње класе као носилаца либералне идеологије, на сцену улази и већ добрано нарасла и са стеченом самосвешћу организована радничка класа која доноси различите верзије социјалистичког светоназора. Пластично приказано, тиме се либерална идеологија са класом која је заступа помера од левог краја спектра ка центру.

Већ у другој половини века либерализам као организована политичка снага нестаје. Као већ увелико модификован у односу на ране просветитељске облике, либерализам је успео да се наметне као целокупна основа западних политичких система, па се тако савремене демократије називају либералним демократијама. Неки његови темељни принципи као што су индивидуализам, тржишна економија или владавина права значајно су утицали на друге две носеће идеологије. Тако се и на левом крилу појавила социјалдемократија као далеко умеренија верзија социјализма. На десном крилу је конзервативизам такође доживео значајне модификације у односу на једну другу револуцију о којој ће сада бити речи. Но, цена општег прихватања и усвајања либералних принципа била је управо нестајање либералних партија као релевантних политичких чинилаца. Опет се на британском примеру најјасније види како је у првој деценији прошлог века Либерална странка изгубила место једне од две водеће политичке силе услед успона Лабуристичке странке.

Друга револуција која се дешавала паралелно са француском политичком била је (пре свега енглеска) индустријска револуција. Крај 18. и прва половина 19. века представљају период снажног успона енглеске економије услед нових техонолошких изума, побољшања средстава саобраћаја, али још више због пуног увођења капиталистичког система привређивања и организације друштва у складу с потребама економије. Ова дешавања изазвала су низ демографских, социјалних и политичких потреса јер је капитализам разбијао класичне сеоске заједнице и изазвао огромне миграције ка градовима који су постајали прљава прихватилишта нове радне снаге, породица стрпаних у нељудске услове живота које су са мноштвом нових фабрика, радионица и других врста прљавих погона сасвим мењали доташњу физиономију градова. У 19. веку су стога многи конзервативци били изузетно критични према самом капитализму и његовим последицама на укупан друштвени живот, као што су механицизам, атомизација, распад традиционалних заједница, популизам или опадање квалитета уметности.

Може се рећи да је ова полувековна друштвено-економска револуција изазвала далеко више потреса него краткотрајна француска политичка револуција. За огромну већину конзервативаца тог периода она је била подједнако, ако не и више неприхватљива и опасна. Нарушавање класичног односа између одговорног племића и лојалног поданика и његова замена на тржишним основама базираним односом послодавац – радник, разбијање идиличне смирене сеоске заједнице зарад динамичних, хаотичних градова у којима је човек препуштен сâм себи, снажно нарушавање наслеђених моралних основа у име чисто материјалних циљева живота – све су то били класични примери светогрђа за конзервативне традиционалисте без обзира да ли су били блиски торијевцима или не. Између осталог, прву половину 19. века обележио је познати сукоб око житних закона. Енглеска племићка аристократија је упорно бранила високе царине на увоз жита како би тиме заштитила високе цене жита произведеног на њеним имањима. На другој страни су били градски капиталисти који су тражили обарање царина како би увозили јефтиније жито и тиме омогућили додатно смањење надница својим радницима.

Овај сукоб је добио и теоријски ниво па се спор у начелу водио око предности и мана слободне трговине. Стицајем поменутих околности, конзервативци су били против неограничене међународне трговине и бранили су протекционизам. Када се томе дода претходно поменуто негодовање због укупне измене друштвеног система у коме су они раније доминирали, што је верификовано изменама Изборног закона 1832. и амандманима на Закон о сиромашнима две године касније, онда постаје јасно како су конзервативци у начелу били против самог капитализма са свим његовим одликама.

Иако је на крају 1846. царине укинула управо конзервативна Пилова влада, ипак је у странци победила протекционистичко-патерналистичка струја па се Пилова фракција брзо придружила Либералној партији. Прихватање капиталистичких налога (као и усвајање неких политичких принципа либерализма) ишло је веома постепено у конзервативном табору, тако да је пуно прихватање донео тек 20. век. Од почетка тог века, са нестајањем значајнијих либералних партија долази до фузије ранијег конзервативизма и десно усмерених либерала, што је на крају довело до савременог профила припадника парламентарне деснице у шта спадају морална, религиозна и политичка начела конзервативизма и заступање више-мање либералног капитализма и слободног тржишта.

Важно је уочити да су конзервативци од самог почетка на политичком спектру заузели простор деснице и да – за разлику од либерала – нису превише лутали у тражењу сопственог идентитета. Након свега се стигло до данашње схеме какву је описао Норберто Бобио која заиста и карактерише готово све либерално-демократске земље. Полазећи од идеје да је релевантан критеријум за разликовање левице и деснице однос према једнакости (за десницу је прихватљива само политичка и правна а за левицу и социјална), а критеријум за разликовање умерених од екстремних опција однос према слободи, овај аутор предлаже да се политички спектар раздели на четири дела тако што се на крајеве стављају радикална левица и радикална десница, које обично не прихватају парламентаризам и легитимност противника, а у средину снаге левог центра и десног центра. Битно је да се нагласи како радикалне опције (које несумњиво постоје у свим друштвима) у нормалној земљи ретко добијају више од 10% гласова на изборима. Разлике између странака центра често се своде на усмеравање или смањивање свега неколико процената пореза и то су обично веома стабилне државе са високим степеном заједништва. Клатно се креће на једну и на другу страну у складу са друштвеним и економским циклусима, али ту није реч о радикалним скоковима већ о еволутивним и постепеним променама. Углавном је свуда присутна бинарна подела на умерену конзервативну десницу и умерену социјал-демократску левицу.

Услед комплексности друштвеног система треба истаћи да границе између појединих идеологија никада нису биле потпуно јасне. Током два века постојања, ове идеологије су се услед међусобних спорова и пролиферација преобликовале и преузимале елементе од оних других. Постоји, стога, низ мислилаца на које с много разлога право полажу и либерализам и конзервативизам. На пример, у попису најважнијих дела конзервативизма који је саставио Роберт Низбет налазе се књиге Ламенеа, Токвила, Репкеа, Вилхелма Хумболта и Федералистички списи, што све спада у сâм фундамент либерализма. Слично пролазе и Хобс, Монтескје, Хајек...

Конзервативизам је доста утицао на друге две поменуте идеологије. На пример, либерална идеологија је због начела једнакости пред законом била изразито ригидна према сваком облику удруживања, па је право на удруживање (данас иначе једно од фундаменталних) веома касно прихваћено у корпус либерализма. Њега је либерализам прихватио од конзервативизма, баш као и начело поделе власти и федерализма. Чак се може рећи да је конзервативизам својом критиком неограничене вере у прогрес и рационализам утицао на то да либерализам након раног, ригидног облика поприми све оно што га карактерише од доба Токвила и Мила (плурализам циљева и опција, заштита интелектуалне и других мањина, критика неограничене демократије и тираније већине, све већи значај децентрализације и локалне самоуправе...).

С друге стране, познат је велики утицај који је Бонал имао на Прудона и на друге немарксистичке социјалисте, затим снага хришћанских социјалиста, па социјалистичко интересовање за синдикате, еснафе, задруге, локалну заједницу, групе за самопомоћ... Наравно, и ове друге идеологије су допринеле да понекад веома ригидни (пре свега континентални) конзервативизам, који је на свом екстремном крају имао и расизам и шовинизам и касније фашизам и нацизам, еволуира ка једној умеренијој струји која је услед друштвеног развоја постепено прихватала начела других идеологија (проширење бирачког права, верска толеранција, права жена, социјална права, синдикална права и право на штрајк) и одрекла се раних облика фундаментализма. Штавише, често су управо конзервативци попут Бизмарка, Дизраелија или Де Гола чинили радикалне реформске захвате. Низбет међу такве мере које су заиста мењале свет набоље убраја Линколнову прокламацију о ослобођењу од ропства, Бизмарково увођење осигурања за незапослене, Дизраелијев заокрет ка реформским законима седамдесетих година, Черчилове законе против аристократије и Де Голово напуштање своје политике у Алжиру. Овом списку свакако треба додати Роналда Регана и Маргарет Тачер.

3. Ауторитарни конзервативизам

Анализирајући развој политичких прилика и стратегија у Британији током последња три века, неки аутори су приметили да је најчешћа тактика конзервативаца била следећа: они су по правилу чували наслеђене принципе и системе друштвене организације противећи се снагама које су заговарале њихову измену. Када би, међутим, током вишегодишњег политичког процеса ови нови принципи били прихваћени, обично у нешто умеренијем виду од предложеног, конзервативци би провели један дужи низ година у њиховом постепеном адаптирању и укључивању у претходни корпус начела, да би их коначно прихватили као део укупног система организације. Већ следећа генерација конзервативаца би, посебно ако су се показали употребљивим, почела озбиљно и темељито да их брани као део традиције и да их на тај начин посвећује и чува од нових реформских снага које би врло брзо тражиле неку нову измену. Захваљујући таквом еволутивном методу друштвене трансформације, Енглеска је током више векова избегла насилне револуције и поставила модел интегративне, консензуалне либералне демократије.

За разлику од ње, у континенталној Европи створена је другачија традиција конзервативизма која је била доминантна током читавог 19. века. То је традиција ауторитарног конзервативизма. Ову интелектулну и политичку струју карактерише одбијање било какве промене и вера да се поредак може очувати само силом и апсолутном покорношћу поданика владару и цркви.

Ауторитарни конзервативизам уско је повезан с католичком црквом и њеном укупном политиком након појаве реформације. Католицизам је током читавог средњег века у западној Европи имао улогу генералне религије и до појаве Лутера сви сукоби које су папе водиле са краљевима и царем били су сукоби унутар исте вредносно-идеолошке парадигме. Међутим, с појавом реформације католицизам је добио непријатеља и такмаца који је повратно утицао на реактивирање борбеног духа и скоро ратничке организације унутар Римске цркве. Најзначајнија манифестација те нове политике јесте појава језуитске инквизиције, посебног ратничког реда на чијем је челу био Игнацио де Лојола. Доктрина овог специјалног реда католичке цркве састојала се у потреби да се сва средства искористе за пропагандно, политичко, интелектуално и, у крањем случају, физичко искорењивање противника. Континентална Европа је током 16. и 17. века била захваћена великим пожаром верских сукоба који су пламтели од Шпаније до Немачке и Холандије. Најокрутнији сукоби дешавали су се у Француској где је једно време постојала посебна хугенотска, дакле протестантска, држава у држави која је на крају укинута мачем.

Верски ратови су окончани Аугсбуршким миром и проглашењем начела cuius regio, eius religio које буквално значи „чија је земља, његова је и религија“. Тиме су протестантизам и католицизам поделили свој утицај на европске државе, а истовремено је створен и модеран појам суверенитета апсолутистичке државе којим је религији бар једним делом одузет примат у укупном дефинисању и вршењу јавних послова. Политика је остварила значајну аутономију у односу на религију.

Међутим, већ 18. век доноси нови изазов за тешко успостављени поредак. То су просветитељске теорије које су (посебно у Француској) током периода од педесетак година директно нападале основе старог режима, односно апсолутне монархије. Мислиоци попут Русоа, Дидроа, Холбаха, Хелвеција или Волтера темељно су оспоравали све принципе апсолутистичког државног уређења: посебно религијско утемељење, хришћанску филозофију историје, али све више и политички систем. Често се с правом говори да су просветитељске доктрине о неотуђивим људским правима, људској слободи, механицистичком уређењу космоса, једнакости, лаицизму и рационализму припремиле и иницирале Француску револуцију.

Реакције су, посебно након хаоса и терора који је револуција произвела, дошле од католичких традиционалиста. Најпознатије име у традицији континенталног ауторитарног конзервативизма јесте Жозеф де Местр. Анализирајући изворе и последице револуције, овај сјајни писац дошао је до убеђења да су за њено избијање управо криви толеренција и попустљивост старог режима. Стога је читав његов програм сажет у захтев за темељитом и потпуном рестаурацијом старог режима устројеног на религији и темељном покоравању духовном и световном ауторитету. Штавише, он је тражио потпуну реафирмацију средњовековног устројства у коме је и политичка моћ подложна врховном ауторитету папе као гаранту духовног јединства хришћанског света, што је нужан услов очувања поретка. Радикалност Де Местровог програма, који је остао познат и по захтеву за потпуно органицистичким уређењем друштва и по чувеној критици апстрактног човека и апстрактних права, сажео је Ендрју Хејвуд: „Де Местр је дубоко веровао да је друштво органско и да би доживело фрагментацију или слом када не би било увезано двоструким принципима ’трона и олтара’. Зато је његова главна брига била очување поретка који сам, веровао је он, људима може да пружи безбедност и сигурност. Револуција би, па чак и реформа, ослабила ланце који повезују људе и водила паду у хаос и угњетавање. Треба бити покоран чак и окрутном владару, јер када би се једном установљени принцип ауторитета довео у питање, резултат би био бесконачно већа патња“.

Кључна разлика од британског реформског и еволутивног конзервативизма јесте ова радикалност захтева: све или ништа, нема компромиса, поредак и јединствени хришћански темељ ауторитета мора се бранити по сваку цену, а све оне који га поткопавају треба елиминисати. Код овог савојског мислиоца, али и код њему блиског Бонала, доминира реактивирање два класична елемента ауторитарног конзервативизма: радикално разумевање доктрине о паду које објашњава човекову елементарну неспособност за непринудан избор добрих чинова, и с њом повезана вера у суштински значај политичког децизионизма насупрот либерално-демократске вере у рационалну диксусију и републикански представнички облик политичког уређења.

Трећи настављач ове интелектуалне традиције је Доносо Кортес, изванредни аналитичар проблема деветнаестовековних либералних уређења. По виђењу овог мислиоца који је стварао средином 19. века, класична апсолутна монархија показала се већ истрошеном као модел практичног конзервативног уређења и у новим условима постоји само један излаз: радикална тотална диктатура која ће у свим сегментима живота моћи да васпостави католички систем веровања и политичких односа.

На интелектуално-политичком нивоу најзначајнији документ овог времена у коме су сажети сви ставови ауторитарног конзервативизма јесте енциклика папе Пија IX из 1864. У овом изузетно занимљивом тексту названом Sullabus Errorum, односно „Попис грешака“, папа је направио детаљан списак свих погрешних схватања и зала савременог света иницираних грешним идеологијама либерализма, социјализма, демократије и национализма. Овај документ је веома битан јер заправо доноси оно што је идеолошки mainstream у Европи тог доба и показује колико се он померио током периода након Француске реовлуције. Гледано из перспективе саме политике, управо у том периоду вођена је велика борба између Свете алијансе која је сачињена 1815. под Метерниховим утицајем и која је окупљала стара европска царства и, с друге стране, мноштва прогресивних и либералних покрета који су тражили територијално, идеолошко и уставно-политичко преуређење Европе. Sullabus Errorum показује колико је тада снага овог другог фронта ојачала и колико су снаге старог режима биле у узмаку. Отуд и Кортесови захтеви за новом врстом диктатуре.

Међутим, ауторитарни конзервативизам је, у разним облицима, наставио да живи све до II светског рата. По обичају је био изузетно јак у католичким земљама где се католицизам највише одржао у народу. Условно речено, један од његових облика јесте и популистичка владавина Наполеона III који је заправо увео политички систем познат као плебисцитарна диктатура. Ово је било могуће управо захваљујући увођењу општег права гласа – показало се да је велика већина изразито традиционалистички и религозно оријентисаних француских грађана изабрала да подржи ауторитарни програм Бонапарте и да му омогући да суспендује либералну демократију. Након његовог пада 1871. појавио се низ накнадних покрета и партија попут Буланжизма, Француске акције или ad hoc коалиција за време Драјфусове афере, који су показали да је ова традиција задржала снажно упориште у Француској.

Да ова традиција није ограничена само на католички свет показује пример православне Русије. Русија се од свих земаља Европе најдуже и најконсеквентније супротстављала такозваним прогресивним кретањима. Укидање кметства нпр. десило се тек у другој половини 19. века. Најпознатије име међу руским ауторитарним конзервативцима јесте Константин Побједоносцев. Овај тутор двојице царева заправо је био идеолошки диктатор Русије у деценијама пре Револуције из 1905. По његовим схватањима чак су и најтврђи западни конзервативци попут Де Местра били делимично инфицирани вирусом либерализма и лицемерно недоследни. Само је Русија успела да се сачува од ђаволског појма слободе и то захваљујући православној традицији и заиста неограниченом ауторитарном систему владавине. Да би се то десило, нужно је осудити и насилним методама спречити све демократске и либералне институције као што су слобода штампе, транспарентно суђење у складу са законом, парламентарна владавина, секуларно образовање и скептицизам према божанском положају и мисији цара.

У 20. веку ова традиција је у западној Европи завршила у крајњим практичним екстремима као што су италијански корпоративни фашизам, немачки нацизам (који је великим делом заснован за време Бизмаркове ере) и разне врсте националних покрета и диктатура које су пред II светски рат владале од Шпаније и Португалије до Румуније и Мађарске. Међутим, на плану интелектуалног и уметничког стваралаштва екстремна десница је оставила човечанству изузетне захвате. Поменимо најозбиљнијег политичког теоретичара тог периода Карла Шмита, великог филозофа Мартина Хајдегера, писце Ернста Јингера, Луја Фердинанда Селина, Кнута Хамсуна, Д.Х. Лоренса, песника Езру Паунда, читав италијански футуристички покрет у ликовној уметности, или теорију елите у социјалној мисли коју су понудили контроверзни италијански мислиоци попут Парета или Моске.

Не сме се изугубити из вида да је читав овај радикални талас умногоме настао и одржао се као реакција на појаву комунизма у Европи. Франкова диктатура у Шпанији и диктатура генерала у Грчкој настале су након грађанских ратова и пораза комунистичких покрета. Можда то објашњава и њихово дуго трајање, све до седамдесетих година прошлог века. Занимљиво је да није у питању само европска појава. У сличним условима ауторитарне, антикомунистичке диктатуре базиране на католицизму дуго су карактерисале политичка уређења јужне Америке. Најпознатије су перонистичка, а затим диктатура војне хунте у Аргентини или Пиночеова диктатура у Чилеу која је успостављена и опстала уз помоћ САД.

У источној Европи су након увођења комунизма те снаге скоро потпуно искорењене, да би се постепено обновиле након 1990. Међутим, њихова снага је углавном занемарљива и сведена на значај који слични покрети углавном и имају после II светског рата. У западној Европи је након II светског рата вођена озбиљна и дуготрајна борба да се екстремно десни покрети који су наследили ову традицију забране, пацификују, демократизују или сведу на ванпарламентарни статус, евентуално на границу од 5-10% подршке. Све је то било могуће зато што су најпре Католичка црква, а затим и њој блиски друштвени слојеви прихватили либералну демократију као основни оквир западног политичког и друштвеног уређења, односно капитализам као темељ економског уређења, док се црква одрекла претензија на улогу државно загарантованог контролора свести и живота. Стварање европске хришћанске демократије, односно демохришћанских партија, синдиката и сродних организација, најважнији је политички обрт у двадесетовековној историји Европе.

У последњих пет – шест година чини се да екстремна десница јача. Европске земље суочавају се, слично као и САД, с мноштвом нових изазова као што су погоршање односа с исламским светом и исламски теороризам, демографско старење и одумирање домицилног белог становништва, нови таласи имиграције који прете да озбиљно наруше традиционалну демографску, верску и културалну слику тих друштава, енергетска криза, повећање незапослености, криза моралног идентитета и традиционалне породице, економски изазови глобализације итд. Све то јача несигурност и ксенофобију код великог броја грађана, па услед тога расте и значај екстремно десних опција као што су Слободарска партија у Аустрији, неонацистичке партије које полако улазе у регионалне парламенте у Немачкој, Ле Пенов Национални фронт у Француској или Фламански блок у Белгији. Занимљиво је, међутим, уочити да они пре свега инсистирају на одбрани класичног европског и националног идентитета у чије темеље већина њих убраја сва начела либералне демократије. Штавише, познат је случај покојног Пима Фортијна, вође холандске екстремне деснице, који је као декларисани хомосексуалац инсистирао да странце треба протерати зато што не прихватају европске либерално-демократске вредности, секуларизам и нпр. слободно испољавање сексуалних слобода. Тиме се види како је класични ауторитарни конзервативизам заправо нестао из европских оквира и како данашња екстремна десница тражи неке сасвим другачије циљеве, иако је можда с овим ранијим временима повезује све израженија склоност ка употреби насилних метода.

Коначно, поставља се питање шта је конзервативизам и како се може одредити. Као полазна хипотеза за нас је најзанимљивији одговор који је још пре пола века дао Хантингтон: конзервативизам је идеологија. С тим се слаже Низбет који прецизира да је реч о једној од три велике идеологије модерног доба, уз социјализам и либерализам. Како се обично каже, конзервативизам је идеологија деснице. Међутим, постоји низ аутора који су сматрали да природа конзервативизма не дозвољава да се он перципира као идеологија. Малинов је на једном месту сакупио десетак занимљивих одређења конзервативизма: „Ако, међутим, слушамо Стјуарта Хјуза, треба да признамо како је ’конзервативизам управо одрицање од идеологија’“. Конзервативизам је „настројеност људског ума“ (Хју Сесил); „поглед на свет“, „становиште“, „модел личног понашања“, „скуп друштвених уређења и предрасуда“ (Клинтон Роситер). Конзервативизам је „интелектуална и политичка струја“, „правац мишљења“ (Бентон); „политичка вера“, „наслага претпоставки“, „доктрина“ (Кенет Миног). Конзервативизам није толико доктрина колико навика ума, начин перцепције, начин живота (Вајт). Слично нам каже и Шјутингер према ком конзервативизам „није идеологија или стабилан скуп доктрина о човеку и свету. Ближе смо истини ако га схватимо као непрестано прилагођавање“. „Конзервативизам је ’политичка филозофија’ (Вилсон), ’политичка антифилозофија’ (Вирек), ’филозофска антифилозофија’ (Винсент)“.

Веома занимљив покушај са три теорије конзервативизма понудио је Хантингтон. Прва је аристократска теорија која конзервативизам одређује као идеологију специфичног и јединственог историјског подухвата. Друга је аутономна теорија према којој је конзервативизам аутономни систем идеја с универзалном валидношћу. И трећа је ситуациона теорија у чијем је контексту конзервативизам идеологија изникла из опредељења...

Кенет Миног је покушао да захвати шире значење овог термина које се не ограничава само на политичку теорију, већ води рачуна о етимолошким изворима речи и о њеној свакодневној језичкој употреби. Конзервативизам се по његовом мишљењу може доживети као:

1) политички став, практична политичка опција, обично повезана с придржавањем за обичаје, традиције и институције које окружују човека, припадника или лидера конзервативне политичке партије;

2) као политичка доктрина, теорија или идеологија;

3) као придржавање одређених начела у другим областима стваралаштва, нпр. уметности, књижевности, музици, сликарству и

4) као начелни практични став појединаца у свакодневном деловању.

Етимолошки, сама реч вуче порекло од глагола ’конзервирати’, што значи очувати, задржати, сачувати нешто у постојећем облику. Нешто од тог изворног смисла очувало се у оној баналној перцепцији конзервативизма као филозофије statsa quo. Како Хејвуд примећује, у свакодневном говору овај термин се може односити на „умерено или опрезно понашање, животни стил који је конвенционалан, чак конформистички, или на страх од промена, одбацивање промена... “

У политичком смислу, сâм термин је настао у уској вези са Француском револуцијом, као ознака за њене противнике. Прва свесна употреба приписује се Шатобријану који је 1818. започео с издавањем часописа Le Conservateur у ком су пропагирани ставови у корист рестаурације. Роберт Блејк тврди да се први уско политички смисао среће негде око 1830. у Енглеској и да већ следеће године у употребу улази дефинисана употреба идиома „конзервативна партија“. Од 1832. торијевци почињу тако да називају своју странку. О'Саливен указује да су 1830. у САД Амерички национал-републиканци себе називали конзервативцима.

Покушавајући да побије предрасуду која тврди да су конзервативци они који су „против сваке промене“, овај аутор упозорава да се конзервативна идеологија карактерише пре свега опозицијом идеји тоталне или радикалне промене, а не апсурдном идејом супротстављања промени као таквој или посвећености очувању свих постојећих институција. Самосвесни политички конзервативизам свакако јесте настао као реакција на хаос Француске револуције и на теоријско-идеолошке основе према којима је она спроведена. Стога се као основна хипотеза оправдано може понудити следећа дефиниција: конзервативизам је реакција на анархију која проистиче из апстрактних теорија о људској природи и стога инсистира на поретку као основном појму политике.