Постоје особине чији значај намећу општи вредносни системи и оне представљају позитив у филтеру оцењивања. Њихово одсуство је ништа мање значајно и улази у стереотипну слику народа као негатив. У оптици цивилизације чији смо ми део појављују се, на пример, темпераментност или њено одсуство, дисциплинованост или њено одсуство, култура или њено одсуство, слободољубивост или њено одсуство, храброст или њено одсуство, марљивост или њено одсуство, штедљивост или њено одсуство, истрајност или њено одсуство, и томе слично. Један народ понешто од тога има или нема и тај склоп представља важан део његовог идентитета. Тако успостављена равнотежа врлина или њиховог негатива постаје модус бивствовања и опстанка. Понекад се биће распадне у недостатку равнотеже. Неретко догађало се да врлине највишег моралног ранга и племените намере, какве је, рецимо, имао наш народ 1918. године када се одлучио да ствара Југославију, постану узрок посртања јер нису усклађене са примарним умећем самоодржања. Заправо, сама стварност је последњи критеријум животне моћи сваког склопа, па и судбине народа. Она даје позицију колективним цртама на вредносној клацкалици. То је оно што га уздиже или унижава и руши. Облици понашања који су својствени заједници чине да она успешно савладава препреке у своме трајању, или је воде ка нестанку. Постоји још један случај, врло драматичан по својим последицама, а то је када један народ одступи од свога сопственог бића, када напусти идентитетне особине и вредносну кичму која га је држала на окупу. Одступање може да се догоди као самозаборав и да се одвија као тумарање безобличне људске масе која нема пуно разумевање сопствене прошлости и не може да уобличи јединствене циљеве и стратегију који би је чинили интегрисаном заједницом у будућности. Друга врста одступања представља преусмеравање идентитетног доживљаја на друге структурисане оквире. То може да буде поистовећивање са ширим појмовним или вредносним системом, као на пример са религијском заједницом у којој бледе и расплињавају се етнички и секуларни основи. Није нам непознато ни искуство опчињености универзалистичким социјалним и политичким пројектима који претпостављају самопоништење наслеђа посебности. Знатан број Срба искрено и без остатка усвојио је током двадесетог столећа идентитетна одређења југословенства и комунизма. Постоји и трансфер идентитетног доживљаја на друге заједнице које су из неких разлога процењене као вредније или пожељније од сопствене. То је чест случај код припадника малих народа који живе под дуготрајним притиском непријатељског окружења. Срби су, већ према историјским околностима и према сектору свога широког етничког простора, прелазили у ислам или католичанство да би убрзо затим прихватали и националну конверзију. У тешкоћама са којима се данас суочавамо и с обзиром да пред неправедним и страховитим притисцима немамо поуздани одбрамбени штит, чују се идеје да смо ми Руси. 

Како год било, стварност је пресудно мерило опстанка, трајања и напредовања. Успешно управљање животом једног народа претпоставља разумевање света и оних особености које дају смисао свакоме раздобљу. Биће народа изграђује се између принципа стварности и његових идеалних пројекција. Када се напусти један од ових конститутивних полова наступа криза. Не може се живети као људско биће без идентитета, без припадности заједници која обликује свакога од нас и сажима искуство трајања у јединствен систем вредности, нити се тај систем може остваривати мимо света и игнорисањем реалности.
Између света чињеница и света вредности које теже остварењу налази се слобода. Вредности имају могућност да постану стварност само онолико колико је пред њима отворен хоризонт слободе и уколико у њему на свој идеални начин учествују. Слобода није ни једнозначан ни једносмеран појам који је трансцендентан вредностима и у коме оне бивствују по неком случајном узроку – уколико их је неко формулисао, а могло је да се то и не догоди, или уколико су дошле на дневни ред епохе, а могле су и да не дођу. Не. У хоризонту слободе већ одјекују остварене вредности. То је свет у коме живимо и то је његова фундаментална структура. Али, она није затворена као мртви сплет односа. Напротив, она је жива и увек отворена. Њена отвореност је управо њена непрестана вредносна надградња. Нешто је из сфере идеалитета већ постало стварност, а нови идеалитети тек указују на просторе који се отварају за ново структурисање стварности. Тако се у хоризонту слободе животворно и стваралачки сусрећу системи вредности које су изнедрене у различитим временима, па и оне које заснивају будућност. Тај сусрет увек представља напетост и динамизам. Хоризонт слободе није статична геометарска димензија него пулсација живота. Самим тим слобода је одређена конкретно, не као безобална могућност у којој свака фикција може да постане чињеница само ако је се неко досети. Реалност је припадна истинској слободи, као што је слобода покретачка сила реалности. У томе лежи смисао речи хоризонт.
За разлику од науке која се бави чврстим извесностима из света материјалних чињеница и чија постигнућа мање зависе од откривености предмета а више од околности које су везане за сазнајни субјект, од снаге надахнућа и могућности истраживачког апарата, теоријска рефлексија друштвених чињеница има далеко сложенији задатак. Она се односи на променљиви свет, на свет у току. Људски свет непрестано производи нове односе и нове ентитете. Он не почива искључиво на идентитетном начелу класичне аристотеловске логике да је неки појам увек једнак самоме себи. Барем није у своме целовитом значењу и своме путовању кроз време. Једна регија бића људске заједнице заиста јесте непроменљива. То је онај систем еминентно људских вредности који сачињава њену супстанцу и њен идентитет. Али, успешни живот заједнице у елементу историје захтева њено саображавање целини света који се мења. Трансформација не значи транссупстанцијацију. Способност саображавања профилу времена и увек новој конфигурацији односа у глобалној људској заједници управо чува биће сваке посебне заједнице, њену супстанцу и њен идентитет. Развојна логика представља прву претпоставку за опстанак и напредовање сваке заједнице. Стрела времена не дозвољава заустављање или повратне процесе у људском друштву. Без тога сазнања није могуће политичко вођство, самим тим ни будућност заједнице.
Увећана динамика друштвених промена у раздобљу у коме живимо пружа велики број примера који то убедљиво илуструју. У драматургији сваког од тих примера видимо како један велики народ покушава да своју надмоћ увећа и окамени истим средствима која су ту надмоћ током претходног времена и створила, или средствима која су замишљена у простору усијане фантазије. Онда се томе народу догађа антички hybris, иманентна казна за преступ законитости које су положене у темеље света. Стрела времена вечно напредује. Ко се усуди да јој промени правац испржи прсте таман онолико колико је Икар испржио крила занемарујући смисао Сунца. И када кажњени народ падне на само дно, једини начин да се подигне је да се врати у ток живота, да се поново оријентише у свету таквом какав јесте и крене за стрелом. Аустрија после слома црно-жуте монархије, Турска ослобођена од феудалне склерозе и империјалног фантома, Немачка, Јапан, Русија... и велики број малих народа чија је драма измакла светлостима историјске позорнице. Понекад се и без сопствене одговорности долазило на руб провалије. И тада је спас био у схватању рељефа стварности и водећих вектора времена. Само у суседству Србије, у подручју које никада није било наклоњено једноставним и срећним расплетима, постоје земље које су из незавидних околности досегле своје историјске циљеве, и то у већем обиму него што су били најамбициознији снови њихових предводника: Словенија, Хрватска, Румунија, Бугарска, Албанија.
Реформе које је пре три деценије у Кини започео комунистички функционер Денг Сјао Пинг постављене су управо тако да се очува вредносна синтеза традиционалног конфуцијанства и колективизма који је донела комунистичка револуција, али и да се економски систем земље унапреди прихватањем тржишне логике капитализма. Кина ништа није изгубила ни на једном нивоу свога хиљадугодишњег и сложеног идентитета. Напротив, економски оснажена земља осигурала је безбедност и постала значајан чинилац у међународним односима. Трансформација методе сачувала је суштину. Ништа мање није убедљив ни случај јапанског привредног чуда и укупног угледа ове земље која се буквално дизала из нуклеарног пепела. Растрзан између строгих и заповедајућих норми традиције и модернизма који је долазио са Запада, Јапан је пронашао равнотежу. Пут који је превалио можда се најбоље може сагледати кроз разлику у беседама које су приликом додељивања Нобелове награде за књижевност одржали Јасунари Кавабата 1968. године и Кензабуро Ое нешто мање од три деценије доцније. Кавабата је говорио у мисаоним склоповима средњевековног Јапана и зен поезије. Он је изабрао универзалне поруке и исказао поштовање које има за стваралаштво Твена, Орвела и Јејтса. Ново међународно позиционирање Јапана, засновано на свестраном расту који се догодио на крилима модернизма и уважавања промењене реалности, омогућило је да данас угледни интелектуалци, као што су економиста Еисуке Сакакибара, историчар Мицухиро Мизутани и филозоф Текеши Умехара, без комплекса покрену дискурс о предностима и заштити посебности у начину живота свога народа и да то не буде протумачено ни као угрожавање међународног статуса земље, ни као некакав цивилизацијски рикверц. Праћење промена духа епохе променило је и империјалну оптику Британаца из класичног колонијализма који се остваривао војном силом и економском експлоатацијом у софистицирани планетарни утицај помоћу различитих облика масовне културе и енглеског језика. Наше доба донело је и модификације појмова који представљају стубове носаче у глобалноме друштву. И сам појам нације престаје да буде искључиво одређен етничком дефиницијом, па чак превазилази и расна одређења. Сви људи који прихватају један вредносни систем, који се ослањају на јединствено културно и духовно наслеђе и имају заједничке институције и циљеве - чине националну заједницу. Отуда не изненађује врхунска политичка промоција Афроамериканаца у политичком систему и институцијама власти Сједињених Америчких Држава, или највише политичке функције имиграната и њихових потомака у европским земљама које су до скора биле етноцентричне и ксенофобичне. Питање је само ко је спреман и способан да нове облике стварности и нове тенденције стави у функцију својих интереса.
Најзначајнији разлог за губљење темпа у утакмици са стварношћу која неумољиво иде напред налази се у појмовној пометњи која настаје из неразумевања праве природе модерног политичког друштва. Пре нешто више од два столећа из европске колевке покренуо се процес еманципације човека као грађанина. Цивилно друштво је идеални предложак за уређивање односа у заједници која почива на слободи савести, утврђеним процедурама одлучивања и владавини институција. Самовоља властодржаца суспендована је и ограничена општом вољом и законима. Појам политичке заједнице одређује њену форму и унутрашње споне, а индиферентан је према вредносном садржају. Модерне нације Европе конституисане су као политичке заједнице иако носе веома различите пакете етничког наслеђа, различите су конфесионалне припадности и културне традиције, а историјски су углавном биле крваво завађене. У дефиницији политичке заједнице нигде не стоји, ни прикривено, да је она примерена само једном цивилизацијском кругу или да представља функционални израз само једног вредносног система. Могло би се рећи да је њена целисходност инструментална и да утолико припада свима који хоће да је примене. Постоји једна једина вредност која се повезује се овом идејом, али она није унутар ње и није препрека њеном универзализму. Она је изнад ње, она је утемељује и отвара према човечанству. То је уверење да достојанству људског бића не приличи господарење човека над човеком, нити подвргавање стихији а-логичких ветрова живота. Све остале посебности налазе своје место унутар ових димензија. То је права природа политичког друштва, а његов субјект је слободни грађанин.
Политичка модерност почиње увођењем појма грађанина као носиоца политике уместо органских ентитета у предмодерном друштву. Политички субјективитет више немају ни племство, ни клер, а парламентаризам своди улогу монарха на симбол суверенитета и једну од формалних адреса политичких протокола. Цивилност новог друштва, међутим, не значи поништавање вредносних система него укидање монопола у којима неповлашћени ентитети нису имали никакву другу могућност него да своја права и своје захтеве остварују такозваном последњом апелацијом - посезањем за оружје и побуном. Проблем предмодерног друштва управо је била формална зачауреност вредносних система, који су сами по себи могли да буду легитимни и прихватљиви за целину заједнице, али су ограђивани утврдама које су им суштински спољашње, непримерене и неприпадне. На тај начин компромитовано је само језгро легитимности вредносног система. Елита, која је требало да буде рељефна слика вредности и предани агенс њиховог удахњивања у стварни живот људи, историјски је закаснила да уочи неодрживост поцепаности заједнице на центар и периферију. Да би заједница постојала као органска, вредности су морале да буду иманентна воља свих њених чланова и трезор без повлашћених корисника. Вредносно јединство органске заједнице разарали су управо они који је требало највише да га подстичу и правовремено удовоље новим друштвеним захтевима. Скинути су са трона јер им се догодило неразумевање стварности. Ако је врхунски интерес људског душтва да буде повезано вредносним а не механичким спонама, да буде органска заједница заснована на моралу а не на животињском страху од казне, да буде заједница чији чланови не живе само hic et nunc и у постигнућима практичности, него и са узвишеном сврхом и достојанством, онда ће морати да потражи други модел и ефикасније заступнике, можда и сасвим неочекиване методе. Не би било први пут да парадокс спасава свет.
Колико год да постоји застрашујуће агресивно и врло распрострањено схватање да ја епоха грађанина укинула духовну дефиницију људског бића и игнорише његову способност да поставља највишу сврху свога постојања, нови политички модус није препрека да се човек и заједница остварују у својој пуноћи. Грађанин је (само) политичка форма и структурна јединица у процесу доношења одлука од значаја за друштвену целину, а човек је носилац онтолошких својстава и идентитета. Између једног и другог не постоји сукоб, осим ако неко жели да употреби грађанску форму да би се обрачунао са људском суштином и њеним идентитетним испољавањем.* Човек са својим идентитетом не ишчезава у грађанину него задобија политичку форму. На исти начин заједница, са својим вредносним системом и идентитетом, превазилази оквире политичког система. Наш народ је током деветнаестог века свој идентитет одржао иако је истовремено живео у сопственој држави, у Отоманском царству и у Хабсбуршкој монархији. Природа власти била је суштински различита у свакој од ових државних творевина, али то није утицало на очување духовног јединства Срба. Данашња ситуација још је сложенија јер су формиране нове државе на Балкану, а велики број наших сународника живи развејан широм света. Органске везе Срба увек су биле јаче од граница између различитих политичких реалности у којима су живели. Услов да се савладају препреке које ствара ова различитост унутар широког географског простора настањеног нашим народом јесте да се прави разлика између политичког система и идентитета. Политички систем, ма какав био његов легитимитет и ма колико био погодан или неповољан за српске националне интересе у конкретноме тренутку, треба посматрати двоструко: као чињеницу која није дата једном заувек, и функционално - као скуп околности које се могу искористити рационалним деловањем. Уколико се увећава легтимност политичке конфигурације једног простора, уколико је он организован демократски и правно и уколико је успостављен на духу толеранције и сарадње – утолико је једноставније у таквоме амбијенту остваривати своје националне интересе. Стварност углавном нема такве обрисе, али то не сме да буде разлог за обесхрабреност и повлачење у апстрактни свет начела и политичких фикција на крају чијег пута увек стоји провалија. Савремена Грчка представља угледни пример како један народ са врло посебном идентитетном структуром и историјском судбином, али посвећен остваривању својих интереса и спреман да стрпљиво и интелигентно експлоатише политичке околности, спреман да са највишим степеном одговорности прави компромисе у оним слојевима реалности који не дотичу његову суштину, може да буде успешан. Стварност му је узвратила издашно – постигао је све оне циљеве у име којих је правио тактичке уступке. Увећао је своју снагу и свој међународни положај до те мере да је апсолутно учврстио управо свој највиши интерес – могућност опстанка и одбране идентитета.
Грађански модел је изместио политику из света вредности и растеретио је од непомирљивих сукоба и ултимативности коју подразумева живот у идеалитету и суштинама. А њихова мера коју може да издржи стварност људског друштва остварљива је у демократском политичком систему. Са овим се не завршава игра живог односа између вредности и политике. Политика се, упркос утиску да господари пажњом најшире јавности или продире у интимну осећајност сваког појединца, у наше доба ипак постепено сажима на функције које јој по дефиницији и припадају, а напушта оне регије стварности у којима је излишна, непримерена или само прави штету. Политика не сме да буде кочница слободе јер би то била контрадикција по себи, а тамо где се то догоди мора да се повуче кад су аргументи јаки. Тенденција измицања клештима политике очигледна је у вредносним сегментима који су обезбедили довољно широко и довољно снажно упориште да започну процес осамостаљивања. Бројни покрети који се боре за признавање нестандардних права успели су да добију изузеће од надлежности политике. Све већи је број транснационалних заједница окупљених око интереса које политика више не може да контролише. Треба ли поменути да се и националне заједнице, посебно оне са раширеном дијаспором, успешно остварују у глобалном простору, конзумирајући само минимуме политичких правила. Политика не ишчезава него се своди на неопходни опсег организовања друштвеног саобраћаја. То није резултат тренда епохе него исходиште природног распореда који вредносноме систему даје онтолошки статус, а политичком систему инструментални. Постполитичко друштво већ је отшкринуло врата нашег раздобља. Ако верујемо да смо као српска заједница органски повезани јединственим вредностима – онда је у томе наша нова историјска шанса. Нека људска права почну да раде за нас.
Функционално одвајање вредносне од политичке сфере има и последице које су производ повратног дејства форме на садржину. Вредносни системи који творе идентитетни карактер заједница имају битна ограничења у друштвеном простору докле год су заробљени у политичким формама. Политичко паковање вредности увек је релативизовано према мноштву различитих историјских околности. У тој синтези вредности губе своје самостално значење и свој самостални живот. Оне су талац политике. Колико је само примера у увек кључалој балканској реторти како се религијске заједнице претварају у политичке организације и преводе своје припаднике од обале до обале политичке конјунктуре. Небројено Срба је на тај начин и кроз неколико корака прешло у хрватски или муслимански национални корпус! Тенденција ослобађања вредносне регије постепено омогућава да идентитетне заједнице не морају да чине жртву како би опстале у политичкој и социјалној реалности. Можда ће снажна и престижна Србија окренути наопако процес однарођивања и верске конверзије. Демократски политички поредак и његова глобализација дају нову прилику и нашем народу који живи изван Србије да очува свој идентитет и истовремено учествује у грађанским аспектима политичког живота у срединама где живи, можда чак и да увећа своју политичку цену. Народу који држи до свога идентитета и зна шта хоће у околностима такве какве су – форме нове стварности одговарају... уколико искористи лет стреле времена.
Околности диктирају средства. Мач слободе данас се налази у корицама економије и културе. Модел такве економије, која није само средство незајажљивог егоизма него је посвећена увећању богатства народа, већ је показао свој државотворни значај током изградње модерне Србије на прелазу деветнаестог у двадесети век. Култура у најширем значењу те речи, као експозиција цивилне снаге једног народа, умеће њеног представљања и уграђивања у универзални поредак вредности и круну културних достигнућа, данас је кључ који отвара тешко приступачна врата иза којих се доносе прворазредне међународне одлуке. Вредно је подсетити се да су велика имена културне естраде доносила одсудну превагу у придобијању јавног мнења у свету и суштински доприносила остваривању политичких интереса током распада Југославије.
Сфера политике, која јесте формално еманципована од масивних ван-политичких налога, ипак има последњу реч у сложеној грађевини различитих сегмената друштвене моћи. У својој грађанској интерпретацији она је медијатор који одржава њихову равнотежу. Шта год чинили, појавићемо се пред њеном капијом. Због тога је важно да се за своје националне интересе боримо унутар политичких система који доносе пресудне одлуке. Сасвим је јасно да су интереси који се појављују у институцијама међународне политике шаренолики и у знатној мери нелегитимни и неморални. Али, то су једине адресе од којих зависи позиција једне земље или једног народа у међународном амбијенту. Ако ту нисмо присутни, онда смо аутсајдери. Ако смо изван тих институција, тешко да ће нас огрејати некаква међународна правда. И обрнуто, ако смо ту, ако смо инсајдери, онда део система, ма колико био мали, припада и нама. То је простор за вршење реалног утицаја. У том случају систем нас доживљава са мањим степеном неправичности и непријатељства и конституише своју одговорност према нама као према своме саставном делу. Политичке елите у Србији, усидрене у видокруге неких прохујалих времена или, још чешће, у идеолошки поглед на свет који нема везе са српским идентитетом и националним интересима, нису за свој путоказ имале ову чињеницу и одвукле су земљу на странпутицу. Многа исходишта могла су да буду сасвим другачија. Планине огорчених критика понашања међународне заједнице према Србима у много чему, а можда и у свему, јесу тачне. Али, њих најчешће изговарају они који нису ни покушали да полуге моћи светских сила ангажују у нашу корист. Сврха таквих критика је да се преусмери пажња са чињенице да је политичка власт наше земље била недорасла историјскоме тренутку, да се преко леђа свога народа борила за сопствене интересе или за идеологију која је већ издисала и да, на концу, жели да се амнестира од одговорности за пораз. Није несхватљиво да се пред нагомиланим проблемима многи Срби са осећањем националне одговорности и темељним познавањем природе напетости у односима Србије и њеног окружења затварају у психолошки и метафизички песимизам. Као и у свим другим случајевима, песимизам је последица веровања да су ствари заувек и безнадежно такве какве јесу. Али, у кибернетичко време упутно је интерактивно коришћење искустава из различитих области стварности. Квантној физици дугујемо методолошко откриће да се једна појава може сматрати сазнатом тек онда када смо способни да је мењамо. Околности нашег бивствовања изгледаће вечно непријатељске и заиста ће нам наносити штету докле год их само посматрамо и описујемо. Није то коначна слика стварности. Стварност ће бити оно до чега дођемо промишљеном акцијиом и мукотрпном борбом за мале и велике промене. Уместо да се праве катастрофичне прогнозе будућности Европске уније и лицитира када ће јој доћи крај, треба кроз утицај на њене институције и на друге меродавне инстанце у свету унапређивати положај Србије. Није наша брига да ли ће и колико дуго ће трајати постојећи међународни политички контекст од кога зависи и наша судбина, него како да ми станемо на ноге и неоштећени преживимо промене у свету. Још једна порука из здруженог искуства квантне физике и здравог разума: ко жели промену мора да постане њен учесник.
Ако живимо у времену које намеће интеграције као целисходна решења да се зацеле наслеђени антагонизми између народа и држава и ако се показује да је кооперација успешније средство за остваривање националних интереса од конфронтације, онда је неопходно учинити једно упозорење. То захтевају менталитетне особине нашег народа и лоше искуство које смо имали у недавној прошлости. Наиме, интеграцијама не треба приступати са религиозним ентузијазмом и напуштањем сопственог идентитета. Оне немају вредносни него инструментални карактер. Не сме да нам се понови синдром југословенства. То отвара наредно упозорење: веома је важно да у њих уђемо вођени јасном идејом да остваримо своје интересе, да ојачамо своју земљу и афирмишемо свој идентитет. У случају да процес интегрисања Србије буду водиле политичке снаге које су усмерене према другачијим политичким циљевима, или да изостану озбиљно стратегијско планирање и одлучна примена модерних политичких технологија, пред нама ће бити још један узалудни историјски циклус и непоправљиви губици. Само Срби интегрисани око своје идеје могу да се успешно интрегришу са светом.
Најзад, оно што је увек најтеже, то је храброст која је потребна да се разбију предубеђења и и да се закорачи новим стазама. Награда смелом народу су неупоредива светлост буђења и бескрајна перспектива која се отвара иза прекретнице.

Драгољуб Којчић

* У мноштву својих искустава Србија познаје и такав случај. Реч је о прикривеним комунистима који покушавају да идеологизују грађански политички модел, иако је он у своме појму негација идеологије.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe