Нови Стандрард (Стратфор), 07.08.2009
Русијом је компликовано управљати и аналитичари Стратфора су изненађени тиме што се Путин одржао тако дуго

Наредног викенда пада десетогодишњица Путиновог доласка на власт. Штошта се догодило од тренутка када је Путин наименован за премијера, августа 1999. године, али се безусловном еволуцијом Русије може сматрати прелазак из нестабилних али полудемократских времена 90-их у савремену статичну и ауторитарну структуру.

Иако се не може казати да је Стратфор био сигуран у то да ће Путин преживети прелазак Русије из условне демократије у практичну полицијску државу, сама по себи трансформација Русије увек се поклапала са нашим предвиђањима. Ауторитарна влада је географски програмирана специфичност Русије.

Ауторитарна структура Русије коренима сеже у две узајамно повезане специфичности земље – њену величину и одсуство географски одређених граница.

ПРОБЛЕМ ДИМЕНЗИЈА

Русија је огромна. Невероватних димензија. Чак и Американци, који и сами живе у великој земљи, не могу да представе колико је Русија огромна. Она се протеже на једанаест временских појасева. Да бисте прешли од једног до другог краја возом, потребно вам је седам дана и седам ноћи. Донедавно је комерцијалним авионима било потребно дозирање горива приликом прелетања читаве територије земље. Прва трансконтинентална цеста пуштена је у погон тек пре неколико година. Укратко, Русија је – а да не говоримо већ о кудикамо већем Совјетском Савезу – отприлике два пута већа од свих 50 америчких држава узетих заједно.

И као тако велика, Русија је осуђена да буде невероватно сиромашна. Изузев реке Волге, Русија нема корисних река које би се могле користити за транспорт робе - а Волга, која је окована ледом током већег дела године, улива се у некорисно, са комерцијалног аспекта, Каспијско море. Истовремено, Американци и Европљани увек су могли да превозе робу и људе својим рекама, и да користе уштеђена средства за модернизацију армија, куповину робе или школовање радника, што је доводило до богаћења, док су Руси били принуђени да користе свој ионако мали капитал за изградњу транспортних система неопходних за снабдевање становништва.

Већина западних градова настала је на природним транспортним чвориштима, а многи руски градови су искључиво резултат државног планирања. На пример, Санкт Петербург је изграђен искључиво као истурена позиција за рат против Шведске и контроле над Балтичким морем. Индустријализација, која је захватила Европу и САД у 19. веку, захтевала је брз, јефтин транзит, како би се густо насељени економски центри претворили у јефтине изворе радне снаге и засићена тржишта.

Русија пак није имала ни транзит, ни становништво. Великим градовима потребно је много јефтине хране. Без ефикасних средстава транспорта продукција фармера трули пре доспећа на пијацу, а то им онемогућава зараду. Покушаји да се конфискује прехрамбена продукција које је предузела држава довели су до устанака. Прве владе Русије стално су биле пред потребом да бирају између коришћења ионако малих финансија за куповину намирница и супституисања раста градова, или трошење тих средстава за службе безбедности, које би терорисале фармере како би добијали намирнице без плаћања. Тек након што су се у земљи појавиле железничке пруге, руководство је било у прилици да економски укроти и духовно скрши село, како би почело „узгајати“ руске градове и у њима спроводити индустријализацију. Али чак и тада у основи изградње градова налазила се стратегија, а не економија. Магнитогорск, један од највећих индустријских центара Русије, изграђен је источно од Урала, како би га заштитили од немачког напада.

Препреке које су стајале на путу Русије ка економском развоју могле су се превладати тек помоћу државног планирања и озакоњеног терора. Зато не чуди што је први прави талас развоја и индустријализације стигао у Русију тек са доласком Стаљина на власт. Том процесу је на неки начин помогло откривање великих резерви енергоресурса. Али пошто се већина тих резерви налазила хиљадама миља далеко од сваког тржишта, неопходност изградње колосалне инфраструктуре како би се допрло до тих налазишта учинила је озбиљан притисак на баланс прихода и расхода земље.

НАЈБОЉА ЗАШТИТА

Величина Русије даје основ за ауторитарни систем, али дубљи разлози за такав систем су у одсуству одређених географских граница Русије. Да бисмо илустровали ту тврдњу на најбољи начин, подсетићемо се на поуке татарско-монголских освајања.

Снага Монгола, који су својевремено владали степама Азије и великим делом оног што данас чини Русију (као и другим огромним просторима), била је утемељена на њиховој војној обучености и коришћењу коњице. Тамо где је земља била отворена и равна, монголским коњаницима није било равних. Насељени парчићи Русије такође су колико равни, толико и огромни. Земља фактички нема никаквих препрека које би могле зауставити, или чак успорити, приближавање и неизбежну победу Монгола. Шуме северно од Москве биле су најбоља заштита Русије.

Када су се монголске хорде дочепале периферије шума, коњаницима је тек предстојала борба. Изгубивши могућност борбе на коњима, монголски војници су губили и супериорност над руским сељацима – војницима. Управо зато је руска независност у три столећа татарско-монголског јарма одржана једино у северним шумама Русије.

Монголи су научили Русе како ужасан може бити упад, поготову успешни упад, који траје низ година. Монголска окупација је била неизбрисиво усађена у памћење Руса да је идеја о националној безбедности овладала у поптуности њиховим умовима. Руска историја препуна је одјека тих догађаја, а упади Наполеона и Хитлера само су два крупнија у дугом низу. Многи Руси савремено ширење НАТО и ЕУ на бивше совјетске територије гледају кроз призму историје као последњу инкарнацију древног монголског ужаса.

По окончању периода монголске окупације руску стратегију могли бисмо описати једном речју: ширење. Једини начин да се одговори на изазов који намећу димензије и непостојање унутрашњих могућности за транспорт, а што је још важније, непостојање било каквих значајнијих препрека за нови упад – било је стварање максимално велике тампон зоне. Са тим циљем је огромна и бедна Русија давала своје оскудне ресурсе за изградњу армије, која би могла порширити границе кључне територије у трагању за безбедношћу.

Слично ширење, нарочлито оно које је остварено у совјетско време, носи са собом три основне компликације.

Прво, безбедност није потпуна. У време док многе земље имају какве-такве географске препреке које им омогућавају некакав ниво безбедности – у Чилеу постоје Анди и пустиња Атакама, Велика Британија има залив Ла Манш, Италија Алпе – потенцијалне препреке за напад на Русију развукле су се широко, а њих не можемо означити потпуним. Русија може доћи на западу до Карпата, али она остаје отворена на Северно-немачкој низији и бесарабијској бреши. Она може доћи до Тјањ-Шања у централној Азији и мочвара Сибира, али између планина и мочвара лежи комад степе која се протеже ка Монголији и Кини. Ако се не освоји читава Евроазија, начина да се учине безбедним руске границе нема.

Друго, цена напора којима би се обезбедила граница огромна је, већа него што било која држава себи може да приушти. Покушаји да се то учини значе да и без тог преоптерећења руски економски систем треба да одржава још дужу границу, а то захтева и већи број војника. Што Русија постаје већа, она постаје сиромашнија, а важнијом постаје неопходност да се користе оскудни ресурси за државне потребе, што опет значи да централизована контрола постаје важнија.

И треће, свака тампон зона коју освоји Русија није празна територија, већ насељена другим народима. И ти други народи се ретко са ентузијазмом односе према неопходности да служе као тампон зона Русији. Одржати освојене регионе у стању мира није задатак за оне слабијих нерава. Он захтева стварање снага безбедности које поседују не само велики састав него могу извршавати такве задатке као што су инфилтрирање у групе отпора, прикупљање информација и вршење надзора. На тај начин је потребно стварање унутрашње обавештајне службе чији је основни задатак да држе на узди многобројни освојени народи – није важно јесу ли у питању Летонци, Украјинци, Чечени или Узбеци.

КРЕМАЉСКЕ ПРОБЕ

Русијом је компликовано управљати и, како смо већ напоменули, аналитичари Стратфора су помало изненађени тиме што се Путин одржао тако дуго. Ми га не сматрамо некомпетентним; просто, живот у Русији је ужасно тежак, Кремљ је сурова проба, и многи лидери били су брзо смакнути. Пре него што је Путин добио другу по важности функцију, бивши председник Борис Јељцин је отпустио најмање десетак људи – једног од њих и два пута – са те функције.

Али се Путин могао похвалити једном карактеристиком (на коју је Стратфор указивао још пре дугих десет година), која га је разликовала од осталих претходника. Путин није био бирократа или технократа, нити политичар, он је био агент КГБ. И како је једном сам изјавио, нема бивших обавештајаца. То му је омогућило да стави под своју контролу савремене институте чије је постојање чинило Русију не само могућом него и стабилном, и да их обједини у темељима новог режима. Већина високопостављених чиновника Кремља и скоро сви чланови унутрашњег круга Владимира Путина својевремено су били сарадници совјетског апарата државне безбедности.

Ту коалицију снага не можемо означити као уникатну појаву у руској историји. Андропов је руководио КГБ пре него што је преузео у своје руке управљање совјетском империјом. Стаљин је био чувен по примени обавештајног апарата, Лењин замало да усмрти Русију пре него што Чека није помогао да се заустави тај слободни пад. Цареве, који су Русијом владали до револуције, тешко је прекорети да нису знали за улогу сличних служби и да нису користили њихове услуге.

Стиснута између економске неефикасности, која се само погоршала у време Совјетског Савеза, и мизерне демографије, Русија стоји лицем у лице са будућношћу која је мрачнија од прошлости. Она види себе као земљу са свих страна опкољену непријатељима: Запад, муслимански свет и Кина. Она такође види себе као земљу која страда од унутрашњих непријатеља: тек је троје од свака четири њена грађанина етнички Рус који је уз то још кудикамо старији од просечног статистичког становника земље, а ниво наталитета међу неруским живљем земље отприлике је двоструко већи него међу Русима. У историји Русије само је једна установа доказала своје умеће да се супростави сличним силама, и та установа поново управља земљом.

Сасвим је могуће да се Русија налази на прагу последњих година свог живота. Ако постоји снага која може сачувати Русију у некаквој варијанти, онда она може бити не идентична Путину, али веома слична њему.

< Претходна		Следећа >