Небојша Катић, Политика, 02.09.2009
Тренутак је да председник Србије направи комисију која ће предложити нову економску и развојну политику. Комисија би морала укључити иностране стручњаке (нпр. из Азије и Скандинавије)

Проблем буџетског дефицита, његова висина и начин финансирања били су камен спотицања у преговорима владе и Међународног монетарног фонда (ММФ). На први поглед то збуњује – буџетски дефицит није превисок у поређењу са дефицитима других држава, поготово не у условима глобалне економске кризе.

У периодима рецесије дефицит државног буџета је неминован. Запосленост, профити, као и сви облици потрошње опадају, а са њима и порески приходи државе. Као разуман одговор на рецесију, државе углавном повећавају буџетско трошење и тиме надокнађују посусталу приватну тражњу. Када се привреда опоравља, буџетски дефицит се смањује или прелази у суфицит, па се током једног привредног циклуса буџет уравнотежује.

Србија нажалост не може уравнотежити буџет – он је у дефициту и онда када се (бар статистички) бележи висок привредни раст. Проблем домаћег буџетског дефицита није примарно везан за светску кризу, већ за чињеницу да Србија хронично троши преко могућности. Економска криза у Србији није ни конјунктурна, ни циклична, већ је структурна и дужничка.

Проблеми српског буџета били су олакшани великим отписом иностраних дугова у првој половини ове деценије. Продаја државне имовине, такође, скривала је буџетски проблем и помагала његово финансирање. Истовремено, прекомерна потрошња привреде и грађана је преко пореза на додату вредност, царина и акциза пунила буџет и смањивала дефицит.

Како се раст потрошње заснивао на огромном увозу, дефицит трговинског биланса страховито је нарастао. Увоз је финансиран кредитима из иностранства, па је дошло и до огромног раста спољног дуга. Прилив кредита је сада заустављен, увоз је драстично смањен, потрошња је опала, а тиме и буџетски приходи. Да би буџетски дефицит био мањи, дефицит трговинског биланса и спољни дуг морају расти – то је један од патолошких феномена домаће економије.

Данас је финансирање буџетског дефицита угрожено и тешком дужничком позицијом Србије. Домаћа економија више троши него што ствара, па унутрашњих извора за покривање буџетског дефицита нема. Он се може покрити само новим иностраним задужењем или погубним ускраћивањем банкарских средстава привреди како би се кредитирала држава. Влада свакако рачуна и на део од преко милијарду и по евра које су кроз репооперације имобилисане код НБС, убиру огромну камату, а не служе ничему.

Србија може добити нове кредите и задржати кредитни капитал који је већ ту само ако ММФ постане имплицитни гарант њиховог повраћаја. Задатак ММФ-а је да присили државу да своју потрошњу смањи и да тиме уштеди средства за повраћај како узетих, тако и будућих кредита. Да ли ће то ићи на терет пензија, школства или здравства, није проблем ММФ-а. ММФ није добротворно друштво већ нека врста стечајног управника. Србија је проћердала милијарде долара кредита, и рачун је стигао на наплату.

Буџетска криза је само врх леденог брега испод кога се крије дубока економска криза, криза економског модела и криза развојних идеја. Какав год био план владе или ММФ-а, од кључног проблема се не може побећи – у Србији све мање људи ради – ни изблиза довољно за издржавање великог државног апарата или за финансирање огромног пензионог фонда. Ако су последње статистичке процене тачне, број запослених у Србији је од децембра 2008. до јуна 2009. опао за 145.000 душа. То је ужасан податак.

Додатно задуживање Србије само је гурање главе у песак и политичка куповина времена без економског циља. Реформе јавне потрошње и пореског система су неопходне, али оне морају бити део свеобухватне и радикалне реформе система. Систем се не може крпити на парче, од једне до друге посете ММФ-а. Неолиберална доктрина на којој је почивала српска економија, по којој ће приватизација, либерализација и тржиште решити све проблеме, доживела је слом. Потребне су нове идеје.

Тренутак је да председник Србије направи комисију која ће анализирати сва досадашња економска искуства и која ће предложити нову економску и развојну политику. Коалиционе владе, сада је то сасвим јасно, нису дорасле том задатку. Комисија би морала укључити иностране стручњаке (нпр. из Азије и Скандинавије) будући да у Србији за такав подухват нема довољно знања. Искуства оваквих комисија (и домаћих и иностраних) су шаролика, гаранције за успех нема, али вреди покушати. У противном, економски систем Србије ће „уредити” ММФ према својим потребама или још горе, „уредиће” га стихија.

< Претходна		Следећа >