С. Костић, Политика, 31.08.2009
У 924 највећа предузећа, у којима ради 45 одсто запослених у привреди, концентрисано 62,5 одсто од укупно 1.360 милијарди динара губитака. – Најмање 800 тих предузећа зрело је за стечај

Влада и водећи економисти, чини се, нису свесни да нам најдаље за две године прети прави банкрот привреде. С укупним губицима од око 1.360 милијарди динара, шта год да се ради, нема шансе за успех, тврди професор Јован Ранковић, познати стручњак за рачуноводствено-књиговодствени систем.

Према подацима за прошлу годину 924 највећа предузећа (од укупно 89.500 фирми) прави 62,5 одсто од 1.360 милијарди динара укупних губитака, а у њима је 450.000 од укупно 1.090.000 радника у привреди. Најмање 800 тих предузећа зрело је за – стечај. Половина је изгубила целокупан капитал. То су, углавном, државна, јавна предузећа у којима се и данас све ради као у Титово доба, истиче Ранковић.

Због оволиких губитака та предузећа су неспособна да измирују елементарне обавезе према својим добављачима и држави. У њима, као и самој држави, лежи узрок огромне неликвидности наше привреде. Када се томе дода и хроничан недостатак обртног капитала, јасно је зашто се привреда дугорочно задужила код банака за 1.480 милијарди динара. Рачунајући и 500 до 600 милијарди динара краткорочних позајмица, годишњи цех привреде само за камату износи око 200 милијарди динара.

– У таквим околностима није чудно што се највише буне радници из приватизованих предузећа. И коме се жале? Па, држави. Она не може да побегне од одговорности за концептуално лоше постављену приватизацију. У намери да што пре распрода друштвена предузећа, чак и по багателној цени, обавезивала је нове власнике на инвестиције а не на докапитализацију и гашење старих губитака. Сви су жмурили пред чињеницом да су губици појели целокупан капитал. И шта се десило? Нове газде нису имале пара ни за доинвестирање, јер немају обртног капитала, а пре тога нису санирани ранији губици и доспеле обавезе. Резултат је финансијска, па и социјална блокада привреде и државе – наглашава Ранковић и додаје да се та и остала питања оздрављења наше економије не могу решити повезивањем рупа у радном стажу или једнократном помоћи радницима који месецима нису примили плату.

За извлачење српске привреде из нагомиланих губитака потребан је целовит програм вредан најмање две хиљаде милијарди динара. Наравно, ако се процени да нам је потребно свако предузеће које тренутно постоји. Чак и да кажемо да нам више од половине тих фирми не треба, шта с њиховим губицима?

– Можемо ли да се одрекнемо Електропривреде као инфраструктурног предузећа због лањског губитка од 25,7 милијарди динара. Нико разуман то неће подржати, али ће с правом упитати њеног „газду”, државу, зашто то предузеће исказује губитке. Нажалост, у овом систему, у којем партије на власти између себе деле и јавна предузећа као изборни мираз, нико ништа не пита, али и не одговара – закључује Ранковић.

Пример „Сартида”
Када су Американци први пут показали интерес за куповину смедеревског „Сартида” одмах су нашим властима ставили до знања да их интересују само основна средства, а не и њени губици већи од 92 милијарде динара, који су тада били четири пута већи од капитала. И то су купили.

Докапитализовали су фирму, донели обртна средства, осавременили производњу, отворили страно тржиште… решили се вишкова запослених, а старе губитке и обавезе препустили држави или су кратких рукава остали повериоци. Ранковић не каже да би то могао бити рецепт за још неке велике губиташе, али по њему интерес ове државе мора да буде постепено лечење привреде од превелике беспарице и задужености. То питање се стално одлаже иако је свима јасно да се без њене велике помоћи ништа по том питању не може ваљано урадити.

< Претходна		Следећа >