Бошко Маринков
Блаженопочившем Патријарху Српском Павлу

Долази ти Гојко, Господе,
а знамо да се никада нисте ни растајали.
Или можда јесте, ради нашег спотицања?
Вама је познато.
Тада би са једном маслином обилазио
сва места наших падова и вољу твоју под прстима имао.
А,Ти си по доброти благоизволео Љубав нам точити
и метати је међ' нашу мржњу.
Као чашу или какав пехар опточен миром
излио си га по свим нашим несрећама
да би нам људски лик нетакнут био и спокојан,
а свако је видео шта је хтео, говорио је.
Не долази ти празних руку, Домаћине!
Потрудили смо се да му чак и по џеповима
оставимо нашу неслогу да се са њом бори
и да се моли, и узео је.
На ципелама носи прашину крајишких поља
и пар каменчића од крша приморског
и није му тешко.
Вез надбедреника руком девојака македонских
би урађен и подсећа на царски.
И Крст косовски му је око врата.
Да, онај ломљени и бачен Ти знаш где...
Непоштени смо али немамо куд и немамо са чим.
Све злу окренусмо
и преврнусмо и сваки пласт сена не би ли пронашли
какву поган да се сладимо.
Немамо пред Твоју светлост него са њим!
Испраћамо Ти данас Гојка, Господе
како је коме дато и како ко уме
и не слутећи величанственост дочека.

< Претходна		Следећа >