Нови светски поредак

Глас јавности, 26.11.2009
Хенри Кисинџер: Чак и најимућније земље сусрешће се са оскудицом ресурса. Свака земља ће морати да редефинише своје националне приоритете. Надир постојећег међународног финансијског система коинцидира са симултаним политичким кризама широм планете. Никад се није толико трансформација дешавало у исто време у толико различитих делова света, и никад резултати промена нису били глобално доступни. Алтернатива новом међународном поретку је хаос

Време у којем живимо је, постаје све јасније, једно од оних посебних раздобља у којима се историја ломи и креће неслућеним токовима. Таквих судбински важних деценија било је и раније: четрдесете или десете године XX века, или средина XИX, или крај XВИИИ века... Наше време, међутим, има и квалитет више у односу на набројане периоде: улози су никад виши, повећани до крајњих граница. Никад, чини се, човечанство није поседовало више знања, никад на свету није било више богатства, никад човек није владао над више природе; нажалост, ово знање, богатство и власт показали су се као зао господар.

У светлу скорашњег самита у Копенхагену, на којем ће се ударити и формални темељи новог светског поретка, преносимо део записа Хенрија Алфреда Кисинџера, немачког Јевреја који је, још од доба Никсона, један од стратега америчке спољње политике и човек чије речи се слушају и спроводе у дело, био председник Никсон, глумац, саксофониста или - црнац.

Текст који је пред вама написан је почетком године, а објављен у Њујорк тајмсу.

Док се нова америчка администрација спрема да преузме власт, усред тешке финансијске и међународне кризе, можда се чини противним интуицији да се тврди како узбуркана природа међународног система ствара јединствену прилику за креативну дипломатију. Ова прилика садржи у себи једну, наизглед, контрадикцију. На једном нивоу, финансијски колапс представља велики ударац за положај САД. Док су се политичке процене Америке често показале као контроверзне, амерички рецепт за светски финансијски ред остајао је, генерално, неупитан. Сада је разочарање с начином на који су се САД суочиле са кризом раширено.

Суочавање
Истовремено, величина дебакла онемогућује остатку света да настави да се крије иза америчке предоминанције или америчких неуспеха. Свака земља ће морати поново да процени сопствени допринос преовлађујућој кризи. Свака ће тражити да се ослободи зависности, до највеће могуће мере, од услова који су створили колапс; истовремено, свака земља ће морати да буде под обавезом да се суочи са реалношћу да њене дилеме могу бити превладане само општом акцијом.
Чак и најимућније земље сусрешће се са оскудицом ресурса. Свака земља ће морати да редефинише своје националне приоритете. Појавиће се међународни поредак, ако систем компатибилних приоритета заживи. Све ово ће се катастрофално поцепати ако разни приоритети не успеју да се ускладе.

Надир постојећег међународног финансијског система коинцидира са симултаним политичким кризама широм планете. Никад се није толико трансформација дешавало у исто време у толико различитих делова света, и никад резултати промена нису били глобално доступни, путем тренутне комуникације. Алтернатива новом међународном поретку је хаос.
Финансијске и политичка криза су, у ствари, блиско повезане, делом пошто се, током периода изобиља, отворио процеп озмеђу економске и политичке организације света. Економски свет је у том периоду глобализован. Његове институције добиле су глобални дохват и оперисале су по начелима које су подразумевале саморегулишуће глобално тржиште.

Ред
Финансијски колапс оголио је ову илузију. Он је показао одсуство глобалних институција које би ублажиле удар и преокренуле тренд. Неизбежно, када су се јавности у разним земљама окренуле својим националним политичким институцијама тражећи одговоре, то је било мотивисано углавном домаћим политичким циљевима, а не размишљањем о светском поретку.

Свака већа земља је покушала да реши своје непосредне проблеме углавном сама, и да остави заједничку акцију за касније време, кад кризе не буде у оволикој мери. Појавили су се такозвани „пакети прве помоћи“ на засебним, националним основама, и то је углавном урађено тако да се мењао наизглед неограничен владин кредит за домаћи кредит који је и направио дебакл - и досад је ово углавном стишало почетну панику.

Међународни ред неће постојати ни на политичком ни на економском пољу док се не појаве општа правила по којима ће земље моћи да се оријентишу.
У крајњој линији, политички и економски системи могу се хармонизовати само на два начина: креирањем међународног политичког регулативног система са истим дометом као и у свету економије, или сужавањем економских јединица на величину којом могу управљати постојеће политичке структуре, што би довело до новог меркантилизма, можда регионалних јединица.

Далеко најповољнији исход је глобални споразум налик Бретон-Вудсовом (од овога ће се неко сигурно уплашити). Улога САД у овом подухвату биће одлучујућа. Парадоксално, амерички утицај биће велики у поређењу са скромношћу нашег држања; морамо да променимо принцип правичности који је карактерисао превише наших акција, поготово од распада СССР.

Тај првобитни догађај и период који је уследио - период скоро непрекинутог глобалног раста довео је до тога да превише њих изједначи светски поредак са прихватањем америчких дизајна, укључујући и наше домаће преференције.

Нада
Резултат овога је био једна врста инхерентног унилатерализма - што је стандардна примедба европских критичара - или постојан начин консултације кроз које су нације позиване да своју спремност да уђу у међународни систем докажу прихватајући америчке препоруке. Још од инаугурације председника Џона Ф. Кенедија пре пола века није нека администрација ушла у кабинет са оваквим резервоаром очекивања. Без преседана је чињеница да сви главни играчи на светској сцени јавно показују своју жељу да се трансформације које је наметнула светска економска криза начине у колаборацији са САД.

Изванредни утицај Обаме на машту човечанства је важан елемент у стварању новог светског поретка. Али ово дефинише прилику, а не смерницу. Највећи изазов је уобличити заједнички интерес већине земаља и свих већих земаља, кад је реч о економској кризи, заједно са заједничким страхом од џихадистичког тероризма, у заједничку стратегију ојачану схватањем да нова питања, као што су пролиферација, промена енергетског система и промена климе не допуштају национално или регионално решење.

Нова администрација не може да направи већу грешку него да се узда у своју почетну популарност. Расположење за сарадњу које тренутно постоји мора се каналисати у велику стратегију која иде изнад контроверзи скоре прошлости.

Оптужба за амерички унилатерализам има, у ствари, основа; она је, такође, постала алиби за главно европско неслагање са Америком: да се САД још увек понашају као национална држава која може да тражи од свог народа да се жртвују ради боље будућности, док је Европи, која се налази између напуштања својих националних оквира и политичког супститута, који још није постигнут, много теже да од људи тражи одлагање добробити за неко будуће време.

Због овога је она и усредсређена на „меку“ моћ. Већина атлантских контроверзи су биле суштинске, и само на маргиналан начин процедуралне; без обзира на то колико су интензивни били разговори, конфликт би увек постојао. Атлантско партнерство ће у будућности много више зависити од заједничке политике, него од договорених процедура.

Tags: Глас јавности

Фаворит

Bookmark

Пошаљи

Читања: 887

Коментари (0) Add Comment