Миша Ђурковић, Фонд стратешке културе, 23.12.2009
Као што је у теорији политичких систем познато, ванредни локални избори често имају функцију лакмуса, показатеља који реално назначује тенденције и тренутно расположење јавног мнења према политичким партијама.

У Србији су у недељу 6. децембра одржани локални избори у великој београдској општини Вождовац. Ова општина по саставу градског и сеоског становништва у приличној мери одсликава структуру већег дела Србије. Отуд се недељни резултати могу са доста разлога узети као релевантан пресек тенденција у читавом политичком спектру Србије. Нарочито, ако се упореде са резултатима неуспелих избора који су на овој истој општини одржани пре неколико месеци.

Најпре треба истаћи да су све велике партије итекако биле свесне значаја ових избора. Вођене су веома скупе кампање, а на терену су били укључени високи функционери странака, укључујући и актуелне министре и градоначелника Београда. Градска телевизија Студио Б је готово у потпуности у претходном периоду била стављена у фунцију кампање и представљања канидата и изборних листа.

Демократска странка је најпре била заинтересована да очува власт на овој веома богатој општини у којој је држи већ тринаест година непрекидно. Друго, Градоначелник и председник грдског одбора Ђилас био је заинтересован да после губитка Земуна оствари личну победу и тиме ојача своје амбиције за успон у страначкој и државној хијерархији. Коначно, врх ДС који је за пад рејтинга окривљавао Г17, желео је да измери своју снагу и да испита тезу да ли и на републичке изборе може да изађе без тог терета.

Тек годину дана стари СНС, желео је да потврди раст подршке, да себе представи као једину озбиљну алтернативу Тадићевом режиму, да нанесе пораз демократама у Београду, њиховом традиционалном упоришту, и да под своју управу стави још једну велику београдску општину. Све остале партије сем делимично ДСС-а који управо на Вождовцу има најозбиљнији одбор у Београду, морале су очајнички да се потруде да пређу високи цензус од 5% и да тиме евентуално обезбеде место пожељног коалиционог партнера.

Инвестирана средства и енергија исплатили су се великим партијама у виду високе излазности. На бирачким местима се појавило 42% грађана што је чак 10% више него на претходном покушају, и необично много за било које ванредне локалне изборе. Овај податак сведочи и о озбиљном раду партија, али и о уверењу бирача да су избори и даље важни. Ова висока излазност показала се, међутим као трагична за неколико листа.

Резултати избора доживљени су као прилично изненађење. СНС је однео велику победу над Демократама, појачаним Љајићевом Социјалдемократском партијом, освојивши више од 37% гласова наспрам њихових 28, 5%. Цензус су прешле још само две листе: коалиција ДСС- НС са 8, 5% (што је 3 % мање него на прошлом огледању) и СПС-а са партнерима која је добила 6,5% (такође пад од неколико процената). Испод црте су осим стандардних ентузијаста остали Г17 и ЛДП са по 4,5% гласова, Српски радикали са 3,5% и Народна партија Маје Гоковић са 2,3%, која је у међувремену раскинула краткотрајни савез са Коштуницом.

Победници избора имају доста разлога за задовољство. Наведени циљеви су остварени, они су се показали не само као једина озбиљна опозиција, већ и као тренутно можда најпопуларнија странка у Србији, одржан је тренд раста, а богати финансијери добили су потврду да у њих вреди улагати.1 Њихови бирачи и активисти су додатно осокољени тиме што гласање за некадашње вечите опозиционаре коначно доноси конкретне резултате: власт и посао. Овим је такође подстакнуто даљње одливање радикалских гласача ка њима, услед ефекта избегавања расипања гласова.

Други велики добитник, парадоксално, јесте странка Млађана Динкића Г17. Иако су остали испод цензуса, остварених 4,5% даје им пуну сатисфакцију да код западних покровитеља докажу сопствену неопходност у било којој будућој власти и да покажу демократама како су од њих толико зависни да је четвртина посланичких места и препуштање контроле комплетне монетарне и економске политике, мала цена за оно што иначе могу да изгубе – комплетну власт у земљи.2

Још један парадоксални добитник ових избора јесте сам председник државе и председник странке која је ове изборе изгубила, Борис Тадић. Тадић је у последње време озбиљно почео да губи позиције у сопственој странци и већину послова које је успевао да заврши обављао је преко свог кабинета и преко Ивице Дачића. И након прошлих избора на Вождовцу он је како се незванично чуло био спреман да по моделу из Земуна пусти СПС у коалицију са Напредњацима. Томе се највише супротставило атлантистичко крило у странци које је успело да преломи Ђиласа, коме је лична сујета била повређена неуспехом у Земуну и Вождовцу. Овакав поновни пораз помоћи ће му да охлади неке усијане главе које су већ почеле да га шаљу у прошлост након што су га поразили у бици за Војводину, и да их подсети да његова председничка харизма јесте и даље најјачи адут који странка има.

Крајње је индикативно да је дан пред изборе на Главном одбору странке Тадић најавио борбу за централизацију странке.3 Можда је још значајније да након тога под изговором болести није присуствовао састанку председништва странке на коме је одавно у мањини, где главну реч воде Шутановац и Пајтић.4

Иначе, пре месец и по дана (15.октобра) одржани су такође значајни ванредни локални избори у војвођанској општини Врбас. У овом некадашњем тврдом упоришту СПС-а по први пут је листа ДС-а однеле убедљиву победу, освојивши 37% гласова. Читаву кампању је водио Бојан Пајтић, без икаквог гостовања било ког функционера из централе или Београда. Јасно је показано да дешавања у Војводини нису ствар београдске централе, већ искључиво војвођанске фракције ДС која почиње да личи на самосталну партију, са самосталним финансијерима. С обзиром да је управо овај део ДС најрадикалнији заговорник сепаратистичког Статута, чини се да су у праву они који у Пајтићу виде новог Мила Ђукановића.

Ово гласање у Врбасу је такође показало да са преносом централистичких надлежности на Нови Сад , и смањењем новца који се кроз трансфер враћа општинама, слично као деведесетих, кључно за локалне самоуправе постаје имати свог човека у врху власти, дакле тамо где се дели новац. Отуд такво гласање за власт и то ону у Новом Саду. У београдском Вождовцу који има и значајне сопствене приходе, бирачи, опет слично деведесетим, могу слободније да гласају и дају власт опозицији, као што се не плаше да искажу свој став о незапослености, Статуту Војводине, и другим облицима нарушавања српске државности под окриљем актуелног режима.

На Вождовцу се такође показало да ДСС наставља са трендом пада, али да он није драматичан. Они су се засад стабилизовали на неких 6-8% а даљи опстанак зависиће од атрактивности других опција за њихове бираче. Слично је и са СПС-ом. ЛДП је такође наставио да варира око цензуса, а овај резултат ће им такође дати аргумената да код ДС и западних покровитеља инсистирају на већем учешћу у власти како би се ојачао „проевропски блок“.

Највећи губитници свакако су Радикали. Они додуше ни раније нису имали претерано јаке локалне одборе, али ово остајање испод цензуса на репрезентативном узорку јесте знак за узбуну. Након пуча који се завршио одласком Напредњака, и губитком неких од најважнијих финансијера, они имају озбиљан задатак да у потпуно измењеном јавном мнењу пронађу себи простора и нове људе који евроскептицизам могу да упакују у једну модернију форму.

За крај треба издвојити два момента везана за унутарпартијску динамику. У првом интервјуу након избора председник Напредњака Николић истакао је да му Коштуница није честитао победу за разлику од Тадића5 и наговестио је да у некој будућој ситуацији након републичких избора можда пре види ДС као партнера у власти него народњаке. Ово не треба тумачити само као реванширање Коштуници за понижење које му је приредио пре две и по године са једнонедељним председавањем Скупштином, већ и као део борбе за власт са својим замеником Вучићем који има много боље односе са врхом ДСС-а.

Друго, постаје потпуно јасно да линија геополитичких наклоности (исток-запад, односно НАТО-Русија) не иде линијом разграничења партија као некада. Данас се она пружа кроз све релевантне партије тако што у врховима странка постоје фракције окренуте на једну, другу или на обе стране. Тиме политичка динамика у Србији у светлу отворених питања о Војводини, Јужном току и НАТО-у неочекивано добива н снази и занимљивости.

Најважнија последица ових избора јесте свакако одлагање општих избора. Дуго се шпекулисало да би они могли да буду одржани већ на пролеће или на јесен следеће године. Овакви резултати показују припадницима власти да бели шенген није довољан адут, те да ће их налози интереса поново приближити како би што дуже вршили власт. У том светлу чини се да је коалиција ојачана и да се може распасти само ако неко споља буде имао интереса за то.

______________

1 Вождовац је иначе једна од општина у Београду и Србији где је станоградња највише развијена па ни тај сегмент борбе и интереса никако не треба занемарити.
2 Речити наслов Рингиеровог таблоида Ало: Само Динкић ДС спасава, http://www.alo.rs/politika/22127/Samo_Dinkic_DS_spasava
3 Тадић централизује ДС, http://www.blic.rs/politika.php?id=124091
4 Ово тврди бивши градоначелник Зрењанина Горан Кнежевић који је провео годину дана у затвору. Погледати његов интервју у дневном листу Правда, 28. 09. 2009, Војводина на путу сецесије, http://www.artreno.ca/Intervju28092009.pdf
5 Интервју са Томиславом Николићем, Тадићева политика није лоша, само се не спроводи, Политика, 08. 12. 2009, http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadiceva-politika-nije-losha-samo-se-ne-sprovodi.sr.html

< Претходна		Следећа >