Слободан Јанковић
Доследни либерал политичар је контрадикција. Како?! Заиста, усуђујем се да у оквиру уског, западног, претежно англосаксонског поимања унутрашње политике, порекнем један од два-три дозвољена појавна облика политичког деловања. Повод за овај чланак проистекао је из једног научног скупа одржаног на Институту за европске студије у Београду, на коме је доследни либерал Проф. Мирослав Прокопијевић, имао излагање. Професор је испричао анегдоту са покојним председником владе, кога је уверавао о неоходности либерализације (ослобођења) тржишта. Доследни либерал попут Прокопијевића, заправо каже: влада и држава не могу да се баве привређивањем и управљањем у економији јер просто нико не зна које ће све економске трансакције тога дана обавити његове комшије (наравно то не зна ни једно приватно предузеће у свету па због тога не одустаје од наступа на тржишту).[1] Међутим, нико не зна ни какву врсту (и да ли уопште) полицијске заштите, спољне политике, унутрашњег уређења, власти, инфраструктуре, војске, политичких и економских интеграција његове комшије одређеног дана желе. Који човек може да каже да зна да ли његове комшије нпр. данас желе да им земља постане део Русије, Европске уније, Турске или остане изван политичких интеграција. Рећи ће либерал „Да, али комшије то кажу на изборима." Сложио бих се, али комшије на изборима кажу и да подржавају политике према којима држава треба да се бави привредом! У том случају  либерал каже како он боље зна (!) од комшија да је за њихово добро да држава не привређује, иако они тако желе. Дакле, либерал у политици жели да укине народу (грађанима, грађанкама, и осталима) право да изабере политичку снагу која се залаже за постојање јавних привредних предузећа. Сходно томе, либерални демократа је апсурд. Следећи логику либерала, да држава не треба да се бави привређивањем, она заправо не треба ни да постоји јер нема тог човека који зна све партикуларне/појединачне жеље, одлике и интересе па их не може ни усклађивати. Либерал је заправо противник уређених односа, сем ad hoc привремених и изборних односа међу људима који су увек подложни промени. Стога је либерал , изведено до краја, анархиста.

На крају крајева, ако либерал ништа не зна од радњи, жеља и бављења целине комшија (наиме ако је такво знање предуслов) како онда претендује да се бави послом (управљање) који се односи на целину?!

Слободно тржиште

Слободно тржиште је лаж, заправо обмана. Као и свака обмана намерно се намеће и подмеће а хиљаде, можда и милиони  верују у ту лаж и даље је шире.

Слободног тржишта нигде нема нити га може бити. Постоји ли слободно тржиште између земаља?

Не. Државе, или међународна јединствена тржишта (као ЕУ) имају царине и увозне квоте за одређене производе. Све и да укину ова ограничења за слободан улаз робе, постоје прописи о одређеним стандардима који онемогућавају слободно кретање робе из једне земље у другу или на јединствено тржиште ЕУ. Стога роба нигде не кружи нити се њоме тргује слободно.

Не постоји ни унутрашње (државно или унутар ЕУ, ЦЕФТА и др) слободно тржиште. Ако привредник у Мађарској, привредник у Италији и привредник у Шпанији праве сок од јабуке сва тројица морају имати задовољене стандарде ЕУ у тој области  да би могли да га продају. Слободно тржиште било би оно у којем би свако могао да изнесе свој сок (производ) на ЕУ пијацу (тржиште, трговиште) са написом на етикети о садржају сока и о томе да ли или не, задовољава одређене стандарде. Тада би на купцу било да процени шта ће да купи. Али, с обзиром да нигде, па ни у ЕУ, нема слободног тржишта, привредник се обавезује да уложи значајна средства (за набавку технологије зарад постизања стандарда) која у највећем броју случајева нема и мора да узајмљује код банке да би тек онда могао да понуди производ на продају.

Да зажмуримо на све напред речено и замислимо (ради се о машти, фикцији) да свега наведеног нема и да купац слободно бира производ или услугу, наравно обавештен о квалитету и стандарду производње, опет нема слободног тржишта! Како сад, питате се?

Једноставно, ниједан фанатик слободног тржишта (дакле, не онај који је идеју/обману осмислио и његови наследници који и даље усмеравају ширење ове идеје) не би могао, нити би хтео, да одузме покретну и непокретну имовину онима који је имају више од светског просека да би дао онима са мање па да се заиста крене са истих позиција и онда ко је успешнији (у економском смислу) богати се, други стагнира, трећи сиромаши. Тако нешто је у стварности неизводљиво. Да не кажем непоштено, што је категорија која поборнике слободног тржишта уопште и не дотиче.

Зашто нема слободног тржишта ако сви немају исту материјалну основу те на основу ње крећу у тржишну утакмицу?

У претходно замишљеном светском, или локалном, слободном тржишту имамо богате, сиромашне и оне који се налазе негде између. Имућне особе (сем све ређих изузетака)[2] настоје да стално увећавају зараду и преузму што већи удео у области у којој послују. Временом, они теже монополу и касније истискивању сваке конкуренције не би ли имали целокупан профит  на одређеном тржишту. Тако је дошло до стварања апсолутног монопола у области нафтне индустрије у САД крајем 1880-их година са Стандард Ојл-ом (STANDARD OIL) па је држава поделила ову фирму не би ли створила конкуренцију. Тако крајем прошлог и почетком овог века долази до све израженије концентрације материјалног богатства у рукама све мањег броја људи (људи је назив за мушкарце и жене осим ако феминисткиње не сматрају да не постоји људска врста већ мушка и женска) па настају мега корпорације у свим областима - медијима, фармацији, телекомуникацијама, транспорту... јер мале фирме више не могу да конкуришу великим.

Да поједноставимо: На замишљеном слободном тржишту наступа предузеће А са милијарду евра уштеђеног капитала и предузећа Б, В и Г са по 20 000 евра уштеђевине и сви продају рецимо хлеб. Цена обичног белог хлеба за покривање свих трошкова, без зараде, износи рецимо 1 евро у малопродаји. У том случају, предузеће А, које настоји да преузме и потрошаче који купују хлеб који продају предузећа Б, В и Г одлучи да продаје бели хлеб по цени од 1 евра (дакле без зараде) или, штo да не, по цени од 0,80 евра. У том случају предузеће А намерно послује са губитком. Тада предузећа Б, В, и Г са много мање новца немају могућности да послују са губитком и након одређеног времена, рецимо чак годину дана, проглашавају банкрот и затварају се. Предузеће А, као једино на тржишту, подиже цену хлеба, ускоро надокнађује губитак и може да формира цену не плашећи се конкуренције. Наравно, свака, па и најнерегулисанија демократска земља забрањује постојање апсолутног монопола на тржишту без обзира да ли предузећа до њега могу доћи пословањем на тржишту или не. Стога, слободног тржишта нема и не може га бити, оно је лаж.

ЛУКАВСТВО

Прича о слободном тржишту и непотребности (или погрешности) бављења државе привређивањем, осим лажи има и једну другу димензију а ради се о лукавству (свако ко је прочитао или моли Оче наш, зна да се молитва Господња завршава речима избави нас од лукаваго - од злога.). Лукавство има два нивоа. Први се састоји у томе да се у све сфере новчаног промета (трансакција) убаци логика профита без обзира између каквих се лица оно обавља и да ли се ради о јавном или приватном домену (не само сектору, јер јавни сектор не подразумева нпр. суверена, председника републике или војни генералштаб). Влада и друге државне установе морају да убирају новац како би постојали (за одржавање зграде или зграда, представништва, запосленог особља. Судство и уопште јавни део правосудног система добијају новац да би постојали и деловали како за богате, тако и за све остале па и за бескућнике. Правосуђе се не би бавило предметима чије је процесуирање скупље од зараде на основу такси и других начина убирања прихода у судству, тужилаштву и јавном правобранилаштву да се придржава начела профита. Да није пореза ни скупштина не би могла да ради, потребно је одржавати зграду скупштине, запослене, посланике и све што иде уз рад заступничког и законодавног тела.

Иако инстанце власти формално нису приватне ни у једној формално демократској земљи, процес растакања и/или приватизације јавних служби одмиче у све већем броју земаља (и у великој већини демократских). Дакле, пред јавне службе ставља се императив одрживости, који јесте у одређеним сегментима добар (позитиван) али кључна замка крије се у профитабилности услуга јавног сектора. Међутим, сви плаћају порез, таксе и друге намете управо не би ли јавни сектор пружао услугу свима без логике профита (јер и постоји тако што посредно добија новац за рад и постојање у јавном, општем те државном интересу).

У јавном (велике већине) је интересу тзв. бесплатно школство, пружање бесплатних и/или јефтиних медицинских услуга. У јавном је интересу да вода, неоходна за живот, буде јавно добро, свима доступно и по ниској цени. У јавном је интересу одржавање саобраћајних мрежа (путева, железница, авио саобраћаја) што је од стратешког значаја и за одбрану земље. У јавном је интересу постојање јавних гласила (медија) која би требало да омогуће обавештавање грађана и садржаје који нису нужно профитабилни али јесу битни за демократију (обавештени грађанин) и неговање културних традиција и културе уопште. У јавном је интересу да органи принуде буду јавни (војска и полиција) и штите и чувају целокупан народ, односно све који живе у држави.

Државна или јавна предузећа могу деловати на тржишту (делују мање или више успешно, зависно од врсте делатности па се дешава да државна предузећа у појединим земљама - ЧЕЗ у Чешкој - не само што конкуришу приватним на домаћем тржишту или постају монополисти него купују приватна или јавна предузећа на другим тржиштима). Као што је приметио Колин Крауч (2000-те), за повратак демократије у западним и успостављање исте у другим друштвима (па и посткомунистичким) неопходно је повратити концепт јавног сервиса као специфичне делатности са својом логиком која се не уклапа у концепт постизања зараде (Крауч, стр. 123). Он закључује „јавни сервис и социјална држава умногоме су резултат демократизације западних земаља." (Крауч, стр. 89)

Други ниво лукавства: Неко ће рећи, у реду је то са јавним сервисом, међутим неки јавни сервиси (јавна предузећа) неодрживи су без већег намета на имућније односно диференцираног тарифног система  - попут плаћања струје према једној цени до одређене границе потрошње електричне енергије према метру квадратном и друге цене изнад те границе. Према оваквој критици тако се запада у Комунизам јер се кажњавају најуспешнији. Опет превара, не ради се о кажњавању најуспешнијих (овога пута у згртању материјалног богатства) него у дистрибутивним политикама неопходним за јавно добро. У супротном, идући доследно логиком која критикује систем расподеле као комунистички могли би рећи и да је идеална демократија заправо комуизам јер свако има право да буде у власти, да бира и буде биран а не само они највештији да се дочепају власти. Такође, таква логика (критике дистрибутивног система) оптужили би све друге државе, па и средњевековне за комунизам. У средњевековној Србији и другим државама онога времена владар и обласни господари (као носиоци јавних функција) били су обавезни да се брину о одржавању путева, утврђивању градова (да би народ имао где да се склони од спољнег напада), сигурности тргова (пијаца, трговишта) али и да се старају о убогима и болеснима (те удовицама, сирочади и сиротињи). Владари и обласни господари  зидали су цркве и манастире  и даривали их земљом и другим добрима, не само да би дали дар цркви него и да би та црква помогла сиротињу: даривањем хране и одеће, понекад и лечењем. Наравно, јесте народ изводио ове радове, али су владари морали да организују рад и одвоје део својих прихода за набавку материјала, плаћање занатлија и друге трошкове а све у јавном добру. Дакле, не ради се о комунизму, него о хуманом друштву које може (мада и не мора) бити и демократско. Без јавног сектора нема ни демократије, јер у том случају све, па и власт, суштински постају приватни не руководећи се општим интересом.

Миша Ђурковић је и у најновијој књизи „Слика, звук и моћ" појаснио како је крупни међународни капитал одлучно допринео вођењу културне политике у западним и осталим, формално демократским земљама те и у Србији. Таква културна политика (понекад у форми културног рата) вођена је и води се независно и упркос (дакле супротно) од жеља, интереса, воље па и деловања велике већине народа (и грађана) у формално демократским земљама. Након потискивања држава са тржишта а независно од воље велике већине и јавна културна (па и просветна) политика воде се недемократски. Дакле у либералним демократијама, мало по мало, сужавају се области деловања којима се државна власт може бавити, уколико народ на изборима тако одлучи. Ово сужавање надлежности државе (теоретски) може се и даље наставити толико да на крају и законодавна власт и формално пређе у приватне руке (финасијских олигарха) а гласања буду сасвим укинута или се сведу на избор неког протоколарног тела.

Шта чинити? У овом чланку указали смо на неке од процеса и политика које штете демократском и уопште човечанском и хришћанском уређењу државе и друштва те на одређену праксу коју треба повратити и наставити (снажан сектор јавних предузећа у областима у којима је њихово делање потребно). У Срба и у Србији, верује, има довољно учених, па и мудрих глава, које би уз нашу незнатну помоћ могли да осмисле политику и уређење утемељено у Истини и Правди на општу народну ползу (у јавном интересу).

---

[1] Или то значи да нема предузетника либерала с обзиром да немају врсту знања о којој је горе реч. Да не кажем да се неке од трансакција на месечном нивоу могу готово са потпуном сигурношћу предвидети, попут плаћања рачуна, куповине хлеба и других намирница, куповине горива за кола уколико их имају итд. На годишњем нивоу могућност предвиђања је још шира.

[2] Данашњи велики филантропи махом дају новац у античовечанске сврхе за контролу рађања, промовисање девијантних понашања и релативизацију морала.

< Претходна		Следећа >