Сергеј Караганов, Нови Стандард (извор: Project Syndicate), 28.12.2009
Отуђивање од Европе, колевке руске цивилизације, прети идентитету Русије и повећава њене геостратешке ризике, док ни Европи то отуђивање такође неће бити од користи: она ће наставити да се креће ка „лепом паду“, лошијој варијанти Венеције

Брзе промене у светској економији и међународној политици још једном су у Русији покренуле вечито питање о узајамним односима са Европом и евроатлантским регионом. Русија делимично и припада том региону, али она не може, а и неће, да се безусловно прикључи Западу. У крајњој линији, неће за сада. Али тај избор се разликује од оног какав је био пре само неколико година.

Постаје очигледно да евроатлантски свет, чији се економски и политички модел пре две деценије чинио тако тријумфалним, сада заостаје иза Кине и других азијских земаља. Исто је и са Русијом у којој се, без обзира на охрабрујуће приче о развоју утемељеном на иновативним технологијама, економија заправо демодернизује јер је корупцији дозвољено да метастазира, а земља све више постаје зависна од својих природних богатстава. На крају, испоставило се да је заправо Азија била истински победник у хладном рату. Те земље у успону стварају проблеме који се односе и на геостратешки избор Русије.

По први пут у току последњих неколико деценија, јаз у вредностима између Русије и Европске уније се продубљује. Европа превладава државни национализам, а Русија гради националну државу. Уморни од сопствене историје, уз одсуство жеље да поново буду уништени у ратовима, Европљани су се определили за културу компромиса и одустали од директне употребе силе у међународним пословима.

Удаљавање од демократије
Руси, с друге стране, придају посебан значај „ригидној сили“, укључујући оружане снаге, јер знају да живе у опасном свету и немају иза кога да се заклоне. И због релативног непостојања „меке силе“ у земљи – дакле, социјалне, културне и економске привлачности - Русија је спремна да користи оне конкурентске предности које има, где су, поред осталог, и природна богатства. Унутрашњи политички развој у Русији такође ову земљу гура у правцу супротном од Запада. Русија се удаљава од демократије.

Тај јаз, који се повећава када је реч  о поимању вредности, није непремостива препрека за успостављање блиских односа Русије и ЕУ. Међутим, у збиру са узајамном иритираношћу, каква је нарочито изражена у Русији, тај јаз је све теже премостити. Руска елита никада себе није сматрала побеђеном у хладном рату, али се Запад у суштини опходио према Русији као са побеђеном земљом. Симбол те политике је ширење НАТО на исток, што је утемељило чврсте фундаменте напетости које трају. Тек пошто се НАТО суочио са оружаним отпором у Јужној Осетији, његова експанзија је заустављена на свом путу. Али НАТО не одустаје од планова даљег ширења.

Ширење НАТО није ништа друго до ширење његове зоне утицаја, и то у најосетљивијој војно-политичкој сфери. При томе је одсуство жеље Запада да заустави експанзију праћено сталним одбијањем да Русији призна право да има сопствене интересне зоне.

Зато је, због ширења НАТО, хладни рат остао недовршен. Идеолошка и војна конфронтација, које су лежале у његовој основи, јесу завршене, али је геополитичко ривалство, које је стајало иза тога, поново избило у први план.

Енергетске дебате су још један пример те ситуације. „Неруска“ Европа требало би да захвали Свевишњем због постојања енергетски богате Русије на својим границама, а Русија би опет, са своје стране, требало да захвали Богу што има тако богате клијенте. Али природне разлике у интересима потрошача и произвођача енергије свему дају политичку боју и повезују се са питањима безбедности, што сведоче и дискусије о „енергетском НАТО“.

Савез са Кином
Суочивши се са немогућношћу повољног ступања у евроатлантске институције, Русија се убрзано креће у правцу савеза са Кином – у квалитету „млађег брата“, мада и поштованог. Данашњи „азијски избор“ за Русију је повољан на други начин од славенофилско-евроазијског избора из прошлости. На површини он изгледа као избор у корист брзо растуће цивилизације. Али садашње отуђивање од Европе – колевке руске цивилизације и модернизације – прети идентитету Русије и повећава њене геостратешке ризике у будућности.

Европи то отуђивање такође неће бити од користи. Она ће наставити да се креће ка „лепом паду“, лошијој варијанти Венеције. САД ће такође бити на губитку због тога. Без Русије, која остаје трећа најјача светска држава у блиској будућности, није могуће решити кључне проблеме међународне безбедности.

Постојећа архитектура евроатлантске безбедности, по свој прилици, годи већини Американаца и Европљана иако она постаје све рањивија и контрапоруктивнија. Зато ће се Русија сама борити да створи нову архитектуру, или путем новог споразума о колективној европској безбедности или путем укључивања у НАТО. То није само у руским политичким и цивилизацијским интересима него и одражава обавезу пред заједницом евроатлантских земаља, која је ослабљена „незавршеним хладним ратом“.

Идеја о закључивању „Савеза Европе“  између Русије и ЕУ такође треба да буде унесена у планове дугорочног деловања. Тај савез требало би да се темељи на заједничком људском, економском и енергетском простору. Компатибилност новог система безбедности за евроатлантску заједницу и стварање Савеза Европе могло би зауставити пад међународног ауторитета и Русије и Запада.

Аутор је политикиолог, председник Удружења за дипломатију и безбедност

Превод Р. Д.

< Претходна		Следећа >