Млађен Ковачевић, Политика, 09.01.2010
Немамо право да преносимо све веће суме неизмирених обавеза на будуће генерације

Ако званичници истичу да је Србија била успешна у амортизовању негативних ефеката светске кризе, то аутоматски значи да она није утицала на драстичан пад и понижавајућа места која заузимамо на ранг-листама конкурентности привреде Светског економског форума. На тим ранг-листама су 133 земље на чијем подручју се креира највећи део светског бруто производа. На ранг листи-конкурентности привреда Србијe пала је за осам места и нашла се чак на 93. позицији. Светска економска криза је врло мало или уопште није допринела томе што смо: по интензитету и обиму „одлива мозгова” – на 132. месту, по степену доминације на домаћем тржишту на 131, по обимности државне регулативе на 129, по ефикасности антимонополске политике на 130, по успешности легалног решавања друштвених конфликата на 124, по висини националне стопе штедње на 123, по квалитету сарадње запослених и послодаваца на 113, по макроекономској стабилности (са којом се званичници хвале) такође на 113. месту, по независности судства на 110, по необјективности државних служби при доношењу одлука на 112. месту. Није светска економска криза допринела налазу Светског економског форума да је корупција највећи проблем развоја бизниса и што се Србија по интензитету организованог криминала само за годину дана померила у негативном правцу за 12 места (нашла се на 109. позицији).

У каквом је тешком стању привреда, па и Србија као земља, показују и следећи подаци: ушли смо у 2009. годину са доспелим, а неизмиреним ануитетима по основу спољног дуга од чак 2,55 милијарди евра. Однос отплата ануитета у првих девет месеци достигао је готово 40 одсто износа вредности извоза (критична граница је 25 одсто). Према подацима Светског економског форума, однос извоза према БДП-у у 2008. у Србији је износио само 22,3 одсто, у Словачкој 83, у Мађарској 81, у Словенији 69, у Бугарској 60 одсто. Диспаритети у нивоу регионалне развијености су енормни, па је процес пражњења села и градова у унутрашњости све драматичнији. Раслојавање становништва по дохотку и по богатствима такође достигло је огромне размере...

Због свега наведеног, Србија, односно све њене најважније институције уместо да неодговорно обећавају брз и потпун излазак из економске кризе и светлу економску будућност морају под хитно да се суоче са суровом стварношћу и признају да се земља налази у дубокој кризи и да предузму све неопходне мере како та криза не би била још тежа.

Уз максималну сарадњу с научним институцијама нужно је што пре формирати тим врхунских, пре свега политички неутралних стручњака, како оних који живе у земљи, тако и оних који живе у иностранству, који би предложили концепт дугорочних друштвених и економских реформи и конкретних дугорочних стратегија које би биле свестрано размотрене, и након тога у новој влади и парламенту прихваћене и касније доследно спровођене. Јасно је да је у унутрашњим и екстерним ограничењима то врло тешко остварљиво и да у датим политичким околностима прети опасност да се идеја већ при формирању тима – искомпромитује. И поред тога, треба још једном рећи да ће Србија у случају настављања досадашњег модела економске политике и политике олаког задуживања у иностранству, и преношења све веће суме неизмирених обавеза по основу спољног дуга на будуће генерације, бити суочена с тешким економским и социјалним последицама и постаће у догледној будућности земља старачког становништва. Нико, а поготово ниједан интелектуалац, не би смео да се мири с тим могућим сценаријем. Његова је људска, професионална и патриотска обавеза да учини све што може да Србија, временом, постане друштвено добро уређена и економски успешна земља. Јер само таква може постати пуноправна чланица ЕУ и да заустави одлив најобразованијих и најталентованијих младих људи у иностранство.

< Претходна		Следећа >