M. K. Bhadrakumar, Нови Стандард (извор: Asia Times), 11.01.2010
Дипломатска стратегија САД, која је имала циљ да се у „енергетском рату“ по сваку цену заобиђе Русија, да се одува Кина и изолује Иран, дефинитивно је пропала

У прошлу среду, 6. јануара, пуштен је у рад цевовод Довлетабад–Сарахс-Хангиран, којим је спојен северни прикаспијски део Ирана са огромним гасним налазиштем у Туркменији. Тај догађај могао је остати сасвим непримећен, заглушен галамом коју су западни медији дигли око „апокалипсе” која је, тобоже, погодила исламистички режим у Техерану.

У контексту ситуације и њеним везама са безбедношћу региона, отварање новог цевовода ће имати озбиљне последице. За само три недеље Туркменија је целокупну количину гаса коју извози преоријентисала на Кину, Русију и Иран. После тога, Туркменија не осећа хитну потребу за изградњом гасовода у корист кога су агитовали САД и Европска унија.

Гасни цевовод, дугачак 182-километра, који је спојио Туркменију са Ираном, почео је да функционише скромно пропуштајући свега осам милијарди кубика туркменског гаса. Његови годишњи пропусни капацитети ће, међутим, износити двадесет милијарди кубика, што ће обезбедити гас за целокупни прикаспијски регион Ирана и омогућити да се извози гас који се црпи на југу земље. Узајамни интереси се максимално поштују: Ашхабад добија гарантовано тржиште за пласман на корак од својих граница, север Ирана опет је у могућности да троши гас без бојазни да ће зими остати без њега, Техеран ће вишак извозити, Туркеменија је у могућности да отвори нове трансиранске маршруте за допремање гаса на светска тржишта, а Иран, захваљујући свом изванредном географском положају, постаје чвориште за туркменски извоз.

КРАЈ „ВЕЛИКЕ НАФТЕ“
Пред нашим очима развија се сценариј регионалне енергетске сарадње, која ће учинити крај схеми „велике нафте”. Русија је традиционални лидер, Кина и Индија следе њен пример. Русија, Иран и Туркменија заузимају прво, друго и четврто место у свету по резервама гаса, а Кина ће у новом веку гарантовано постати највећи његов потрошач. За САД је то крајње важно на глобално-стратешком плану.

Туркменско-ирански цевовод као да се руга политици САД према Ирану. САД прете да ће против Ирана увести нове санкције и тврде да се Техеран „све више и више заглибљује у изолацију”. Међутим, председнички авион Махмуда Ахмадинежада је несметано полетео на турнеју по Средњој Азији и срећно се приземљио у Ашхабаду, где је његов путник дочекан на црвеном тепиху. Као резултат његовог сусрета са туркменским колегом Гурбангулом Бердимухамедовом, формирана је нова економска осовина. „Принудна” дипломатска стратегија Вашингтона није дала плодове: Туркменија са њеним бруто друштвеним производом од 18,3 милијарде долара бацила је изазов јединој светској суперсили, чији је БДП 14,2 билиона долара, И што је најчудније, Туркенија чини то са изузетном равнодушношћу.

Али то није све. Техеран се, како се тврди, договорио са Анкаром о транзитном допремању туркменског гаса у Турску кроз већ саграђени цевовод дуг 2.577 километара, који спаја Тебриз на северозападу Ирана са Анкаром. Турска води независну спољну политику и жели да постане чвориште за снабдевање Европе енергентима, што опет значи да ће Европа изгубити битку за директни приступ ресурсима Каспија.

Друго, Русију, по свему судећи, не брине то што се Кина користи енергетским ресурсима Средње Азије. Потребе Европе за енергентима из Русије су смањене и средњеазијске земље покушавају да изађу на кинеско тржиште. Из аспекта Русије Кина не одузима њихове енергоресурсе било да је реч о енергентима намењеним за извоз или унутрашњу потрошњу. Русија је већ обезбедила за себе прилично снажно присуство у средњеазиском и прикаспијском региону да би бринула због могућности помањкања енергије.

За Русију је најважније да за Европу не изгуби статус испоручиоца енергоресурса број један. А средњеазијске земље не осећају потребу за изградњом нових транскаспијских цевовода, које активно заговарају САД, а чему се Русија уопште не противи.

За време своје недавне посете Ашхабаду руски председник Дмитриј Медведев је нормализовао руско-туркменске односе у области енергетике. Обнављање веза са Туркменијом је велики успех за обе земље. Као прво, Туркменија ће сада испоручивати Русији до тридесет милијарди кубика гаса годишње. Друго, како је рекао Медведев, „по први пут у историји руско-туркменских односа испоруке гаса ће се вршити на основу ценовне формуле која апсолутно одговара условима на европском тржишту гаса”. Руски коментатори наглашавају да је „Гаспром” сматрао неповољним да купује туркменски гас, али, ако је Москва одлучила да га плати високом ценом, то значи да је одлучна у намери да не дозволи да се он користи на неки други начин, у првом реду, да се пусти у пројектовани гасовод Набуко, који ужива подршку САД.

Треће, ма шта тврдили западни пропагандисти, Ашхабад не види у кинеском цевоводу замену за „Гаспром”. Ценовна политика Русије је таква, да је „Гаспром” за Ашхабад незамнењиви клијент. Цена по којој се туркменски гас испоручује Кини за сада се разматра и не може конкурисати руској понуди.

ГУБИТАК САД
Четврто, Русија и Туркменија су поново нагласили да су спремни да граде цевовод дуж обале Каспијског мора у правцу Русије са пропусним капацитетом од 30 милијарди кубика. Очигледно да Русија намерава да обезбеди за себе још више гаса из Средње Азије, поред осталог из Туркменије и Казахстана.

Пето, Москва и Ашхабад су се договорили о заједничкој изградњи цевовода који води од истока ка западу и повезује сва гасна налазишта Туркменије у једну мрежу тако да се по свим цевоводима који воде у Русију, Иран и Кину може усмеравати гас са сваког од тих налазишта.

Дакле, дипломатска стратегија САД, која је имала циљ да се по сваку цену заобиђе Русија, да се одува Кина и изолује Иран, дефинитивно је пропала. Сада Русија планира да добија више азербејџанске нафте, што ће још снажније удаљити Баку од улоге испоручиоца за Набуко. Делујући у тандему са Русијом, Иран такође постаје потрошач азербејџанског гаса. У децембру је званични Баку потписао споразум о испорукама гаса Ирану преко цевовода Кази-Магомед–Астара (1.400 километара).

Идеја се састоји у томе да су пројекти Јужни и Северни ток, руски цевоводи којима ће се гасом снабдевати север и југ Европе, сада попримили додатне аргументе да идеја о њима буде неповратна. Са пута реализације Северног тока уклоњене су и последње препреке - његову изградњу су одобрили Данска у октобру, Финска и Шведска у новембру и Немачка у децембру. Изградња почиње на пролеће. Први сегмент пројекта пропусног капацитета 27,5 милијарди кубика годишње биће дограђен идуће године, а 2012. године његови пропусни капацитети биће удвостручени. Појавом Северног тока веома ће се променити геополитичка ситуација у Евроазији, а такође и схеме трансатлантских и руско-евроспких односа.

Година 2009. била је година заокрета у „енергетском рату”. Кинески цевовод, који је свечано пустио у погон председник Ху Ђинтао 14. децембра, нафтни терминал недалеко од руског далекоисточног града Нахотгке, који је 27. децембра отворио руски премијер Владимир Путин, и најзад, ирански цевовод, који је Ахмаденижад отворио 6. јануара – све то практично уништава постојећу схему енергетских односа у Евроазији и Прикаспијском региону.

Година 2010. почела је новом веома занимљивом нотом. Хоће ли Русија, Кина и Иран успети да координирају своју стратегију у будућности или макар да хармонизују своје конкурентске интересе?

Аутор је индијски дипломата и експерт за Европу и Централну Азију

< Претходна		Следећа >