Нови Стандард (извор: The Times), 14.01.2010
Без учешћа Кине није могуће решити ни један од глобалних проблема. Ми нисмо на прагу епохе у којој ће Кина бити једна од суперсила, ми већ живимо у тој епохи

Сиромаштво није социјализам. Бити богат – то је пут ка величини, говорио је Денг Сјаопинг. Ако је био у праву, онда је Кина чврсто закорачила на тај пут. Њена економија расте толиком брзином и сигурном динамиком да инвестициона банка Голдман Сакс чак предвиђа да би до 2027. године Кина требало да претекне САД по националном дохотку.

Ако је пут ка величини спољнополитичка моћ, онда је Кина ту моћ и превазишла. Данас је она један од водећих играча на међународној арени. Без њеног учешћа није могуће решити ни један од глобалних проблема. Ми нисмо на прагу епохе у којој ће Кина бити једна од суперсила, ми већ живимо у тој епохи.

НАЈВЕЋИ СВЕТСКИ ИЗВОЗНИК
Садашњу моћ Кини донеле су економске реформе. Оне су земљу ишчупале из сиромаштва које, како се испоставило, није било социјализам. Те реформе су повећале продуктивност пољопривреде, приходе становништва, омогућиле су радној снази да мигрира у градове и допринеле убрзаној индустријализтацији. Прошле године Кина се претворила у највеће тржиште аутомобила на свету претекавши САД. Истовремено, она је претекла и Немачку по извоизу и постала највећа земља извозник на свету.

Сурова азијска монетарна криза 1997-1998. године - када су шпекуланти најпре срушили тајски бат, а потом и низ других регионалних валута - Кину практично није ни дотакла. Али је њено руководство ипак одлучило да земља мора имати резерве стране валуте за случај сличних криза у будућности.

И тако је Кина акумулирала огромне резерве. Релативна неразвијеност банкарског система и тржишта капитала довела је до тога да су се та средства почела усмеравати у супротном правцу, у западни финансијски систем. У првом реду кинески финансијери су их улагали у америчке државне облигације. Фактички, потрошачи у САД су били у могућности да живе захваљујући томе што им је Кина посуђивала паре.

На тај начин западна финансијска криза 2008-2009. године није поставила Кину на прво место, већ је само апострофирала позицију коју је земља ионако заузимала у светској економији. На лондонском самиту Г-20, посвећеном колапсу банака, Кина је била један од кључних учесника. Министар иностраних послова Британије Дејвид Милибанд се чак нашалио да је „у 1989. години капитализам спасао Кину, а 2009. године Кина је спасла капитализам”.

КОРИШТЕЊЕ УТИЦАЈА
Ако се лондонски самит може сматрати првим кандидатом за улогу тренутка у коме се Кина по први пут појавила на политичкој сцени у својству суперсиле, онда је други кандидат за ту улогу постала копенхагеншка конференција о промени климе. Ако говоримо о промени климе, у том питању њени су се резултати показали као веома сумњиви и магловити, али зато она има други резултат, несумњив и јасан: Кина је сада један од главних светских играча. Могуће је да ће се убудуће главним догађајем конференције сматрати управо то.

Аутократски карактер кинеског режима такође доприноси расту економске моћи. Парама из кинеског сувереног фонда благостања финансирају се инфраструктурни и енергетски пројекти у Латинској Америци и Африци. Сем тога, у Авганистану Кина реализује највећи страни инвестициони пројекат у тој земљи – разраду Ајнакског налазишта бакра.

Кина већ на свој начин активно користи свој нови утицај. Није јасно једино интересују ли је за западну дипломатију проблематична питања – тероризам у Јемену и Авганистану, израелско-палестински конфликт или ирански нуклеарни програм. Можемо рећи да ће се једно од главних политичких питања 21. века сводити на то хоће ли нова моћ Кине убрзати наступање вечног мира или ће, напротив, бити сметати да он наступи.

< Претходна		Следећа >