Миша Ђурковић
Кад год се неко усуди да оспори званичну верзију извесног догађаја, феномена или процеса, одмах ће се наћи хиљаде правоверних да му припише пропагирање „теорије завере“. Тиме би ваљда требало да се сваки покушај анализе која иде у правцу откривања манипулација људима у име нечијег интереса, одбаци као нерелевантан. А кад се открије да је читава прича о свињском грипу срамно и брутално исконструисана операција у коју су укључене не само фармацеутске компаније (чији је профит највећи) већ и бројни лекари, медији, новинари, државни службеници па чак и бирократе и стручњаци светских здравствених организација, онда се сви праве блесави. А стварно блесави испадамо ми, обични грађани који пунимо буџет из кога је већ отишло 24 милиона евра за 3 милиона купљених вакцина. Хоће ли ико да одговара за ту превару? Нпр онај што је тврдио да ће на јесен бити више од милион оболелих?

Ризикујући да опет испаднем неко ко исправља криве дрине, покушаћу да сличан поступак применим на још једно актуелно дешавање. Председник Тадић је 09. јануара на дан Светог Стефана покренуо причу о резолуцији о Сребреници коју би скупштина Србије требало да донесе. Сам чин осуде злочина несумњиво је по себи племенит. Но, када читаву ствар поставимо у шири контекст, добијамо нешто другачију слику.

Кренимо од питања зашто се управо сада поново подиже иницијатива коју је ДС већ једном покретао 2005. Ако је Тадић ово саопштио у Бања Луци као гост на слави, на прослави Дана државности Републике српске (што је само по себи у најмању руку не баш пристојно), то мора да има везе са дешавањима у БиХ. С обзиром да је тек недељу дана касније министар Јеремић на заједничком састанку са колегама Алкалајем и Давутоглуом исказао подршку јединственој БиХ, изгледа да су сасвим засноване спекулације о којима се у западним медијима нашироко пише, да Запад користи Тадића и Јеремића као главни инструмент притиска на Милорада Додика. Додик је врло одлучно одбацио бутмирски пакет и чини се веома озбиљно припрема неку врсту референдума. Резолуција о Сребренци (против које су се изјаснили сви њени политичари), треба дакле да има функцију притиска на Републику српску.

Зашто се надаље, инсистира на посебној резолуцији само о Сребреници? Много је логичнији предлог опозиције да се осуде сви злочини почињени током распада Југославије. ДС је другим предлогом о две резолуције прихватио да се то уради, али ипак остаје при томе да се Сребреница издвоји из контекста осталих злочина. Зашто?

Издвајање Сребренице као симболичког чина је један од основних стубова стратегије Запада о објашњењу распада СФРЈ и кривици за то. Она треба да делегитимише читаву борбу српског народа, читав пројекат Републике српске (коју западни кругови по правилу називају геноцидном творевином) и да буде главни аргумент у приписивању искључиве кривице српском народу и тадашњем руководству, како у Србији тако и у другим ентитетима. Свако ко има елементарна сазнања о мрачним и још неразјашњеним дешавањима у том крају од 92-95, зна да је апсолутно немогуће разумети и тумачити догађаје у Сребреници ван контекста злочина у Кравицама или Скеланима које Запад у потпуности игнорише (случај Орић то потврђује). Усвајање овакве резолуције неоспорно значи прихватање читавог пакета и то људима овде треба јасно рећи, што изгледа ради само Јелко Кацин. Занимљиво је да је ова Тадићева иницијатива изазвала прво суштинско размимоилажење између њега и Додика.

Дакле ДС и председник Тадић су или заиста усвојили званичну западну верзију „истине“ као свој програм, или су на то притерани неком врстом политичке или личне уцене. Наша јавност није обавештена да је добијање белог шенгена и одмрзавање прелазног споразума плаћено усвајањем статута Војводине. Изгледа да постоји сличан пакет и за добијање кандидатуре, али би било фер да нам председник и његова власт о томе дају јасну рачуницу. А онда да можемо да се о томе изјаснимо, јер господин Тадић није као део изборног програма навео ни овакав статут Војводине, ни губљење 160 000 радних места, ни резолуцију о Сребреници, ни усвајање закона којима се растура породица, крши слобода медија итд. Кад се погледају резултати показује се да ова влада заправо углавном реализује идеолошки програм ЛДП-а, странке која је једва прешла цензус.

Постоје наравно спекулације и о другим мотивима. Кад неко преда Русима енергетски сектор у земљи, разумљиво је да Запад, који овде пресудно утиче на дешавања, почиње да размишља о његовом наследнику. Такав лидер кога на седницама главног одбора више не дочекују аплаузом, мора доста да се труди да очува свој положај. А цена?

< Претходна		Следећа >