Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 25.01.2010
Цена оваквог пута Србије у Европску унију биће плаћена дубоком друштвеном нестабилности, чије последице је тешко предвидети

Када је Аца Вучић за само пар дана дао два интервјуа у којима је - патетично, како само он уме - пао на колена, па на све четири због злочина у Сребреници, то је могло да буде добро и за њега и за његову странку. Могло је, на крају, да буде добро и за Србију, која се urbi et orbi приказала као земља у којој су и најтврђи прихватили да је у источној Босни 1995. године почињен ужасан злочин. Али хајде да видимо шта ту није добро?

Преовлађујући део Тадићеве власти, као и Вучић уосталом – знам људе - није уверен да се у Сребреници догодио злочин таквих размера какве су спремни да признају у парламантарној резолуцији коју ће изгласати. Наравно, уме да буде незахвално вагати тежину неког злочина, посебно када морате да пребројавате жртве, тек и Тадић и Вучић неће подићи руку за Сребреницу на темељу доказа или налаза неког инвестигативног тела које су формирали за ту прилику. Они ће подићи руку за политичку представу о том злочину, која влада у круговима земаља код којих и један и други намеравају да упишу позитовно бројање.

Када гласате за нешто и када то гласање има карактер признања, а свесни сте да се ствари нису догодиле баш онако како сте спремни да ИХ признате, тешко да ћете то учинити вођени здравим политичким прагматизмом, још мање потребом за чишћењем свињарија за које су одговорни ваши политички претходници. Пре ће бити да се ту ради о једном опортунизму, који ће навести српски парламент да подигне руку за резолуцију о Сребреници, без истинског уверења да су се тамо ствари заиста и догодиле на начин на који ће та резолуција сведочити.

Али овде није реч о Сребреници, веома озбиљном костуру из српског ормана из 90-их година, већ о нечему можда још озбиљнијем. Ради се о томе да ће на политичкој сцени сасвим изостати отворена дебата о Сребреници, о којој би, верујем, из разних српских затворених архива из 90-их, који су доступни данашњој власти, свашта занимљивог могло да изађе на светло дана. Без тога, без икакве озбиљне дебате, партије ће се углавном ујединити бирајући екстремнију или блажу верзију представе о том догађају, у коме нису учествовали осим као слушаоци и, данас, политички корисници те представе.

Наравно, претходно је на партијској сцени сасвим изостала и дебата о НАТО, за коју и тадићевци и николићевци, свако из својих разлога, држе да би је требало држати што даље од парламента. Али хајде да се сложимо са онима који ће рећи како је још увек прерано за причу о НАТО. У Србији већ годину и по траје дубока економска криза, а чак је и о њој потпуно је изостала озбиљна политичка дебата ако изузмемо свађу око курса између преовлађујућег лобија увозника и гувернера Јелашића. За све време трајања кризе нико из озбиљних политичких кругова, ни из опозиције дакле, није довео у питање економски систем земље, који је упропаштава већ целу деценију и који се данас увелико напушта на многим тачкама света. На крају, изостаје свака расправа и пред чињеницом да су се у Србији, после десет година, први пут озбиљно дигли радници, који имају свако морално и логичко право да овдашњим економским гуруима кажу како су их преварили и опљачкали. А међу тим радницима за све ово време није се нашао ниједан озбиљан политички лидер, чак ни опозициони, да им, макар и због чисте демагогије, донесе топао чај на ову зиму и пусти сузу за њима.

Немогуће је да Тома Николић то не види, не верујете ваљда да не разуме како би му такав наступ донео политичке поене. Осим ако је, одлазећи од Шешеља, схватио да га толике године удварања бирачима нису довеле на власт, па неће ни сада. Ради се, међутим, о томе да Томе нема међу радницима из истог разлога којим је Вучић био вођен када је рекао све оно о Сребреници. Они су, дакле, уверени да се у Србији за долазак некога на власт – а посебно за недолазак - највише питају странци. По свој прилици, то је добра процена њих двојице, али на тај начин Србија улази у нешто у чему досад није била. Она улази у време веома важних одлука, што ће рећи период у коме се, по природи ствари, очекују озбиљне дебате. Али те дебате ће у светлу Борисовог прагматизма и Томиног опортунизма сада готово сасвим изостати. Отуда неће бити ни озбиљног притиска да се оне почну одвијати у главним медијима.

Али јавност не живи само у политичким партијама и великим медијима, посебно не када они проблеме који захтевају озбиљну дебату гурају под тепих. Тако је недавна петиција двеста интелектуалаца против НАТО показала да јавност живи и у малим новинама, радио-станицама, на интернету, у кафанама, чији домет у Србији никада не бих потцењивао. Наравно, та јавност није само маргинализована, она има и пуну свест о сопственој позицији маргине. А свест да сте на маргини по дефиницији је помало осветничка према онима за које верујете да су одговорни што сте ви тамо. Самим тим, свест о маргини резултује потребом за радикалним опонирањем, често лишеним одговорности и могућности да се ствари не гледају у целини него фрагментарно. О чему говорим?

Петиција интелектуалаца захтевала је да се распише референдум о уласку у НАТО. Иако је међу тим потписиницима било света који је окусио власт у Србији и све притиске које, седећи у њој, морате да избегнете или издржите, то им није сметало да властима предложе јавно изјашњавање грађана. Наравно, када би до нечега таквог сада дошло, Србија би гласала против НАТО, забила би им прст у око, а онда би се и Борису и Србији на главу сручило небо. Истовремено, док власт и јачи део део опозиције траже поводом резолуције о Сребреници своју меру између прагматизма и опортунизма, за то време интернетом круже бројни текстови који готово да сасвим поричу како се у Сребреници догодио икакав злочин.

Ретке су власти које су толико сензибилне да умеју да чују све оно што мучи њихове грађане. За такве ствари у модерним политичким системима као посредник служи опозиција, која је по дефиницији сензибилнија пред тим мукама и захтевима и која њима притиска власт. Тада власт опет страхује од губитка својих позиција, страхује од опозиције дакле, и не опушта се. Власт коју опозиција не тера ни да обрати пажњу на грађане ни на важне проблеме земље, већ је тера да обрати пажњу на странце, једине који данас владу могу да сруше, понаша се управо овако као српска. Дакле, када радници блокирају пругу јер немају другог начина да се влади учине видљивим, они би требало да се полицијом отерају с тог места, што ће рећи да се поново доведу у стање када ће да буду невидљиви. Када видљиви државни проблеми почну да прете не само економском него и политичком и државном кризом, на њих, проблеме дакле, не тера се полиција, већ опозиција попут Томине и проблеми су, гле чуда, поново постали невидљиви.

Отуда потребу грађана да рационализују проблеме данас у Србији неће задовољити одговорна опозиција и медији, већ маргина, којој зачас падне на памет како је сасвим у реду да се на неосетљивост владе пред гладним радницима одговара потпуном блокадом државе, затим да само треба узвикнути „Fuck off NATO“ и рећи да је Сребреница измишљотина и сви проблеми ће нестати.

Та сеоба дебате из политичког маинстреама на маргину може да буде веома опасна, посебно када су проблеми овако дубоки као у Србији. Са друге стране, свет са маргине – од интелектуалаца до радника – види и осећа да се свет убрзано мења и да ни српска власт ни опозиција то нису регистовали служећи по инерцији једном старом свету који постаје аисторичан. Дакле, цео развијени свет, чак и његови политичари, данас је довео у питање онај аспакт капитализма као економског система који још само у земљама попут Србије преовладава без свести о неопходности промена.

Чак и када тај процес не може да рационализује, тај свет са маргина га осећа и у тим променама тражи своју шансу. Тај свет са маргине, истовремено, осећа и да се у светском мнењу мењају ствари, макар утолико што онај део тог мнења (Запад), чију представу о Сребреници треба да преточи у скупштинску декларацију, јесте у повлачењу и што више није носилац ни једине валидне ни преовлађујуће слике света. Тај свет маргине види своју друштвену и политчку шансу, и у томе ни мало не греши.

Али проблем је утолико што маргина ретко кад заступа аутентично мишљење, она је редовно реакција на владајуће ставове и у том смислу она није заинтересована за истину. Дакле, када власт, верујући да странци баш то од ње желе, прихвати Сребреницу као геноцид, маргина ће о Сребреници говорити као о невиђеном херојству; када власт почне полицијом да чисти раднике са пруга и аутопутева, маргина ће тврдити да радници треба да раде баш то; када власт настави да ћути о НАТО, спинујући кроз своје медије да је баш то оно што треба Србији, маргина ће се радикализовати у својим антинато захтевима; што власт буде евроентузијастичкија и што то таква буде са мање аргумената и повода, то ће маргина бити евроскептичнија, уз још мање аргуманата и још мање повода. И, на крају, што криза у Србији буде већа – а она ће и у Србији из економске и политичке кризе прерасти у кризу система – то ће маргина бити оштрија и више антисистемски расположена. Претпостављам да вам је јасно шта то значи.

Не, нема говора о револуцији, ако вам је то на памети, већ о једној хроничној и дубокој друштвеној нестабилности. Дакле, када Тома и Вучић избегавају да кажу шта је њихов став о хапшењу Ратка Младића, ми знамо да би га они покупили и послали у Хаг на један. За то време ниједан њихов бирач не верује да Младић треба да буде у Хагу, и Томи негде верује на минули рад да је и он на тој страни. Када једном тај бирач схвати да Тома није тамо где мисли да јесте, тај грађанин неће подићи револуцију, али ће носиоца свог политичког доживљаја света пронаћи на маргини, на којој за сада углавном расте пристојан и не много одговоран свет, али нико од нас не може да замисли каква све чудовишта може да породи та маргина.

Ако се при томе сложимо да већину овога што данашња власт ради – од резолуције о Сребреници и ћутања о НАТО, преко војвођанске аутономије до двосмиленог односа према Републици Српској, до чувања неолибералног економског концепта – да су све то, дакле, њихове жртве на путу у Европу, тада се тај пут, овако замишљен, плаћа једном дубоком друштвеном нестабилности. То, наравно, не подразумева да Србија заустави свој пут у ЕУ, али, док власт и јачи део опозиције истрајава на томе да тамо ваља ићи као банана држава, дотле ће све јача маргина лако убедити себе да тамо треба ићи као Северна Кореја. Као њихова међусобна дебата ова тема је бесмислена, али као проблем она је дубља него што ико овде може да замисли.

< Претходна		Следећа >