Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 01.02.2010
Борис Тадић данас само бира између неколико лоших сценарија своје владавине будући да елементарне чињенице казују да се у земљи којој прети рушење најпрометнијег моста не може водити никаква смислена државна политика

Једино смислено стратешко планирање српске државе данас почива на следећој калкулацији: ваљда се Газела неће срушити; ако се ипак сруши, ваљда ће то бити у глувој ноћи и ваљда на мосту неће бити аутомобила и путника; а ако се и сруши, па и ако то буде у време градске шпице, ваљда неће пасти на главу неком Рому, јер тек би то био политички проблем. Стратешко планирање тог Рома испод моста изгледа овако: ваљда ће се Газела срушити; ако се сруши, ваљда ће се он затећи испод ње; ако се сруши и он тада буде испод ње, ваљда ће некако преживети. А ако се саберу сва та ваљда, можда ће бела браћа из Европе натерати Ђиласа да му додели стан.

Има ли разлике у стратешком планирању српске државе и Рома испод моста. Има: Ром није сасвим без шанси. Тим пре што његову стратегију чине само три ваљда и једно можда, што је много мање фактора неизвесности него у случају Србије. Дакле, чињеница да више од два милиона житеља главног града живи на мосту који сваког дана може да се сруши чини неумесном гомилу других питања која нам се данас чине тако важним. На пример, да ли је могуће водити икакву државну политику у земљи у којој никога не би изненадило ако би се сам од себе срушио најпрометнији мост? Има ли смисла озбиљно поставити питање да ли Борис Тадић данас има шанси да се одупре појачаним притисцима споља, свестан да се налази на челу европског Хаитија, што ће рећи најрањивије земље у овом делу света.

Заборавите. Тамо где може да се сруши мост преко кога се из Источне Европе прелази у Централну, и где тај несрећни мост није ствар случајности и зле среће, већ једног дубоко укорењеног злог система, који су баштиниле све српске владе у последњој деценији, тамо је државна политика само списак лепих жеља без икаквих механизама да буду остварене, тамо председници своје мандате почињу великим плановима и идејама, а завршавају их или као типови које носи матица или као тврдоглави „популисти“, како их називају Амери, препуни националног поноса и без иједне полуге моћи да ту идеју дистрибуирају на функционерски степен испод себе, акамоли дубље.

Ето одговора на питање како су се то почетком 2010. сва јаја Бориса Тадића нашла у истој корпи иако је власт пре годину и по преузео ношен идејом да једино то неће и да своју спољну политику артикулише на четири стратешка стуба. Уместо тога, он се данас трком примиче истој оној позицији у којој су се нашли његови претходници – Зоран Ђинђић с почетка 2003. и Воја Коштуница с почетка 2008 – људи свесни ужасног притиска под којим су се нашли и без иједне полуге осим сопствене воље да се том ужасном притиску одупру.

Хајде да још једном видимо шта се то од Бориса са Запада захтева у овој години: један, да ликвидира или бар помогне ликвидацију српских институција на Северу Косова; два, да ослаби отпор Милета Додика у Републици Српској уставним променама које ће већи део власти из Бањалуке пренети у Сарајево; три, да искључиво сопственим попуштањима поправи односе у региону у коме бар четири земље манифестују отворено непријатељство према Србији; четири, да настави економске реформе које проводе домаћи неолиберали, где најбољи делови српског привредног ткива, са све тржиштем, припадају странцима и слоју њихових домаћих пријатеља, док се становништво пауперизује и док земља постаје вечити клијент страних кредита и помоћи; пето, да ухвати Ратка Младића, о чијем су кретању бар две од тих земаља која га данас бесомучно притискају свих ових година знале више од њега.

Колико је тај притисак постао нескривен и повезан са јавним понижењем, сведочи то да се он јавно не изражава преко страних емисара и амбасада, већ кроз саму Борисову инфраструктуру. Хајде да не помињем сваки пут Пајтића и његово формирање европске Војводине, да видимо шта се догађа око резолуције о Сребреници. Док Тадић и његов тим данима мозгају како да направе резолуцију у којој ће задовољити и захтеве са Запада и на питању Сребренице веома сензибилну домаћу јавност – а ту се не ради само о шачици националиста – државни секретар у Министарству за људска права Марко Караџић га преко Б92 опомиње: ако у резолуцији не мисли да каже да је у Сребреници учињен геноцид, боље да је и не доноси. Е сад, да Србија није земља у којој се све газеле осим оне на Сави нису већ срушиле, хијерархијска правила би налагала да овај чиновник веома пази шта говори, посебно зато што говори о стварима о којима главни шеф још није рекао последњу реч. Не, он је рекао своје, уверен да је у Србији мањи ризик дезавуисати председника државе него амбасаду која аплаудира твом тв-наступу.

Караџић је само пример који илуструје Тадићеву бедну позицију. Наравно, могао бих још сатима да набрајам владине функцонере који намеравају да се истакну ове године, уверени да својом појавом надмашују Борисове политичке капацитете и перспективе. Рекао бих да су у томе потпуно у праву: његова перспектива трајаће онолико колико буде могао да прати те захтеве. Оног тренутка када то више не буде могао, мораће да се повуче и уступи место једном од не тако мало кандидата за своје место.

За сада Борис прати игру: три месеца уочи пресуде МСП, потези које повлачи на Косову највише личе на пузајућу предају покрајине; због његових потеза у босанској причи, односи са Додиком, најблаже речено, оптерећени су великим неповерењем; ствари у региону обележене су одрицањем Србије од виталних националних интереса; српска економија одвија се између неумерених обећања министара и потпуног економског слома, који је могуће избећи само продајом једног од два преостала велика примерка породичне сребренине када су времена за продају далеко од добрих. Наравно, Тадић у све то није ушао без концепта: попуштања на Косову требало је да буду део политичке игре којом би се оно на велика врата вратило у дипломатску сферу, док су Босна и регион били део су приче којом ће Србија показати своју конструктивност пред Европском унијом и чињеницу да се главне регионалне ствари не могу опослити без ње.

А онда му је напукао мост, ако разумете о чему говорим. Наравно, криза која је дубоко пробола Србију, била је важан тактички фактор САД и водећих земаља ЕУ према Србији. То ће рећи да није ствар коинциденције што се одатле регионални пројекат, који се одвија на рачун Србије, има завршити у години када Београду економска криза прети потпуним сломом, када влада само покушава да сустигне догађаје које јој намеће реални живот и када су могућности за маневар толико сужене да чак и одуговлачење свега тога и преношење у боља времена представља недостижан пројекат. Речју, криза, за коју је Тадићев еконимски гуру Млађан Динкић пре мање од годину и по тврдио да ће Србију оставити нетакнутом, постала је аргумент за убрзање политичког слома.

Ако је Тадић у једном тренутку могао да поверује како ће његово попуштање производити уступке у седишту ЕУ, па и ако су се ти уступци почеки догађати, он данас нема никакве гаранције да ће, ако процесе који се од њега захтевају доведе до краја, ући у друштво ЕУ, где би пред грађанима могао да те уступке оправда. То ће рећи да се оно што што он мора да уради има догодити одмах, док ће се оно што треба да добије – о укласку у ЕУ је реч – догодити за десетак година, будући да улазак Србије у ЕУ 2014. не верују ни они који о томе говоре у медијима. Наравно, сада је питање како ће Борис да преживи ту временску рупу која се појављује између онога што би требало да уради и онога што би требало да добије. Никако. Није предвиђено да преживи. Шта ће онда да уради?

Данас се у Србији поново много говори о издаји, али рекао бих да се једина издаја проведена до краја догађа између Бориса и његове странке, односно владе. Јер стварност у Србији коју је произвела та влада и догађаји на које је пропустила да реагује - где се Газела претвара само у један симболички шпиц у коме се секу све ствари - изданог Тадића онемогућују да артикуилише било какву политику, макар ону у којој би могао своје уступке да доведе до краја и да их жестоко наплати. Елем, Тадића су издали његови, сада је на њему да изда све друго. Хоће ли се то догодити?

Наравно, више не постоји реалан сценарио у коме Тадић може да изађе као победник. Ако настави да ради оно што Запад од њега очекује, његов рејтинг ће се сасвим урушити и добитке од тих ствари, ако их уопште буде, неће уживати он, већ они који дођу после њега, будући да сам у овим околностима нема начина да премости ту временску рупу. Ако је желео да тај интеррегнум премости довршавајући крупне државне реформе, њих неће бити у околностима када криза поставља питања пуког преживљавања и привреде и грађана. Ако каже – не више, и мене сте преварили - срушиће му се Газела на главу.

То значи да се већ данас кристалише како се Тадићева владавина може завршити само на неколико невеселих начина. Један је да његов политички живот буде положен на олтару кризе и свих ових уступака, које ће довршити јер, ако полиитка подразумева некакво кретање, то је једини пут који је за њега данас широко отворен. Други је да каже „не“ и покуша да задржи власт, свестан да, ако то уради, може да очекује само ударце и по себи и по својој рањивој земљи, где неће знати хоће ли га јаче ударати пријатељи, непријатељи или онај мост који се накривио. Трећи је да каже „не“ и све те ударце избегне повлачећи се, свестан да је његов политички и морални хабитус ипак изнад оне тривијалне фразе о поштовању реалности, односа снага и ничега више што би политику морало да чини. Четврто је само у домену теорије: да своју слабашну шансу потражи у чињеници како је своју политичку стратегију планирао у једном свету и како му је дошло да је проводи у сасвим другачијем. А то ће рећи да направи тако радикалан заокрет мењајући баш све – од своје владе до своје странке - после чега ће бити оптужен - са претеривањима, како је и ред - да се претвара у српског Чавеза и да у тим околностима покуша да преживи заједно са Србијом. Па макар му се онај мост срушио на главу без наде да ће му Ђилас после тога доделити стан.

< Претходна		Следећа >